субота, 31. децембар 2016.

БОСАНСКО ГРАХОВО:Дјед мраз у подјели новогодишњи пакетића

Вечерас је у Босанско Грахово стигао дјед Мраз након дуги низ година одсуства из овог града. Дјеца Босанског Грахова су вечерас имала прилику да добију пакетиће, и усликају се са дједа Мразм. Ова прекрасна новогодишња ноћ измамила је многе дјечије осмјехе и вратила наду дјеци Босанског Грахова за боље и љепше сутра.
Хвала господину Саши Чешљевићу који је у сарадњи са општином Босанско Грахово организовао ову додјелу пакетића за најмлађе становнике Босанског Грахова.
Овом приликом желим да у своје име,а и као начелник општине Босанско Грахово пожелим свим Граховљацима, гдје год били пуно здравља, среће, љубави у новој 2017 години. Нагласио је начелник општине Душко Радун у новогодишњој честитки

ЛИВНО:Драшко Далић одржао радни састанак са начелником општине Дрвар

Предсједник Владе Kaнтона 10, Драшко Далић јуче је у Ливну одржао радни састанак са  начелником општине Дрвар, Гораном Броћетом и вршитељицом дужности директорице Дома здравља Дрвар, Вањом Балабан.Разговарало се о тренутним проблемима у функционисању Дома здравља Дрвар те је истакнуто да запосленици наведене установе немају лични доходак. Такођер да Дом здравља није у могућности са  обзиром на средства која се одобравају од стране Завода за здравствено осигурање Кантона 10 пратити све потребе ове установе.
Договорено је да в.д. директорица Вања Балабан достави преглед стања у Дому здравља Дрвар с приједлозима мјера за унапређење пословања наведене здравствене установе.
Након достављене информације остварит ће се комуникација с представницима Завода за здравствено осигурање Кантона 10 како би се изнашла заједничка рјешења за побољшање стања како у Дому здравља Дрвар тако у осталим здравственим установама у Кантону 10

петак, 30. децембар 2016.

ТОМИСЛАВГРАД:Сједница скупштине Кантона 10

У Томиславграду скупштина Кантона 10 усвојила је у петак 30.12.2016 године буџет за 2017. годину у износу од 76,2 милиона КМ.Клуб Срба покренуо је питање виталног националног интереса како на буџет, тако и на Приједлог извршавања буџета Кантона 10 за 2017.годину.
У образложењу те одлуке, представник Клуба Срба Драго Пузигаћа (СНСД) казао је како буџет није рађен по пословничкој процедури те да су услови живота у општинама Дрвар, Босанско Грахово и Гламоч неподношљиви, а да се владајућа структура понаша као да те опшине нису у Кантону 10.
– За нас је несхватљиво да буџет од 76 милиона марака користе само одређене општине у дослуху с привилегованим интересним групама, док се према овим општинама с већинским српским становништвом понашају маћехински – казао је Пузигаћа.
Осврнуо се и на процедуралну погрешку, гдје је по његовим ријечима, заобиђено административно правно повјеренство у креирању финансијске конструкције скупштинских средстава, на начин да је то урадио сам предсједник Скупштине Кантона 10 на што није имао никакво право.
Говорећи о буџету Кантона 10 за 2017. годину министар финансија Кантона 10 Стипан Шарац истакнуо је како су планирани порезни приходи у износу од 58,192 милиона марака, мањи за 0,22 посто од планираних у буџету за претходну годину.
Укупни расходи и издатци по министровим ријечима, планирани су у износу од 76.2 милиона марака и већи су у односу на буџет 2016. године за 426 241 марака или 0,56 посто.
У образложењу расхода и издатака из овогодишњег буџета министар је најавио како ће највише средстава ићи на бруто плате и накнаде трошкова упослених гдје је предвиђено 41,9 милиона марака, док је за грантове предвиђен износ од 11,7 милиона марака.
Буџетом је превиђено да општине добивају средствс у износу од 400.000 марака, док ће за Кантоналну болницу у Ливну бити издвојено 500 000 марака.
Иначе, укупни капитални издатци у 2017. години износе 7,3 милиона марака и мањи су за 868.746 у односу на буџет за 2016. годину, а највећа ставка унутар капиталних издатака је за набавку уредске опреме у износу од 799.690 марака.
Амандман којег је на Прорачун упутио заступник др. Недиљко Римац (ХДЗ 1990), а који се односио на набавку возила хитне медицинске помоћи за Кантоналну болницу у Ливну није прошао за један глас.
– Жалости ме да људи докторске струке нису подржали мој амандман, а исто тако жалости ме чињеница да се политика увукла у те поре и одлучује хоћемо ли или не, сутра спасити нечији живот – истакнуо је Римац.
По његовим ријечима, Кантонална болница у Ливну тренутно посједује само једно опремљено возило за хитне случајеве за превоз пацијената у веће центре.

БОСАНСКО ГРАХОВО:Сједница скупштине општине

На данашњој сједници усвојен је буџет општине Босанско Грахово за 2017 годину у износу од1.917.900 КМ.  На сједници је усвојен буџетски календар општине Босанско Грахово за 2017,као и одлука о извршењу буџета општине Босанско Грахово. У наредном периоду биће спроведена и одлука о организацији и дјелокругу органа управе општине Босанско Грахово.

четвртак, 29. децембар 2016.

Сједница скупштине Кантона 10

Сједница Скупштине Kaнтона 10 на којој ће се, уз остало, расправљати о Приједлог прорачуна Кантона 10 за 2017. годину бит ће одржана у петак, 30. децембра, у 11 часова у скупштинској дворани у Томиславграду, потврђено је из те  институције.На сједници ће се такођер наћи Приједлог закона о извршавању прорачуна Кантона 10 за 2017.годину.
Осим тога, заступници ће расправљати о Нацрту закона о правобранитељству Кантона 10, Приједлогу одлуке о давању сугласности на Статут Кантоналне болнице “Др.фра Миховил Сучић” Ливно, те Приједлогу одлуке о давању сугласности на Одлуку о привременом финансирању Завода за здравствено осигурање Кантона 10 за раздобље од 1. јануара до 31. марта 2017.године.

уторак, 27. децембар 2016.

БОСАНСКО ГРАХОВО:Новогодишње украшавање града

За разлику од ранијих година кад ни уличне расвјете није било,ове године са новим начелником господином Душком Радуном градске улиће су украшене за предстојеће новогодишње празнике. Овим путем обавјештавамо сву дјецу Босанског Грахова да дођу 31.12 у 19 часова у центар града код новогодишње јелке, гдје ће уз присуство Дједа Мраза бити уручени новогодишњи пакетићи.
Дођите да вратимо живот и наду у боље сутра, да и наша дјеца напокон осјете чари новогодишњих празника рекао је Душко Радун.

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ:Посјета начелника Златка Хујића фирми Алма Рас

Начелник општине Босански Петровац Златко Хујић у посјети погону Алма Рас у Босанском Петровцу
У циљу подршке, начелник Златко Хујић је 26. децембра посјетио производни погон компаније Алма Рас, који је недавно почео са радом и у Општини Босански Петровац.
Традицију изврсности у производњи текстила коју је имао Новитет наставља фирма Алма Рас, која је реномирани произвођач и извозник висококвалитетних текстилних производа.
Најава нових радних мјеста
Посјету погону, начелник Хујић је искористио за разговор са шефицом радне групе која је најавила да ће Алма Рас у наредном периоду сваке седмице на обуку, потом у радни однос, примати нове раднице.
Такођер, истакла је и да је задовољна са радом нових упосленика.
Иначе, садашње упосленице прошле су кроз обуку која је организована у Олову, те су стекле компетенције да воде и координирају послове у Босанском Петровцу, те су обучене за производњу артикала бренда Алма Рас и оспособљене да стечено знање пренесу даље.
На крају, све ово је показатељ да на босанскопетровачком тлу долази до економског развоја и бољег живота.

БОСАНСКО ГРАХОВО:Нови изглед скупштинске сале

Од наредне сједнице одборници општине Босанско Грахово имаће све услове за нормалан рад,наиме ријеч је о новом намјештају и опреми. Сала је намјештена са новом опремом за снимање сједница, те озвучењем,новим столовима и столицама.

среда, 21. децембар 2016.

Босански Петровац:Уручени кључеви за 9 породица.

