недеља, 27. новембар 2016.

Саво Штрбац: Хрватски министар одбране Крстичевић је прво чинио злочине у Сјеверној Далмацији, а потом и у Босанској Крајини

Директор Документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац изјавио је да је министар одбране Хрватске Дамир Крстичевић у акцији „Олуја“ прво „очистио Крајину“. Како каже, затим је прешао у БиХ и тамо, у акцији „Маестрал“ наставио да чини злочине.
Крстичевић је у врјеме „Олује“ био командант 4. гардијске бригаде, која је прије одласка у БиХ, „починила страшне злочине на подручју Книна и сјеверне Далмације, а затим прешла у БиХ и наставила етничко чишћење и убијање“, објаснио је Штрбац.
Он је, подсјетио да је Крстичевић „био под истрагом Хашког трибунала, међутим, с обзиром на нову стратегију тог суда, до које је у међувремену дошло, да се пред тим судом кривично гоне само највише позиционирани официри и политичари, онда су из тог дјела оптужнице испали Крстичевић и Иван Кораде“.
Кораде је командовао Вараждијском гардијском бригадом и он и Крстичевићем су заједно „чистили Лику и Далмацију“, објаснио је Штрбац.
Према његовим рјечима, та нова стратегија Хашког трибунала не значи да је Крстичевић ослобођен злочина, за који га сада тражи БиХ.
Анте Готовина јесте ослобођен „по срамној Мероновој другостепеној пресуди“, посјетио је Штрбац и оцјенио да ће „Хрвати морати прије или послије да процесуирају све ове са нижег степена, а Кораде и Крстичевић су само степеник ниже од Готовине“.
Дакле, треба их процесуирати за оно што су њихове јединице урадиле Србима у „Олуји“ и за оно што су касније урадили у акцији „Маестрал“ у БиХ, закључио је Штрбац

Сутра почиње Божићни пост

Божићни пост почиње у понедељак (28. новембра и траје до 7. јануара, одосно до Божића). Строго се пости (на води) само сриједом и петком, док је понедељком, уторком и четвртком дозвољено корисити уље и вино, а суботом и неђељом и рибу. Најстрожији пост је 6. јанаура када су прави вјерници тога дана све до вечере само на води.


Петар Принцип, Поносан сам на свог рођака Гаврила Принципа

Тромо се вријеме вуче и ништа ново нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Овим стиховима Гаврила Принципа, исписаним на порцији за јело у ћелији гарнизоног затвора у Сарајеву 1914. године, причу почиње седамдесетседмогодишњи Петар Принцип, потомак вође Сарајевског атентата.

Петров отац Данило (Дане) Принцип и Гаврилов отац, по коме Петар носи име, били су два брата по стрицу и живјели су у истој кући у селу Обљај, код Босанског Грахова, све до 1942. године кад су црногорске јединице партизана упале у село и запалиле им кућу.

Потом Петрови родитељи, заједно с њим, двије старије сестре и Гавриловом мајком Маријом бјеже у Книн, која по повратку у Босанско Грахово 1945. године ту и умире.

О свом “стрицу Гаврилу”, најпознатијем Принципу, који је 28. јуна 1914. године извршио атентат на престолонасљедника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда у Сарајеву, што је био повод за избијање Првог свјетског рата, Петар препричава оно што је чуо од покојне мајке.

“Марија, Гаврилова мајка, коју смо звали Нана, причала је за сина да је као дјечачић био необично живахан. Моја мајка Зорка говорила је да јој је баба Нана казивала да је у том несташлуку једном приликом Гаврило ногом закачио своју кошуљу и поцијепао је цијелу”, присјећа се Петар мајчиних ријечи.Додаје да му је мајка рекла како је породица Принцип с изненађењем примила вијест о атентату на Франца Фердинанда и невјерицом да је такво нешто учинио њихов Гавро, а да су одмах након атентата жандари блокирали породичну кућу у Обљају.

Петар је био шумар и радио је у неколико шумских предузећа у БиХ и, како каже, никад у прошлости није имао проблема због свог презимена и свог поријекла, нити је имао било каквих неугодности.Данас живи у Бањалуци и члан је Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. (Солунаши) и члан Градског удружења заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бањалука, још од времена избјеглиштва из Босанског Грахова 1995. године.