Успјешна реализација још једног пројекта у Босанском Петровцу
- Девет породица имају нови дом -
Успјешној реализацији пројекта признање је дало девет породица из Босанског Петровца којима су јучер уручени кључеви новоизграђених, односно санираних, стамбених јединица.
Примопредаја кључева корисницима изграђених 9 стамбених јединица извршена је уз присуство представника ХЊА, начелника Општине Златка Хујића, УНХЦР-а, представника општинског стручног тима пројекта, извођача и надзорног органа.
У кратком обраћању начелник Хујућ је истакнуо: „ Срећа на лицима чланова ових породица је потврда да смо успјели. Недовољне су рјечи да се опише овај моменат. Оно што хоћу нагласити да ће општина и у наредном периоду подржати сваки пројекат који ће грађанима омогућити квалитетан живот у свим његовим сегментима. Пројекти који се тренутно имплементирају имају за циљ стамбено збрињавање, изградњу инфраструктуре, развој пољопривреде и самозапошљавање.
Ја као представник свих грађана, гарантујем да ћу се борити за грађане, за пројекте и за инвестиције којима ће Босански Петровац бити препознат као средина за примјер. “
Корисници пројекта, Хајрић Мерсада, Мујагић Алиса, Стево Будимир, Раде Марјановић, Ахмет Огрић, Хамдија Реџић, Радојка Ромчевић и Душан Сурла, уједно су економски оснажени, гђе су према жељама и могућностима сваког појединог корисника добили помоћ у виду пластеника, мотокултиватора, фреза, косачица или стеоних јуница.
На лицима корисника, њихових породица могла се виђети само срећа и задовољство, које су покушали изразити ријечима.
„Ова кућа ми значи пуно, данас сам јако сретна, захвалила бих се начелнику, донаторима, извођачима и свим осталим који су помогли да ми се ова кућа изгради“, ријечи су Алисе Мујагић.
„Како нисам имао услове да сам себи направим кућу, ово ми пуно значи, и желим да се захвалим свима“, ријечи су Душана Сурле.
„Моја породица је задовољна, захваљујем се свима који су учествовали у овом пројекту“, казала је Хајрић Мерсада.
„За мене ова кућа значи све, сад моја породица и ја имамо гдје живјети, хранити се, обављати личну хигијену, јер у објекту у којем смо живјели нисмо имали никакве услове за живот“, рекла је Ромчевић Радојка.
Наиме, захваљујући активностима УНХЦР који је у периоду 2014 -2016. године започео проведбу пројекта под називом „Подршка трајним рјешењима Ревидиране стратегије за проведбу Анекса ВИИ Дејтонског мировног споразума“ у десет босанскохерцеговачких општина међу којима је изабрана општина Босански Петровац.
Главни циљ пројекта је обезбјеђивање трајних рјешења за најугроженије породице расељених лица, мањинских повратника и жена - жртава рата, и то кроз тимски рад и сарадњу локалних власти, мјесних заједница, цивилног друштва и пројектних партнера.
УНХЦР је имплементацију пројекта у сектору изградње и санације стамбених јединица повјерио Хилсфњрек Аустрија Интернационал (ХЊА), партнеру са дугогодишњим искуством у имплементацији сличних активности.
ХЊА је, у сарадњи са општином Босански Петровац, путем изградње и санације 9 стамбених јединица са пратећом инфраструктуром, подржао најугроженије породице које нису имале минимум стамбених услова, односно породице које су у потреби за стамбеним збрињавањем поред чега је дата и могућности за самозапошљавање и остваривање прихода, кроз додјелу појединачних грантова.

уторак, 20. децембар 2016.

Прослављена слава Манастира Рмња, Свети отац Николај Мирликијски чудотворац

Дана 19.12.2016.освануло је магловито и тмурно јутро у долини Мартин Брода које је ипак било итекако свијетло за све нас који смо се сакупили у манастиру Рмањ како би дочекали манастирску славу, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца.
Божанственом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Бихаћко-петровачки Г. Атанасије уз саслуживање архимандрита Варнаве (Дамјановић), настојатеља манастира Трескавац, игумана Василија (Рожић), настојатеља манастира Килисина, игумана Теофила (Ђуричић), настојатеља манастира Глоговца и епархијског ђакон Николе Перковића.
У својој литургијској бесједи Епископ Атанасије је исказао неколико еклисиолошких теза које су се дотицале онога што чини Цркву. И поред материјалних и спољних, визуелних детаља, без којих храм не би постојао као грађевина, ту је и много битнији детаљ, духовни темељ Цркве, а то је народ-жива Црква. Црква као таква своје постојање дугује Господу Исусу Христу који је њен крајеугаони камен, као и свим мученицима и исповиједницима кроз историју, који су својом крвљу овјенчали Цркву и дали јој идентитет.
Већи дио вјерника је узео учешћа у Светој Тајни Причешћа, што је поред остале празничне радости донијело и додатни осјећај љубави кроз јединство са Христом.
По прочитаној заамвоној молитви Епископ Атанасије преломио је славски колач са архимандритом Серафимом (Кужић), настојатељом светониколајевске Рмањске обитељи, а по свршетку Евхаристије су подељени пакетићи за оне најмлађе чланове заједнице.
Након подјеле пакетића архимандрит Серафим (Кужић), данашњи свечар и домаћин, обратио се Епископу, осталим свештенослужитељима и вјерном народу рјечима да се угледамо на Светог Оца Николаја чији спомен данас славимо, те да искористимо сва потребна средства да бисмо задобили живот вјечни.
Послије Свете Литургије управа Манастира је спремила славску трпезу љубави гдје је игуман Теофил (Ђуричић), настојатељ манастира Глоговац поздравио Епископа и Домаћина, као и остали вјерни народ, те се захвалио на богатој трпези и гостопримству.
Нека би дао Господ да се и даље окупљамо у што већем броју, молитвама нашег заштитника Светог Николаја Епископа Мира Ликијског.

петак, 16. децембар 2016.

ДРВАР:Удружење грађана ,,Мој Дрвар" уручили пакетиће

удружење грађана "Мој Дрвар" из Бања Луке  данас су уручили пакетиће првачићима основне школе у Дрвару. Из удружења се захваљују Директору школе и учитељима који су организовали приредбу са малишанима поводом њиховог доласка. И малој Николини Родић, ћерки Гоге Родић, су уручили пакетић и признаницу са уплаћених 1.000 КМ од  удружења. Удружење је помогло и Српску Православну цркву у Дрвару, уплаћен је новац који ће им помоћи за набавку огрева за ову зиму.

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ:Одржана прва сједница Општинског вијећа у новом сазиву


Дана 15.12.2016. године у Босанском Петровцу одржана је прва редовна сједница Општинског вијећа у новом сазиву. Предложени дневни ред садржавао је осам тачака.
Након отварања расправе, секретар Општине је по овлаштењу начелника повукао четири тачке дневног реда. Међутим, исти је допуњен са још три тачке од стране предсједника клубова СДА, СНСД и СП. Неколико вијећника је у својим дискусијама изразило своје неслагање са предложеним дневним редом, те кршењем Пословника о раду.
Од шеснаест присутних вијећника девет вијећника је било за предложени дневни ред, те је исти усвојен. Међутим, преосталих седам вијећника је након овога напустило сједницу ОВ. Одлуке о формирању комисија ОВ, изгласало је преосталих девет вијећника.
Изражавајући сумњу у правну ваљаност и законску основу тачака допуне дневног реда, секретар Општине и секретар ОВ упозоравали су вијећнике да - по ко зна који пут крше Пословник о раду, као и друге прописе.
Наиме, ни то није било довољно, па је девет вијећника (већина) изгласала одлуке које нису правно ваљане и законски основане.
Обзиром да донесене одлуке нису у духу позитивних законских прописа, начелник Општине ће одмах покренути преиспитивање истих, у складу са Законом.

четвртак, 15. децембар 2016.

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ: Одржана Зимска школа узгоја и употребе соје

Пољопривредни завод Унско-санског кантона у сарадњи са Герман Цорпоратион- ГИЗ и УСАИД/СИДА Пројекат „Фарма ИИ“, а у склопу Пројекта „Данубе Соyа“, јуче је у Босанском Петровцу организовала Зимску школу узгоја и употребе соје.
На самом почетку обратио се домаћин Општине, начелник Златко Хујић, зажеливши успјешан рад присутнима и излагачима, те је истакао да Општина даје свесрдну подршку даљем развоју активности.
У форми излагача говорили су Радомир Продановић, који је присутнима говорио о агротехникама узгоја соје, Едхам Хоџић, који је упознао са педолошким аспектима.
Када је ријеч о узгоју соје, у мају су почеле активности на простору  Општине Босански Петровац гдје су четири пољопривредна произвођача засијали соју на огледним парцелама, укупне површине 10 дулума.
Пољопривредним произвођачима је било обезбјеђено сјеме, заштитна средства, те консултантска помоћ од стране стручњака у овој области.
Циљ данашњег скупа је да се утврде и анализирају резултати на основу посматрања развоја културе од сјетве до жетве, од стране Пољопривредног завода УСК-а.
Наиме, на основу остварених резултата, разматрањем извјештаја огледних парцела, утврђено је да Општина Босански Петровац има перспективу и на овом пољу.
Сљедеће године се очекује наставак активности, а о конкретним детаљима знат ће се тек на прољеће.

среда, 14. децембар 2016.

Побуна због амбулантног возила Начелник Босанског Грахова запрјетио самоспаљивањем

Начелник општине Босанско Грахово Душко Радун рекао је да је спреман и својим животом да спрјечи да се тој општини, која је једина на подручју Ливањског кантона без дома здравља, одузме донација амбулантног возила које би ускоро требало стићи.Радун је рекао како неће дозволити да се амбулантно возило користи за било кога другог осим за грађане Босанског Грахова. Он је спреман да се возило упише у Дом здравља Дрвар, гдје већина грађана Босанског Грахова користи здравствене услуге, али да се искључиво користи за потребе становника Босанског Грахова.

Он је истакао да је кантоналним властима запрјетио да је спреман чак и да се самоспали у Ливну уколико се грађанима одузме амбулантно возило, донација Јужне Кореје, за које је царину и порезе платила Влада Ливањског кантона.

Откако је прије неколико година Босанско Грахово остало без свог дома здравља, односно откако је укинут, грађани имају свега два пута седмично посјете љекара.Проблем је што се за упутницу мора ићи у 30 километара удаљен Дрвар, а потом се преко Босанског Грахова поновно морају да запуте у Кантоналну болницу у 70 километара удаљено Ливно. Све то ствара додатне проблеме грађанима Босанског Грахова. Забрињавајуће је, каже Радун, да неко коме је хитно потребна здравствена услуга не може директно отићи у Ливно.

- Упутили смо захтев Скупштини кантона како би се изборили за свој статус, да имамо свој дом здравља. Очекујемо у наредном периоду да ћемо добити допис или саопштење које ће показати да ли је то неки смјер. У најгорем случају ћемо тражити, ако не добијемо тај вид рјешења, да пређемо у Дом здравља Ливно пошто смо у претходном периоду припадали некада Дому здравља Ливно и имали уредно и специјалисту и доктора. То би био огроман помак, народ би се почео масовно враћати као што је послије повратка масовно одлазио ради здравствене заштите - навео је Радун.

Он је истакао како су успјели у Босанском Грахову отворити апотеку, пекару, пицерију, те да се живот полако успоставља у тој општини, али како и даље нема адекватне подршке са већих нивоа власти.

Доказ да се живот враћа у Босанско Грахово, рекао је, и да је у основним школама 26 првачића у овој школској години, те да већ сада знају да ће их у наредној години бити 19. Међутим, упозорио је да би због немара виших нивоа власти повратак могао бити угрожен.

Оповргао је информације у јавности да је Босанско Грахово општина у којој се младићи жене путем уговорених бракова са Албанкама, те да се тако повећава популација у тој локалној заједници.

- То је била медијска прича, одлазак у Скадар и долазак неких Албанки. То никада није заживило нити је то реализовано. То су биле агенције које су у том моменту вјероватно хтјеле да изварају млађи нараштај који се вратио у Босанско Грахово. У том момену било је пријављено неких 15-ак случајева. Међутим, само један човек је отишао преко агенције и, наравно, није успела та погодба. Нема апсолутно таквих случајева у Босанском Грахову - рекао је Радун.

Посјета потпредсједнице Мелике Махмутбегоовић Босанском Грахову

Jуче је Потпредсједница Федерације БиХ Мелика Махмутбеговић боравила у службеној посјети општини Бос. Грахово. Ово је била прилика да изнесемо све проблеме са којима се сусреће становништво Босанског  Грахова.Потпредсједница Ф БиХ је била изненађена ситуацијом везаном за здравствену заштиту становништва Босанског Грахова.У наредном периоду смо договорили на који начин да превазиђемо овај велики проблем. На састанку је било говора о начину рјешавања дуга према порезној управи Ф БиХ и санирању општинског буџет. Било је говора о лошим концесијама, нелегалним приватизацијама.
Овом приликом желим у име становника општине Босанско Грахово и у своје лично име да се захвалим подпредсједници Ф БиХ госпођи Мелики Махмутбеговић, што је дошла у службену посјету нашој општини да види са каквим проблемима живе људи на овим просторима.Посебно желим нагласити разумјевање и љубазност цјелокупне делегације на челу са потпредсједницом Ф БиХ.
Са оваквим људим на челу Федерације има наде у бољи живот нагласио је начелник Босанско-Граховске општине.

уторак, 13. децембар 2016.

Генерали МО и ОС БиХ господа Радован Илић и Гојко Кнежевић код Епископа Атанасија

У Епископији бихаћко-петровачкој у Босанском Петровцу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије примио је данас 13. децембра 2016. године у посјету Бригадног генерала Господина Радована Илића, Команданта 6. пјешадијске бригаде ОС БиХ, Бригадног генерала Господина Гојка Кнежевића, Замјеника команданта Команде за подршку ОС БиХ за ресурсе и пречасног протонамјесника Борислава Ђуричића, војног свештеника у касарни „Козара“.
Данашњи састанак уприличен је поводом предстојећег Божићног пријема, који организују припадници ОС БиХ православне вјероисповјести за 13. јануар 2017. године у касарни „Козара“ у Бањој Луци.
Епископ Атанасије и генерали Илић и Кнежевић су се договорили око садржаја празничне прославе и свега другога што се односи на овај велики хришћански празник.
У овом срдачном сусрету домаћин и гости имали су прилике да разговарају и о разним другим корисним темама.

КРУГ ЉУБАВИ” са младима Ливна, Мостара и Босанског Грахова

Дана 10.12.2016 године у Мостару, у просторијама СПЦ-е, реализован је пројекат „ КРУГ ЉУБАВИ“ на којем су учествовали средњошколци који дјелују у Удружењу младих Меџлиса Исламске заједнице Ливно и Просвјетина школа српског језика, историје и културе из Мостара. Водитељи овог програма су били Един Јашаревић и Зорица Гојачић, док је техничку помоћ пружила Наташа Круљ. Овај пројект је реализован у оквиру пројекта „Ритам мира“, који имплементује Њорлд Висион БиХ, уз подршку Америчке амбасаде у БиХ.

Реализовањем овог пројекта младима из Ливна, Мостара и Босанског Грахова је омогућено да упознају садржај друге вјере о заједничким личностима које се величају у светим књигама и које су обиљежиле своје мјесто у историји као што су: Нух а.с / Ноа, Ибрахим а.с. / Абрахам, Јусуф а.с./ Јосип, Мерјем/ Марија и Иса а.с./ Исус.С обзиром да сви живимо једни са другима, да дијелимо исте проблеме, да потичемо са истог културолошког подручја, да имамо исте услове живота и снове о будућности, група жели да допринесе помирењу међу младима, разумијевању различитости као богатства и усрднијем суживоту. Кроз дугогодишњи просвјетно – педагошки рад... видимо да млади не познају довољно садржаје исламског и хришћанског вјероисповиједања, те тако не разумију ни садржаје светих књига, празнике, вјерске обреде и структуру заједнице, одлучили смо да, ван школских учионица, у много креативнијој и опуштенијој атмосфери приближимо једне другима.

Наш циљ је да и једни и други детаљније упознају свете књиге Библију и Кур’ан, с посебним акцентом на дијелове који садрже идентичне личности и приче, да заједнички учествујући у квизу размијене своја знања, а по завршетку радионице да размијене и свете књиге. Водимо се идејом да ћемо на тај начин учинити младима блискијим и разумљивијим и ислам и хришћанство, што је претпоставка међусобног неосуђивања, небанализирања и помирења међу религијским погледима на свијет. Ово свакако сматрамо за окосницу позитивног и плодотворног суживота, пријатељства и дружења, које ћемо већ овдје започети заједничким посјетама сакралним објектима, заједничким ручком, заједничком шетњом и заједничком акцијом подјела сувенира са поруком љубави, мира и толеранције грађанима Мостара

Гламоч: Страхују од исељавања становништва

Начелник Гламоча Радован Марковић упозорио је да је ова локална заједница препуштена сама себи, те да се боји за будуће стање у општини, али генерално, и у БиХ због све већег одлива становништва.Марковић је то рекао током посјете потпредсједнице ФБиХ Мелике Махмутбеговић

"Не можемо без Сарајева, ни Ливна. Али, помоћ ријетко стиже. Предсједник РС Милорад Додик поручује како нисмо његова територијална надлежност, из Сарајева нема средстава која долазе, а из Ливна траже од нас да славимо дан такозване 'Херцег-Босне' које нема. Напросто, то је стање да нормалан човјек може да посумња у своју нормалност", рекао је Марковић.

Начелник је објаснио да су проблеми Бошњака и Срба исти када је у питању та локална заједница у односу Кантона 10, од празника до језика.

"У пошти у Гламочу раде само Хрвати, као и у Електродистрибуцији. Нешто мало других националности међу радницима има у предузећу Шуме, али тек толико да буду као зачин. Недопустиво је да се не дозвољава употреба српског језика. Не дају нам ни националну групу предмета. Што год могу, они нам из Кантона не дају", рекао је Марковић.

Он је упозорио да нико у БиХ "не жели да да кредит општини Гламоч како би санирала свој дуг од 560.000 КМ".

"Ми смо намјеравали да узмемо кредит од цирка милион марака, од чега би одмах 900.000 КМ уплатили Фонду пензионог и здравственог осигурања, тако да новац остаје њима. Међутим, нико не жели да помогне", навео је Марковић.

У Општини Гламоч раде 34 радника.

Потпредсједница ФБиХ Мелика Махмутбеговић током посјете Гламочу обишла је и представнике бошњачког народа те разговарала са Арифом Ковачевићем, послаником у Скупштини Кантона 10, као и представницима Бошњачке заједнице културе Препород.На подручју Гламоча од 2002. године у образовним програмима заступљен је босански језик, што је јединствен случај на подручју Ливањског кантона.

Начелник општине Босанско Грахово Душко Радун, током посјете Мелике Махмутбеговић рекао је како је највећи проблем грађана непостојање дома здравља у тој општини.

"Имамо свега два пута седмично посјете љекара. Но, проблем је што се за упутницу мора ићи у 30 километара удаљен Дрвар, а потом се преко Босанског Грахова поновно запутили у Кантоналну болницу у 70 километара удаљено Ливно. Све то ствара додатне проблеме. Забрињавајуће је да неко коме је хитно потребна здравствена услуга не може директно отићи у Ливно", рекао је Радун.

Он је истакао како су успјели у Босанском Грахову отворити апотеку, пекару, пицерију те да се живот полако успоставља у тој општини, али како и даље нема адекватне подршке са већих нивоа власти.

субота, 10. децембар 2016.

Одржан радни састанак с представницима ФАО тима и начелницима општина кантона 10

Министар пољопривреде, водопривреде и шумарства ливањског кантона, Ивица Брешић данас је одржао радни састанак са представницима Организације Уједињених Народа – ФАО, гђом. Жељком Гудељ-Велага и Владом Пијуновићем, којем су присуствовали  и Радован Марковић, начелник општине Гламоч, Милан Раштегорац, начелник општине Купрес и Жељко Јурић представник општине Томиславград.Тема састанка је била презентација пројекта “ Подршка припремама за планирање и провођење пилот пројекта руралног развоја у заједници на подручју Ливна (Кантон 10) под ознаком ГЦП / БИХ /008/ХУН.
Назочнима су представљени циљеви и смјернице пројекта и активности које слиједе у наредном раздобљу. Једна од активности која је предвиђена овим пројектом је и израда секторске стратегије- Пољопривреда и рурални развој за општине Ливно и Босанско Грахово.
Процијенивши важност израде секторских стратегија надлежно министарство је својим активностима допринијело да се кроз имплементацију овог пројекта изради Стратегија пољопривреде и руралног развоја за цијели кантон као цјеловити документ, чиме би се укључиле и општине Гламоч, Купрес, Дрвар и Томиславград. На састанку је договорено да се именује  радни тим који ће чинити представник ресорног министарства и представници општина који ће сарађивати с ФАО тимом током израде наведеног документа.