Његов син Данило погинуо је у децембру 1994. године на граховсколивањском ратишту и сахрањен је у Босанском Грахову у породичној гробници заједно са Гавриловим и Петровим родитељима на гробљу “Мраморје”
Петар каже да често иде у Босанско Грахово, те се спрема да иде тамо и сљедећег мјесеца на 22. годишњицу синове погибије.

А за Гаврила има само ријечи хвале.

“Стриц Гаврило је био изузетна личност у српском народу, јер је његово дјело златним словима исписано у историји српског народа и слободарских народа широм свијета”, наглашава Петар, спомињући ријечи великог писца Владимира Дедијера који је описао Гаврилов потез “као убиство тиранина, што није терористички чин јер тиранин под плаштом изговора демократије чини веће злочине свијету, а што је видљиво и данас, али и у претходним временима”.

Петар с поносом истиче да му је Гаврило био стриц, а његов чин револуционарно дјело, те да је из његове лозе познат и Слободан Принцип Сељо, народни херој из Другог свјетског рата и један од организатора устанка на Романији заједно са Славишом Вајнером Чичом“Историчари су забиљежили и учешће дједова и стричева Гаврила Принципа у босанскохерцеговачком устанку Црнопоточка буна, који је трајао од 1875. до 1878. године, као и страдање мога сина у посљедњем рату”, прича Петар.

Додаје да носи једну посебну успомену из Обљаја.

“Никола Принцип, најмлађи Гаврилов брат, који је службовао као љекар у Чапљини, дошао је у Обљај 1939. године са пуним аутобусом да обиђе родитеље и родбину и да присуствује чину мог крштења”, испричао је Петар, којем је кумовао Божидар Томић, професор Гимназије у Београду, биограф Гаврилов и породице Принцип, и поклонио му дукат који још чува.

Додао је да су у комунистичком систему Гаврилови лик и дј

ело били доста присутнији у књигама, али и у причама наставника.

У данашње вријеме, каже, то је доста запостављено или се интерпретира на другачији начин.

И данданас у зиду поред родне куће Принципових налази се камен који треба рестаурирати и на коме је Гаврило уклесао иницијале Г.П. и свој лик.

Петар објашњава да је то био посљедни боравак Гаврила у родном Обљају 1909. године, иако су неки причали да су га виђали касније.

“Успомена на њега живјеће вјечно јер његови стихови из сарајевског затвора видљиви су и у ово вријеме на начин да описују наше околности које се нису много промијениле од времена у којем је живио Гаврило”, рекао је на крају потомак Гаврила Принципа.


петак, 25. новембар 2016.

Епископ Атанасије служио помен упокојеном Епископу Јерониму


Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је данас, 25. новембра 2016. године, по добијању вјести о изненадном упокојењу Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), у храму Светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу, служио помен новопрестављеном слуги Божијем Епископу Јерониму, који је у ноћи 24/25 новембра т. г. изненада, после краће болести, уснуо у Господу.
Вјечан му помен.

Асвалтиран паркинг у Босанском Петровцу

Паркинг иза супермаркета „Тропик“ добио нови изглед
Послије интензивних радова на изградњи и уређењу паркинг простора иза супермаркета „Тропик“, коначно је добијен нови, функционалнији простор иза овог пословног простора.
Подсјећамо, инвеститор изградње је Општина Босански Петровац, која је овим још једном показала да јој је приоритет љепше, функционалније, чистије окружење за све њене грађане.
Паркинг је сада веће површине, простор је максимално искориштен, на задовљство свих грађана Босанског Петровца.

среда, 23. новембар 2016.

Премјештање српских покојника брисање постојања трагова Срба у Хрватској

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта најоштрије осуђује антицивилизацијску одлуку јавног предузећа у Книну „Чистоћа и зеленило“ да ће ради неплаћених рачуна за гробну надокнаду српски покојници бити премјештени у заједничку гробницу а њихово гробно мјесто ће се поново додијелити на коришћење. Оно што је сигурно јесте да книнско предузеће „Чистоћа и зеленило“ није самостално донијело наведену одлуку већ извршава оно што је одлучено на вишем политичком нивоу. Ово је још један од бројних доказа да хрватске институције активно раде на брисању свих трагова постојања Срба у Книну, али и на подручју читаве Хрватске. Очигледно је да у Хрватској више нема мјеста ни за мртве Србе
Линта позива Делегацију Европске уније у Хрватској, амбасаде САД, Велике Британије и Њемачке да затраже од Владе Хрватске да наложи свим локалним предузећима да принудно не ексхумирају српске покојнике због неплаћених услуга гробних мјеста. Треба узети у обзир чињеницу да је са подручја Хрватске протјерано око 500.000 Срба који живе расејани широм свијета и да нису у могућности да плате гробну накнаду из разних разлога. Многи од протјераних Срба не смију да путују у Хрватску из оправданог страха од хапшења и покретања судских процеса најчешће без икаквих доказа или живе у трећим земљама или се налазе у тешкој социјално-економској ситуацији. Брига о српским покојницима требала би да буде циливизацијска дужност хрватске државе, али то није случај. Наиме, Хрватска већ 21 годину од завршетка рата води политику цементирања етничког чишћења Срба.