Поправка канализационе мреже у Босанском Грахову

"Наставак зацртаних планова."""""
Санирање канализационе мреже у улици Хусеина Абдичевића и дијела око обданишта. Проблем који је трајао више од пет година. Према ријечима начелника општине Босанско Грахово Душка Радуна  очишћен је дио мреже и обезбјеђене нове цјеви јер су старе биле оштећене у претходном рату приликом гранатирања. У наредном периоду настављамо са отклањањем осталих кварова на канализацији рекао је Радун.Доласком на чело општине Босанско Грахово Душко Радун даје грађанима наду у бољу будућност, да је то тако показује и низ радова урађени у граду као и сеоским подручјима.




Хуманитарна организација СзС посјетила Ненадиће у Грковцима код Босанског Грахова

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Београда посјетили су петочлану породицу Ненадић из Грковаца крај Босанског Грахова коју чине отац Чедо (50), ветеран војске Републике Српске, његова супруга Сања (30) и троје малољетне дјеце: Никола (13), Ђорђе (10) и Ружица (8). Након рата и промјењене демографске слике Босанске крајине живот се са великом муком враћао у нормалу. Чедо није хтјео да напусти вјековна огњишта, иако је свима било јасно да су Срби рат у Крајини изгубили и да слједе тешке године за наш народ.Врло мали број људи који се у Крајину вратио углавном је био у старијем животном добу, а Чедо је један од рјетких који се вратио, не толико млад годинама, али млад срцем и жељом да се не предаје. 2003. године се вратио на своје огњиште, оженио 20 година млађу жену и Бог је благословио њихов брак са троје дјеце.Како сам Чедо каже, први пут се насмијао послије рата када му се родио први син Никола. Породица живи у својој кући, у којој имају струју, воду и купатило, али новац за живот и одржавање куће је највећи проблем Ненадића. Њих петоро живи од само 130 КМ годишње, од накнаде за Чедино учешће у рату, а сваког мјесеца имају трошкове само за струју од око 50 КМ и за ужину за школарце.Ненадићи се боре да сутра буде боље - имају праву малу фарму са стотињак оваца, старом кравом и двије јунице и баш због тог њиховог врједног рада и труда, нису тражили никакву другу помоћ, осим помоћи да увеличају благо. Потребно им је проширење капацитета штале за 20 - 30 квадратних метара, како би могли да повећају број оваца и самим тим и продају и тако ојачају кућни буџет.Чедова жеља су и нова моторна тестера и трактор, не би ли могли и више да раде и да се хљебом хране. Трактор који сада користе је из 1983. године и није у баш најбољем стању. Такође, потребно је урадити изолацију у кући, средити кров који прокишњава, адаптирати кухињу, набавити нови шпорет и, што је најбитније за дјецу, кревете и ормаре.У породици нико није запослен, али нико није ни болестан. Дјеца иду у школу, а родитељи се труде да им ништа не зафали. Ово троје дјеце, заједно са још неколико комшијске дјеце, сваки дан иде двадесетак километара у школу у Босанско Грахово и назад. Организован им је превоз од стране комшија, пошто су сви у овом српском крају свјесни да су дјеца наше највеће благо, и наша једина будућност.Са већом шталом, Ненадићи би повећали број оваца и могли би да одговоре на захтјеве потенцијалних купаца са озбиљном количином коју они потражују. Свака помоћ за Ненадиће била би заправо улагање у њихов рад и труд, па би они сами себи изградили бољу будућност!

четвртак, 08. децембар 2016.

Хрватска: Милораду Пуповцу пријете смрћу

Предсједнику Српског народног вијећа /СНВ/ Милораду Пуповцу упућене се пријетње смрћу на “Фејсбуку”, након што је недавно објавио статус да нико од надлежних представника хрватских власти одговорних за уставност и законитост није реаговао на постављање спомен-плоче са натписом “За дом спремни!” у Јасеновцу.

На поруку предсједника СНВ-а објављену на “Фејсбуку” прво је реаговао предсједник десничарске странке А-ХСП Дражен Келеминец, који је му је поручио да се одсели у Србију ако му тај поздрав смета, а потом је својим сљедбеницима дао инструкцију да “пошаљу поруку-честитку Пуповцу са поздравом `За дом спремни!`”, преноси портал СНВ-а “Новости”.

“Са поздравом `За дом спремни!` борили смо се против твојих четника који су хтјели велику Србијицу. Зато има да ћутиш јер ово је Хрватска”, написао је Келеминец на свом “Фејсбук” профилу.

Портал “Новости” пише да је хушкачки позив Келеминеца његовим сљедбеницима уродио узнемирујућим, увредљивим и пријетећим порукама Пуповцу, чији је “Фејсбук” профил засут низом коментара и приватних порука од којих су многе обухватале и пријетње смрћу.

Једна од пријетећих порука коју је добио Пуповац гласи – “Саобраћајне несреће се дешавају, јел да Милораде? Па добро, како нема нека врба за тог смрада?”.

Осим тога, пишу “Новости”, на десничарским порталима појавило се много хушкачких, мрзитељских и пријетећих коментара читалаца, а уредници тих портала нису уклонили поруке којима се позива на убиство, насиље и мржњу.

“Новости” подсјећају на то да се, према Кривичном закону Хрватске, јавно позивање на насиље или мржњу усмјерену према људима због њихове расне, вјерске, националне или етничке припадности кажњава казном затвора до три године.

“То значи да би Келеминца и његове хушкаче због експлицитних пријетњи требало да посјети полиција”, пишу “Новости” и подсјећају да су Келеминчеве досадашње активности биле третиране као најобичнији прекршаји.

У тексту на порталу “Новости” наводе да је метод за привлачење пажње проусташких А-ХСП-оваца организовање протеста и коментара против скоро свега што има наговјештај антифашизма и српства.

Међувјерска трибина о помирењу у Босанском Петровцу


Порука са трибине: „Сви смо као једно“
У општинској Вијећници јуче је одржана јавна трибина „Мој допринос трајном миру“, организоване у оквиру УСАИД-ог пројекта ПРО-Будућност, који проводи ЦРС у сарадњи са Међурелигијским вијећем БиХ, Фондацијом Мозаик, Каритасом БиХ, Форумом грађана Тузле и Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука.
На трибини су учествовали представници цркава и вјерских заједница, локалних власти, органа локалне управе, цивилног друштва, образовних институција на челу са директорицама основне и средње школе, и остали заинтересовани представници босанскопетровачког грађанства.
Уводничари на јавној трибини били су: архимандрит Сеарфим (Кужић), игуман манастира Рмањ, имам Мирзет еф. Спахић, те жупник из Дрвара влч. Давор Клечина.
Јавна трибина је осмишљена у форми панел дискусије на којој су представници вјерских заједница и други учесници дали свој осврт на важност изградње трајног мира из религијске перспективе, а са циљем укључења свих друштвених фактора у процесу враћања повјерења међу грађанима БиХ, без обзира на њихову националну или вјерску припадност.
У оквиру дискусије главни имам, Мирзет Спахић је истакао: „Ислам као и друге божанске религије позива на мир, и битно је да у данашњем тешком времену, те тешкоће и препреке превазиђемо заједно“.
На те ријечи се, у духу православља надовезао игуман манастира Рмањ: „Градећи мир у својој души, градимо мир за све нас. На овој земаљској кугли има мјеста за све“.
Свој осврт дао је и Давор Клечина, жупник из Дрвара: „Католичка црква је дала свој допринос у изградњи мира и помирења у Босни и Херцеговини, то је и суштина религије“.
Након излагања, услиједила је жива дискусија, гдје су се за ријеч јављали ученици основне школе, директорица ОШ „Ахмет Хромаџић“, наставници и професори вјеронауке, те испред локалне власти, вијећник Маринко Мрђа.
На крају, упућена је једна лијепа порука из Босанског Петровца, која се не темељи само на ријечима, већ на свакодневним дјелима и примјерима из живота- „Сви смо као једно“.

Почела продаја маркица здравственог осигурања у кантону 10


Управно вијеће Завода за здравствено осигурање ливањског кантона усвојило је одлуку о висини премије здравственог осигурања за све осигуранике ове установе те износи као и претходних година 30КМ.

Путем општинских испостава здравственог осигурања ливањског кантона, почетком децембра пуштене су у продају премије здравственог осигурања – маркице за наредну годину коју осигураници већ могу набавити а крајњи рок продаје је 01.март 2017.године.


среда, 07. децембар 2016.

Хуманитарни концерт у Дрвару

Концерт малисана из Ош Дрвар у Дрвару као "ХВАЛА" докторима са Онкологије из Бг.сто су помогли њиховој другарици Лани да се врати у сколску клупу... Концерт ће бити одржан 12.12.2016. у 18:00 часова у Радничком дому.
Улазнице за концерт можете купити у фризерском салону ,,Bella Donna",и пред сам концерт у Радничком дому. 

Одржана радионица Општинског развојног тима у Босанском Петровцу

Тема: Секторско планирање у процесе ревизије локалне развојне стратегије
Прошле седмице је завршена радионица Општинског развојног тима која је почела са радом крајем новембра, у малој Сали  Општине Босански Петровац. Присутни су се упознали са оствареним напретком у прикупљању ревидираних пројектних концепата, а након тога услиједило је разматрање до сада прикупљених идеја за пројекте и усклађивање листе пројеката са расположивим финансијским средствима, а све у циљу формирања стратегије развоја  Општине.
Иначе, Стратегија развоја општине Босански Петровац је кључни стратешко-плански документ, у чијој изради учествују сви представници јавних, образовних, културних, социјалних и комуналних установа, те невладиних организација као што је Црвени крст, а која обухвата друштвену, економску, околинску као и просторну сферу.
Циљ израде Стратегије је дефинирање заједничких циљева, подстицање локалних снага, али и одговор на изазове будућег развоја општине и свеукупног живота у њој имајући у виду да све више домаћих и међународних донатора као један од услова за аплицирање на потенцијалне позиве захтјевају постојање стратешко-планског документа на нивоу Општине.
Стратегија развоја представља квалитетну базу података различитих донатора, са контактима, величином средстава које донирају, врсте пројеката које подржавају и временски интервал у коме им се може поднијети апликација, за период 2016-2020. године.

Најбројнија Српска породица у Лици

Обратите пажњу на ову породицу!
Породица Ђилас живи у Лици у мјесту звучног имена - Срб. Имају ДЕВЕТОРО дјеце и у питању је једна од најбројнијих српских породица у Крајини!
У више наврата им је помагала хуманитарна организација  Срби за Србе, а овог пута су добили материјал за уређење купатила у новој кући коју су започели. Укупна врједност помоћи је 580 евра.
Будите поносни што подржавате ову организацију и овакве породице! Више детаља на линку http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=3274

уторак, 06. децембар 2016.

Хрватска уништава доказе злочина НДХ-а

Комисија Владе Хрватске, задужена за истраживање и ексхумацију жртава Другог свјетског рата и послијератног периода већ пети дан, у тајности, и без присуства породица жртава, прекопава Шаранову јаму на Велебиту, један од симбола масовног српског страдања у систему концентрационих логора НДХ Госпић - Јадовно - Паг. Ову информацију је потврдио Душан Басташић, предсједник Удружења "Јадовно 1941", које окупља потомке и поштоваоце жртава комплекса усташких логора. "Увријеђени смо и забринути због тога што нико од породица жртава, српских удружења и представника наших институција није позван да на лицу мјеста присуствује новим прекопавањима ове јаме. Бојим се да је циљ оваквог истраживања заташкивање свирепог злочина НДХ над Србима и Јеврејима. Ово је, заправо, нови злочин и нова увреда за жртве и све нас чији чланови породица и сународници су бачени у ове крашке јаме", поручио је Басташић. Нису обавијештени ни чланови Српског националног вијећа Хрватске. На подручју комплекса усташких логора Јадовно, претече Јасеновца, 1941. у само 132 дана његовог постојања, на најсвирепији начин је побијено, па живо или полуживо стрмоглављено у крашке јаме, закопано у пашки камењар и бачено у море велебитског канала око 40.000 људи од чега је било 38.000 Срба. Басташић каже да потомци јадовничких жртава, у вријеме повампирења усташтва у Хрватској и чињенице да поменута комисија ради под контролом хрватског Министарства бранитеља, једноставно не могу да очекују објективно и професионално истраживање. "Хрватска комисија је 1997. године, након обављеног истраживања Шаранове јаме, закључила да ту нема ниједне људске кости и да су пронашли само смеће! Тада су нас увриједили и бојим се да се та пракса опет наставља. Морамо бити присутни док копају те јаме", истакао је Басташић. Неприхватљив је, каже он, и најновији извјештај, који је разматран у хрватском Сабору, а у којем је наведено да у Шарановој јами има "непознат број цивила и војника"! "Какви војници? Знамо да су у јаму 1941. бацани српски сељаци. Претпостављамо да хоће да покажу да су у ту јаму 1945. бацани и војници НДХ. То је опасна игра. Хрватска власт намјерава да на свако стратиште из Другог свјетског рата и послијератног периода поставе идентичан споменик који ће очито сакрити злочине НДХ", нагласио је Басташић.   Потомци жртава кажу да у вријеме одржавања комеморације над Шарановом јамом на Велебиту њих морају да чувају хрватски полицајци са дугим цијевима. Присећају се и да су им чланови хрватских ветеранских удружења знали да препрече пут до стратишта. Морају да прођу и поред великог бетонског крста са усташким обиљежјима. Спомен-плоча и централно обиљежје код Шаранове јаме је више пута уништавано, али су га они сами обновили. "Замислите да се потомци жртава овако дочекују на стратишту у неком од нацистичких логора у Европи - каже Басташић. Истраживања Хрватски спелеолог Тихомир Пајалић је 1963. објавио извјештај о истраживању Шаранове јаме, у којем је навео да је дубока 42,5 метара, а да на дну има 1,35 метара седимента костију. Међутим, београдски спелеолози су деведесетих утврдили да на дну има чак пет метара седимента костију. Ипак, хрватска комисија 1997. констатује да у јами нема ниједне кости.   Епархија Нико нас није обавијестио о ексхумацији и жао нам је због тога, речено је у Горњокарловачкој епархији, након вијести да се већ више дана, без знања јавности, ископавају посмртни остаци убијених Срба на Велебиту. У кабинету епископа Герасима, који сам помно прати што се догађа, реченео је да је Епархија огорчена што су заобиђени и што не учествују у ексхумацији. "Као да нас се то не тиче. Прије више од десет година људи који су бачени у јаме на Јадовну проглашени су мученицима наше свете Цркве", кажу у епархији. "Предузећемо хитне мјере да будемо укључени у ексхумацију, послаћемо допис Министарству бранитеља. Тражићемо да нам се ексхумирани посмртни остаци жртава предају да их ми похранимо у гробљима наших манастира", додали су.


понедељак, 05. децембар 2016.

Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела

Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала jе потресну, истиниту причу, казивање своjе маjке Мариjе Почуча, Вуjканове коjа jе са 75 своjих комшиjа Дивосељана бачена у Јарчjу jаму на сjеверном диjелу Велебита 06.08.

1941. године у вриjеме покоља српског народа у Дивоселу.

Јарчjа jама jе jедна од броjних крашких поjава изнад засеока Аланак  /Аланак  – топоним Оланак/ у засеоку Велики краj – Дивосело. Јама jе доста дубока, а издубиле су jе надземне и подземне воде, коjима jе оваj краj обиловао од риjечних буjица до отапања сниjега са Велебита. Хрватске усташе /у служби политике НДХ/, знале су за ову jаму посредством Хрвата коjи су живjели на Аланку, а и сами су били из оближњих хрватских села, па им jе Велебит био добро познат.

У „прочешљавању“ Велебита у вриjеме покоља у Дивоселу  05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа коjи jе пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и дjеце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сjећања из овога пакла, испричали су десеторица преживjелих, коjи су се успjели извући из Јарчjе jаме и преживjети оваj злочин, како би живима и историjи прениjели истину о паклу Јарчjе jаме и покоља у Крушковачама, у Дивоселу.

 У Јарчjу jаму на Аланку, бачено jе 75 Дивосељана, 45 стариjих жена и мушкараца и 30 дjеце. Само jеданаесторо Дивосељана успjело се извући из Јарчjе jаме и преживjети оваj злочин, како би живима и историjи испричали истину о паклу, коjи се догодио Дивосељанима у Јарчjоj jами на Аланку а то су: Мариjа Почуча /супруга Милоша Вуjканова/, Мариjа Почуча /Мара Стакина, супруга Миће Почуче, Јандрина/, Јела Станић /супруга Јанка Станића, Луцкова, Сава Јерковић /Душанова/, Јово Рибар, /10 година, син Николе Рибара/, Миле  Поткоњак – Ђоко, Пера Цвиjановић /Пера Цвиjина/, Милева Цвиjановић, Дмитар Цвиjановић – Цвиjо, Мара Вуjновић, Јања Вуjновић – Јањета /Куjичина/. Када се Дмитар Цвиjановић – Цвиjо, сав избоден баjонетама,  извукао из jаме и покушао видjети гдjе се налазе, да се ориjентише, упао jе у усташку засjеду и одмах погубљен, тако да jе само десеторо преживjелих из овог мучилишта. Пред исповиjестима и потресним причама ових несрећних људи, што су се успjели извући из мучилишта Јарчjе jаме, мукама што су преживjели и видjели, блиjеде слике Дантеовог пакла.

Маjка Мариjа jе давно умрла /1997. године у Српским Моравицама код ћерке Милице/, остала су тужна сjећања, остало jе пусто Дивосело без народа, остала jе тужна исповиjест и сjећање jедне храбре жене, jедног великог човjека, сjећање на jедно вриjеме коjе jе било и прошло и коjе нажалост, jош увиjек траjе…

Нажалост, данас када човjек дође у Дивосело, има осjећаj да jе дошао у простор у коме jе вриjеме већ одавно стало… Ништа више ниjе као што jе било некада. Нема више колиjевке ни дjечjег плача, не чуjе се калача на бунару, кућни прагови зарасли у траву, мjесец путуjући на згаришта сjа…

Вjетрови и „олуjе“ брисали су трагове живота, остадоше угашена огњишта. Остале су слике злочина, коjе никада не блиjеде… Само слободарски орлови jетко закликћу изнад Дивосела, и вину се високо у небо, у висине…

Казивање Мариjе Почуче, Вуjканове, коjа jе била бачена у  Јарчjу jаму, извукла се из ње и успjела преживjети, доносимо аутентично, управо онако како jе у своjоj исповиjести у позним годинама изниjела у своjим сjећањима.

Њено казивање записала jе ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историjи истине из Дивосела.

 У своjоj исповиjести Мариjа jе говорила:

„ Бог ме jе спасио да свиjету причам гдjе сам била и што сам видjела“.

                                                        Уводни текст написао Миле Раjчевић, проф.

Да се не заборави…

У спомен моjим испаћеним родитељима Милошу и Мариjи

У спомен моjим драгим испаћеним  Дивосељанима

У спомен селу Дивоселу

Вjечни мир у Јарчjу jаму баченим моjоj баки Милки, моjим сестрицама Милки и Душанки и брату Бранку.

Милица Матић, рођена  Почуча.Фотографиjе су снимили италиjански воjници када су дошли у Крушковаче у Дивосело послиjе покоља 05. и 06.аугуста 1941. године.

„Ушла сам у баjту (тако се код нас звала љетна кухиња) и затекла маjку врло замишљену. Сjедила jе на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су jоj се урезaле у старачко лице. Пришла сам jоj опрезно, како сам то увиjек чинила и упитала jе већ уобичаjено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми jе: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље.

„Мама, нешто Ти jест, рекла сам, њежно jоj ставивши руку преко уских, мршавих рамена.

„Ниjе ми ништа“, одговорила jе и даље забринута, „али ми се не допада што се таj народ почео диjелити“. Хтjела сам да jоj одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у диjалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам jоj. Народ се више не може подиjелити. Срби и Хрвати  већ толико година живе заjедно, заjедно раде, друже се, помажу jедни другима. Заjедно светкуjу и сватуjу, удаjу се и жене. Дjецу рађаjу. Немогуће jе, рекла сам jоj,  да се више икада понови 1941.година.

„Али, наставила jе она даље, мени се оваj Кузман не допада“.

„Коjи  мама, Кузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.

„Ма не допада ми се онаj што маше усташким барjацима и диjели народ. Јеси ли видjела оно у Сплиту ?. Колики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђуjе таj jадни народ и зло ће се догодити. Боjим се, дjецо, за вас. Не даj Боже, да се икада више догоди оно клање и убиjање какво jе било `41. А, богами, боjим се, поновиће се. Моjа  кћерце, не води то доброме. Таj вражjи ХДЗ и Кузман залудили су свиjет и велико jе зло пред вратима свима нама“.

„Немоj, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.

Дубоко сам размишљала и схватила сам да моjа маjка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама jе оштро реаговала. Схватила сам што то значи када jе моjа маjка говорила:  „крив jе онаj ко диjели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, коjи нисте то зло доживjели. Не даj Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи моjим стопама. Не даj Боже, ни наjвећем душманину да види како се кољу људи и дjеца, а не да и сам будеш клан и у jаме бацан“. Застала jе , очиjу навлажених сузама и додала:

„Дjецо моjа, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било коjи начин“. Ту jоj jе задрхтао старачки глас. Погледале смо се без риjечи, разумjеле смо се без текста.

Иако нисам вjеровала моjоj маjци да jе могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да jе Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживjели 1941. годину. Клање, убиjање, jаук и лелек достигао jе сваког оног ко jе остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана.

Дивосело jе сравњено са земљом.

Велебит чува таjне своjих безданих jама, док његове гране шуме горке приче, горке судбине села Дивосела. Шуме ли можда и ону већ познату из 1941. године о маjци Мариjи Почучи, Мариjи Вуjкановоj, коjа jе „васкрсла“ из Јарчjе  jаме на Аланку.

 Године 41. и 91. приближиле су се по свом злу, а маjка Мариjа, данас протjерана са свога спаљеног огњишта, батрга свиjетом и под туђим крововима тражи топлину свога топлог огњишта. Мисли jоj се мотаjу око згаришта у Великом краjу у Дивоселу, у коjем се утрнуо њен осамдесет петогодишњи виjек. У краjичку ока окамењена суза, усне у грчу без осмjеха, лице смежурано и боре на челу скриваjу испаћену, старичину душу.

Испричаћу причу моjе маjке Мариjе, истиниту, до наjситниjег детаља, jер, говорила jе:

„Бог ме jе спасио да свиjету причам гдjе сам била, што сам видjела и што сам доживjела“.

Њена прича ниjе била довољно гласна. Била jе годинама затомљавана у њеним грудима, и о злу ниjе радо причала. Зато се ваљда и поновила. Па нека прича почне.

*

Дивосело. Прољеће 1941.године. У село су упале усташе. Заузеле су школу и народ из села присиљавали да им доносе храну. Затечени и избезумљени народ трпао jе пуне кошаре хране и носио усташама у школу. За узврат усташе су jаче тероризирале по селу и наређивале нека се људи одмах jаве у школу. Неискусан народ, ненавикнут на такве лажи и преваре и не знаjући што га чеке под велом неизвjесности, мео се по селу, не знаjући куд би са собом. Многи увjерени у своjу невиност одлучише се и кренуше пут до дивоселске школе. Они, коjи су отишли, нису се више вратили. Прогутала их jе њихова наивност, поубиjани су уз наjзвjерскиjа мучења. Усташе су и даље уз приjетње поручивали нека дођу и они други, jер jе и њима била намиjењена иста судбина. У школи су крварили мирни, добродушни, наивни Дивосељани, док су поред школске зграде шумили црни и биjели дудови по коjима су се ови људи као дjеца пењали, сладећи се њиховим плодовима.

Терор jе бивао све тежи, све jачи. Народ jе бjежао по шумама, скривао се гдjе jе ко знао и умио, jер се у кућама ниjе смjело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле jедно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се одниjети могло. Уз тужно мукање крава, блеjање оваца и уз болећиво рзање коња одjекивала jе пjесма охолих усташа:

„Гони Полде jунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“.

Народ у селу jе тужан, jадан и престрављен. Живот нам jе био страх, бjежање, скривање. Били смо jадни, под  окрутним усташким режимом НДХ.

Тако jе потраjало све до осмог мjесеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом jе пукао глас:  „Народе, бjежите, усташе поклаше“.

Освануо jе 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бjежати, а не зна камо ће, и куда ће.

Бjежи се.

Бjежи велико и мало, људи и стока. Све jе нагрнуло према Велебиту, према Крушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, дjеца плачу, падаjу, вриште.

Ја сам избjегла са свекрвом и троjе неjаке дjеце у збjег у Крушковаче, /локациjа између Дебеле главице  и Височице/, гдjе се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао jе мрак. Збили смо се jедно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвjесна притиснута тишином кроз коjу се чуло само дисање уснуле, измучене дjеце. Прострли смо им комадиће робе коjе смо у трку дохватили бjежећи из своjих кућа. То им jе била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подриjемали, наслоњени свако о своjе дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвjесност.

Ту смо остали и циjели други дан и другу ноћ. Заклон нам jе изгледао сигуран и ниjе се исплатило мицати и откривати положаj.  Другу jе ноћ падала киша. И небо jе проплакало на биjеду нас паћеника. Било jе хладно. Мокри смо и покисли. Дjеца цвокоћу и плачу. Циjедимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коjу кап топлога млиjека и њиме окриjепимо неjач.

Са Велебита завиjа вjетар. Капи кише удараjу о лишће нашега крова и клизе уз тупе ударце на тло. Тмасти облаци, пуни кише, извиjаjу се из густих гудура Велебита, а глува тишина jезиве ноћи приjети и даље. И баш кад се поjави први цик зоре, кад се дан ухвати у коштац са тамом, од велебитске гудуре одби се jека пуцња пиштоља. За њим опали пушка, а потом по збjеговима стиснутим у увалама Велебита осуше митраљези. Пуцало jе на све стране. Дjеца се узвриштала, узjаукале жене, узмукала стока.

Грмио jе Велебит.

Митраљези штекћу и свуда око нас се забадаjу меци. Падаjу заjедно са откинутим гранама и изрешетаним лишћем. Проломили су се jезиви повици усташа: „Опколи, хватаj живе“.

Куда ћемо? Камо да бjежимо, што да радимо?

Дjеца се гураjу уз наше ноге, уза скуте, дршћу и плачу. Привиjамо уза се своjу неjач, а не знамо куда ћемо ни са собом ни са њима. Не плачем, не jаучем, али се тресем и зуби ми цвокоћу.

Кроз кишу метака пребацимо се у jедан оближњи jарак и ту опет стиснемо сви jедно уз друго. Било нас jе страх и дисати. Дан jе био дуг и неизвjестан. Киша jе престала падати и сунце се отимало испод облака. Кад jе подне превагнуло, зачуше се опори  гласови и тешки топот чизама. Поjавише се усташе, опколише нас са свих страна и похваташе.

Уjака Николетину и jош неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у своj логор у Крушковаче, гдjе су прикупили све оне коjи су пронађени живи у шуми. Ту jе настао покољ и крваво оргиjање. Тукло се и убиjало чиме се стигло. Жртва jе бирана преме усташким прохтjевима за мучењем. Гледала сам своjим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а jа и дjеца од страха од земље одскачемо.

Сви коjи су били мало више рањени одмах су на мjесту убиjани.Ту су се частили и веселили се своjоj добро обављеноj работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке пjесме надjачавале су плач гладне и измучене дjеце. Сваког часа било нас jе више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и дjеце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани.

Сумрак jе овио тужни Велебит и душу jе све теже притискала ноћ. Из логора су одвоjили мушкарце од жена и дjеце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бjежали из своjих кућа jер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.

„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи jер се не покораваjу властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Тко jе прав ниjе требао бjежати од кућа, а онаj коме jе неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам jе код кућа све уништено. Видите ли колико jе ту народа погинуло. Све зато што сте бjежали“.

Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко jе крив, само да видимо што се ради па смо морали бjежати. Дубоким гласом убице дрекну jедан: „Јесте ли икада упознали да власт коjа jе год дошла убиjа  народ, jер што ће jоj земља ако нема народа“.

„Вечерас“, рече „идемо на Оланак, а сутра ћете добити обjаве и свак нека иде своjоj кући. Попишите робу и благо коjе вам jе пропало па дођите у Опћину и тамо ћете добити све. „Само“, криjештао jе даље, „добро пазите да не бисте написали нешто што вам ниjе пропало, jер ћете за то одговарати“.

Таj шупљи говор ниjе  ми улиjевао ни трунка наде. Нисам га ни слушала. Тупи поглед упро ми негдjе у даљину, у далеку швапску земљу. Да ми jе макар Милош  ту. Можда би лакше. Он jе jак и можда би отео, спасио дjецу. Или би можда и он већ био убиjен. Изнад мене надвио се тежак облак. Велебит се смркнуо и наjежио.

Криjешти онаj усташа и даље. Држи нам говор. Нисам га ни слушала jер сам знала, осjећала сам да све лаже.

Након одржаног говора пошли смо на Оланак. Усташа до усташе. Њих више од двиjе хиљаде прати нас стотињак jадних заробљеника. Понудише нам и кола па нека се повезе ко хоће. Четворо кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом па кренусмо на Оланак. Ја се нисам хтjела возити. Узели смо у нарамак  jедно диjете jа, jедно свекрва, а мала петогодишња Милка тапкала jе полагано за нама. Десетак жена са дjецом посjедале су у кола коjа коњи донекле повукоше и ту стадоше. Наши коњи нису могли, или нису хтjели даље вући своj народ у jаму смрти. То усташе брзо риjешише. Поубиjаше људе, а заjедно с њима падоше и коњи. Мртви и полуживи лешеви попадоше с кола, а крв зали траву, закрвави локве подвелебитског пута. Хрпе биjедног људског меса остадоше у крвавим локвама, док колона продужи даље. Свако се копрцао у кошмару своjих мисли и своjих мука тражећи игдjе икакву кап наде. Обећаше да ће нас пустити своjим кућама.

Зашто их побише? Гдjе jе нестало педесетак људи што су их свезане довели у логор. Рекли су нам да су отпремљени на присилни рад. Можемо ли им вjеровати? Покушавамо, али сумња jе jача. Присилни рад? Видимо их поубиjане по опорим гудурама Велебита.

Корак по корак, колона иде. Клецава кољена, дрхтаве ноге. Дjеца измучена плачу, потежу нас за сукње, саплећу се око ногу. „Идемо кући“, вичу, „гладни смо“. Ишту воде, заплићу, посрћу, падаjу… Потежемо их за ручице као да их водимо на посластице, а не на клање. Силом хватамо мисли коjе се роjе нашим главама као мрави у разрушеном мравињаку. Присилни рад? Отпремили су наше људе у присилну смрт. А ми? Што ли нас чека у овим минутама коjе су пред нама?

Ево и Оланка. Шири се пред нама мрк и зао као и авет.

Уски сеоски путељци виjугаjући испод велебитског подножjа губе се и нестаjу у оланачким увалама. Велебитом jауче вjетар, повиjа стољетне букове гране. Фиjуче и Орљаком, а клона лагано клизи оланачким стазама. Корак по кора. Стопу по стопу ближе смрти.

Идемо… Камо…? Куда…? Идем ли у смрт?

И киша пада. Покисла чељад  jедва вуче тешке ноге. Туче нас киша, биjе страва, прати безнађе. Падаjу и дjеца, хватаjу нам се за покисле скуте, устаjу и иду. Отегнуто, споро.

Биjедну покислу колону будно прате усташе веселећи се добро обављеном послу. Један се изненада продере: „Сjедните“. Сjедосмо. Испод нас мокра, црна земља, локве, блато, а уоколо нас у часу се скружи бодљикава жица. Ако jе jош и посљедња нада негдjе тињала, угаси се. Церекавим гласом прошкрипа jедан усташина: „Како вам се чини?“.

„Као ономе ко jе у неприлици“, чу се jедан танки женски глас. Смиjех и пошалице усташа испуњавале су оваj закутак усташког села Оланка. Одjекивале су громогласне усташке пjесме и свом тежином притискале  патње ових сужњева. Велебит се тресао.

„Устаj“, стиже ново наређење. Устадосмо, а жица се стегну jаче. Уведоше нас у конобу Луке Стипина и забравише тешка врата. Мрак без икаквог трачка свjетлости, без наде. Глува jама мука и безнађа. У коноби Луке Стипина вриjеме jе стало. Зауставило се и оно заjедно са посљедњим jецаjем угушеним мраком конобе Луке Стипина. Нема гласа, нема плача ни jецаjа. Мук и мрак споjили се у jезу увучену у испаћену чељад. Покоjи уздах и болни jецаj, а онда полагани пипкаjући покрет по мраку.

Изнемогла дjеца се спуштаjу на голу земљу. Гладна су, мокра, дршћу од глади, хладноће, страха. Мрак постаjе све гушћи, ваздух се укиселио од покислих људских тиjела, блата. Пипкамо се, тражимо врата, тражимо пут у живот коjи jе стао у Лукиноj коноби.

У нарамку ми диjете отежало, друго вуче свекрва, а мала Милка зашутjела. Изнемогла и клонула к земљи Лукиног подрума. Попада и друга чељад у своjе блато под ногама. Два дана и двиjе ноћи споjише се овдjе у  jедну црну вjечност.

Трећи дан отворише се врата и у конобу се доклати  Милан Луке Стипина. Са собом донесе канџиjу па нас све измлати. Ниjе бирао старо ни младо, тукао jе jеднако нас и дjецу. Као раздражени пас режао jе: „Не даjте штенади (мислећи на дjецу) да скиче, jер људи (усташе) не могу спавати“.

Међу нама било jе и згодних, младих дjевоjака. Њих су изводили ван, силовали их на очиглед нас свих, измучили и гурнули натраг у конобу. На нама су се наслађивали тукући нас, а посебно су уживали гледаjући муке дjеце. Дjеца ишту воде, траже jести, гладна су. И донесе Милан Лукин канту свjеже, чисте воде. Дjеца гракнуше: „Воде, воде!“. Милан сваком дjетету пружи лончић, принесе му устима, али пити не даjе. Жедна дjечjа усташца зиjеваjући за лончићем, истежу издужене мршаве вратиће, моле капљицу воде, али лончић се у задњи час нагне и вода пролиjе у блато гдjе jе усташа задовољно jош мало погази ногама.

Једина искрица у овоме мраку била jе жена Павла Ивина. Та jе жена имала срца, имала jе душу и гануо jу jе плач гладне, измучене дjеце, па им jе, скриваjући се од осталих, дала сваком комадић круха. То им jе било све.

Кад су се усташе довољно насладиле  нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Угледали смо крваво jутро новога дана. Построjили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им вjеровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Крвав.

Јарци, увале, стиjене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу дjецу. Гране пуцаjу под ногама, а камење клизаво и оштро забада се у табане. Остаjу крвави трагови. Вjетар jури магловите облаке, сунце се сакрило. Велебит се накостриjешио на измучену чељад и чека.

Стигосмо до Дулера. Ево нас пред пећином. Из пећине су вириле бркље (окресано дрвеће са шиљцима) да би се на њих народ набадао и мучио.

К jами смо ишли сви, jедан до другога, а усташе око нас и никуда се ниjе могло побjећи. У колони нас jе било седамдесет осам„Сjедните“, наредио jе jедан усташа. Сjели смо. Посjедаше и дjеца. Нико ни риjечи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечуjно jеца.

Неjач у нарамку. Мали Бранко у моjему, а Душанка у свекрвином.

Нити плачу, нити се смиjу, нити вичу.

Пружаjу беспомоћно своjе ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му jе смjешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал jе пао на тло гдjе су га згазиле крваве Ивуљове чизме.

С другог краjа продера се наjстрашниjи усташина, важно наређуjући заповиjед другоме: „ Ти ћеш их бости“. Затечени усташа рекао jе: „Нећу“.

Поновио jе: „Ти ћеш их клати“. Оваj jе заниjекано одговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“.

Други се jави: „Ја ћу их“.

Заповjедник прихвати и  опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“.

Оваj му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се jедан jави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки.

Кренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двоjица зграбише прву жену, а друга двоjица другу. Два су чекала на рубу jаме играjући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше jадну жену. Двоjица jе прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она jаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако jош пет, шест пута. Она двоjица jе одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждриjело jаме. Одзвањали су тупи ударци тиjела коjе jе настаjало у безданоj провалиjи. Низ дугачку оштрицу ножа слиjевале су густе капи крви.

Замрачило ми се.

Привлачим своjе троjе дjеце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и дjеца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Дjеца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапаj. И мали Бранко jе плакао. Иако jе свега неколико мjесеци кроз плач jе слагао своjе прве изговорене слогове у риjеч  ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада.

Зграби ме усташа.

Један па други. Тешко сам се одваjала од земље на коjоj сам сjедила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецаjу. Падаjу.

У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се моjих скута. Дрхтавим рукама стежем своjу дjецу.

Не дам их.

Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом jедну па другу. Тешка усташка чизма ударала jе изнемоглу дjецу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своjе омиљене алатке пребацуjу из руке у руку и поиграваjући се нестрпљиво очекуjу нову жртву. Чекаjу своjом оштрицом моjу неjач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа наjкрвавиjих звиjери, али се ишчупати не могосмо.

Плачемо. Страшно jе.

Дjечjи плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не гриjе више. Из дубине безданога ждриjела дрхте jецаjи.

Пред нама jама. Смрт.

Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаjа. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби  се у стомачић петомjесечног дjетета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дjететом високо у ваздух и тресну о литицу.

Разби диjете. Ни трепнуо ниjе.

Скотрља се моj Бранко низ ждриjело Јарчjе jаме и нестаде у дубини њене провалиjе. На каменоj литици остаде jош jедна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осjећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Крв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чуjем врисак jедне па друге. Урлик се провали. Оте се из моjих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моjа леђа, затим други, трећи…седми.

Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моjе заклане неjачи.

У jами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на jедноj косоj литици и на народу коjи jе стењао у мукама. Пала сам у сjедећи положаj, леђима наслоњена на стиjену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свиjест. Сjедила сам као да се одмарам послиjе неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Сjедим и гледам крвава злодjела разjарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своjе. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву.

Нема их. Не видим их.

Унутра велики jаук. Видjела сам покоjну Јекицу. Бркље jоj ухватиле ноге  и она jе висила главом окренутом према доља. Викала jе: „Вуците ме, вуците ме“.

Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Сjеде. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна дjеца и ламатаjу ручицама.

Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“.

Иза мене, на рубу пећине остало jе jош десетак жена. Када су све приклали, поклали и побацали у jаму, њихов посао jош ниjе био завршен. Остали дио посла обављали су пjеваjући усташке пjесме. У пећину су испалили десетак метака, пет их jе ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење коjе се задиjевало у народ свуда око мене. Мене ниjе погодио ни метак ни камен. Прескакало jе преко мене с литице на литицу, задиjевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Кад jе то било готово, неколико усташа jе стало на руб пећине и помокрили се, а потом jе однекуд долетjела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покраj мене.

Горе се све стишало, а у jами се чуо jаук, кукњава, лелек и запомагање.

Народ измиjешан у кашу.

Има наjвише мртвих, има полуживих и оних коjе гуши посљедњи мртвачки хропац.

Сви крвави. Ране се разjежиле. Виси jадно људско месо. Мотамо се jедни око других, хватамо у грчу, крваримо.

Кроз jаук одраслих циче дjеца, плачу, дозиваjу.

Нема помоћи.

Овдjе нико никоме помоћи не може. Свако носи своjе претешко бреме.

Тражим своjу дjецу. Слушам плачу ли, зову ли.

Нема их.

Њихов плач нестао jе кроз посљедњи мртвачки хропац. Слушам и даље. Тражим. Завируjем. Гледам што се збива горе над jамом. Чини ми се, и горе нема никога. Све jе утихнуло. Усташе обавиле посао па се разишле.

Журе на нове задатке, нове „хероjске подвиге“.

Поглед ми се пропињао уз бркљу чиjи jе врх сезао до руба jаме. Улазни отвор jаме био jе промjера око метар и пол. Ждриjело jаме мало се ширило баш на томе мjесту гдjе сам jа сjедила. Дно jаме нисам могла видjети jер су испод мене биле испрепречене бркље по коjима jе био назадиjеван народ. Неко jе главом био окренут према горе, неко према доље, неко се закачио за бркљу просутим цриjевима, неко комадићима одjеће или меса. Миjешали се живо и мртво, крв, блато, гласни jауци и тихи jецаjи.

Смрди усирена крв.

Завируjем по народу. Гдjе су моjи Милка, Душанка, гдjе ми jе мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознаjем у овоj крви. Пипам своjе ране.

Боле. Разjежиле се.

Развежем заслон, своjу црну прегачу , и њоме чврсто повежем своjа избодена леђа…

„Аjдемо народе, ван ко може!“, рекла сам.

Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, jа нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа.

Поновила сам jош неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, jедино цурица Саве Брањине прихвати моj позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила jе болећиво.

Још сам jедном погледом потражила своjе наjмилиjе, опипала себе. Како су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по jедну jедва сам извукла. Видим, жива сам.

“Ја идем“, рекла сам и полагано се  устала. Осjетила сам мрак пред очима, тежину у циjелом тиjелу, и пала сам у несвиjест. Кад сам се освиjестила, била сам на дну jаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме jеком, jауком. Притишће ме неприjатна и ледена jама.

Дубоко jе ово моjе црно подземље.

Сjедим на дну jаме. Мисли се роjе без реда. Чини ми се да ме дjеца зову, да плачу. Устанем, али ми се свиjест поново помути, замрачи се и изгубим се. Кад сам се поново освиjестила, лежала сам на дну Јарчjе jаме.

Дубина, мрак и безнађе.

Изнад мене мртви људи, изнад мене циjели Велебит. Навалило се свом тежином на моjе крваве ране. Падала сам и подизала се.

Мало сам полежала, да починем, а онда устала и кренула на далек и неизвjестан пут. Још сам мало притегнула прегачу преко избодених леђа и закорачила на прву степеницу. Први огранак бркље jе издржао.  Издржали смо и jа и он. Низ бркље су висили мртваци, руке, ноге, комади одjеће. Ухватила сам се чврсто за руку jеднога од њих и као уз коноп полако се узвукла за jош jедан огранак. Па jош jедан. Опет бркља, рука, нога, мртвац.

Ишло jе. Вукла сам се сва крвава, мокра.

Дохватила сам jедне ноге коjе су висиле низ бркљу и повукла.

„Не вуци“, простењао jе исцрпљени глас jедне жене.

„Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга.

Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своjе тешко тиjело према зраци пригушене свjетлости.

Испод мене, длаку по длаку остаjали су jауци, умирући издисаjи и хропци, а испред мене полагано jе расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и сjела. Низ лице ми jе цурио хладан зноj. У каши крви и меса тражим своjу дjецу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са блиjедих лица заклане дjеце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то jе онаj плач испод ножа.

Посљедњи, горе, изнад литице.

Заустављам руку у меснатоj хрпи jер опазих Душанку. Краjичком заслона jоj обришем крваво лице. Покренух jоj мртву главу и кроз закољак потече усирена дjечjа крв. У хрпи меса нашла сам и Милку и Бранков приглавчић.

Њега нисам могла наћи.

Мртве сестре сам положила jедну поред друге и преко уморних ногу спустила крваве руке.

Испод мене се комеша људско месо. У jами тешка запара. У мени кипи бол, сjедињуjу се туга и пркос.

Испред мене бркља. Зове ме. Равна jе и више ниjе окићена мртвацима. Она jе пала након жртава и то jе био посљедњи залогаj насладе овог злочина. Горе се ништа ниjе чуло.

Пољубила сам мртве цурице и наставила пут.

Мицала сам се пажљиво да поново не паднем на дно jаме. Тешко сам извлачила ноге па су ми се и опанци изули. Још сам jедном позвала и остале.

Рекла сам: „Народе, ко jе жив нека иде ван. Ја идем“.

Мислила сам не на живот, него да умрем горе, у грму… На чистом ваздуху…

Нико ми се ниjе одазвао и jа сам кренула. Шиљак бркље забадао се дубље у народ. Мислила сам да тонем. Ускоро се заустави и учврсти. Напуштала сам воњ jаме. Стопу по стопу.

Дjецу сам оставила у вjечитом бакином загрљаjу. Она ће им у дубини пећине причати баjке уз коjе ће спавати своj вjечити сан. Одспавати дjетињство и младост.

Одозго ме освjежава дах Велебита. Додаjем jош посљедњу кап снаге, верем се уз литице и дохватам руб jаме.

Заслиjепи ме свjетло дана.

Све jе било тихо, само су из jаме допирали  jецаjи. Сунце тоне иза обронака и  спрема се на починак. Уста су ми се слиjепила од жеђи, сланкастог окуса, крви и зноjа.

Циjело тиjело ми дрхти.

Пипам се. Пипам своjе ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имаjу улазну и излазну рану. Свежем jош и мараму.

Жедна сам. Да ми jе само капљица росе.

Направила сам jедва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тjескобан мрак.

Сањам ли? Гдjе су ми дjеца? Зашто сам их оставила?

Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам пониjела? Извукла их. Али, ту би их развукле звиjери. Поjеле њихово изкасапљено месо!

Из мрака се редаjу њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Крваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.

Стишћем се и jаче завлачим у грм. Тиjесно ми jе. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чуjем jауке и вапаjе. Борим се са силуетама разjарене немани.

Тако jе и свануло.

Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако jе моjе село било свега око два километра, требало ми jе неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале послиjе недавне кише. Тамо гдjе jе остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гоjко Вуjновић и пребацили у Почитељ.

На постељи од сламе, у jедноj напуштеноj штали полако су се хватале красте по моjим избоденим леђима.

*

Вриjеме jе пролазило. Рат jе протутњио. Однио са собом оно што jе однио, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.

Кад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако jе маjка Мариjа на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула jе плетара и у њоj нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела jе она баjту, набацила блатом, покрила нагорjелим лимом спаљене куће и то jе био њен дом.

У ту баjту, након четворогодишњег ропства и тешке робиjашке кошуље, враћа се из далеке Њемачке и њен Милош.

Долази и њихова хранитељица, крава Дикуља, коjа jе за вриjеме рата била код тетка Николе – Ниjе. Вратио им њихову Дикуљу па се и за њу подигну друга баjта.

Њиве пружаjу своjе опружене дланове, нуде нову кору хљеба. Кренуше њих двоjе заjедно даље, прошлост оставише иза себе и несигурним погледом загледаjу нову будућност.

Слобода jе. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново jављаjу. Кроз витке брезе Шушњарице веселом пjесмом дозиваjу нови дан.

*

У лишћу баjте као новорођенче маjке Мариjе, родио се 15.04.1946. године моj брат Милан.

За три године на згаришту jе израсла нова брвнара.

У тоj брвнари започео jе и моj живот, а након три године родио се и брат Ђуро.

Расли смо уз испаћене родитеље. Своjу патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали.

Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било jе за нас пуно љубави и топлине.

Патњу су скривали, али смо jе ми дjаца осjећали и заjедно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.

Хвала им.