уторак, 22. новембар 2016.

Епископ Атанасије одржао радни састанак са архијерејским намјесницима

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије је данас, 22. новембра 2016. године, у преподневним часовима одржао у Епископији у Босанском Петровцу радни састанак са архијерејским намјесницима намјесништава Епархије бихаћко-петровачке. Поред намјесника састанку су присуствовали и Архијерејски замјеник протојереј-ставрофор Никола Пено и Високопречасни протојереј-ставрофор Миладин Тешановић, парох хадровачки.
У овој текућој години ово је други радни састанак Епископа Атанасија са архијерејским намјесницима Епархије бихаћко-петровачке, приликом којег су архијерејски намјесници поднели Епископу Атанасију детаљне извјештаје о парохијским, црквеноопштинским и градитељским дјелатностима парохијских свештеника и црквеноопштинских управних одбора црквених општина Епархије бихаћко-петровачке.
Извјештаји парохијских свештеника са парохија свједоче да је најизраженији проблем православних вјерника стрепња над материјалном егзистенцијом, односно незапосленост и немогућност остваривања исте због недостатка радних мјеста. Констатовано је да проблем незапослености доводи до одласка млађих популација у потрази за послом у веће градове Републике Српске и даље. Парохијске статистике говоре о драстичном паду наталитета, а старосна доб парохијана у парохијама је у великом броју преко педесет година. Ови проблеми су нарочито изражени у делу Епархије бихаћко-петровачке на простору Федерације Босне и Херцеговине. Евидентно је, да и поред ових проблема економске и демографске природе, парохијски свештеници редовно обављају своје богослужбене и парохијске дужности и успевају у изналажењу материјалних средстава неопходних за: изградњу храмова, црквенопарохијских сала, обнављање храмова, санацију и одржавању истијих.
На крају разговора Епископ Атанасије се захвалио архијерејским намјесницима и поучио их да су свештенослужитељи, а нарочито парохијски свештеници, у свакодневним мисијама и сусретима са вјерницима у парохијама, дужни свједочити о трпељивости и смирености у ношењу Крста, и уносити у повјерене душе вјерника радост Христовога Јеванђеља и Васкрсења.

Позив на отварање изложбе о Ливањским Србима

Након приказивања у Београду (галеријски простор Народне банке) и Бања Луци (Велика сала Банског Двора), изложба „Срби ливањског поља-трајање кроз векове“ биће доступна и новосадској публици.
Свечано отварање одржаће се у петак, 25. новембра 2016. године, у Културном центру Новог Сада – Трибина младих, са почетком у 19. часова.
Аутори изложбе су: проф. др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић.
Организатори изложбе: Удружење Огњена Марија Ливањска, Културни центар Новог Сада и Савез крајишких удружења, Нови Сад.
Позивамо све зантересоване да присуствују свечаном отварању или да погледају изложбу која ће бити отворена до 02. децембра т.г.
Улаз слободан

Живана Сабљић: Народу у БиХ се свиђа оно што управо живимо

Дугогодишња активистица, чланица невладиног сектора и боркиња за неку бољу Босну и Херцеговину, Живана Сабљић покушала је ове године и путем кандидатуре на локалним изборима у Дрвару да донесе потребне промјене. Међутим, увјерена је да политика у нашој земљи потврђује саму себе кроз сваке нове изборе.“Већ дуго не могу да схватим да људи гласају за дневницу, а не за своју дјецу, унуке, потомке. Није ми јасно гдје нестаде традиција наших предака, који су се фантастично знали борити када није било ни демократије ни било чега другог. Били су далеко већи борци него ми данас, када наводно имамо све”

Живана Сабљић, једна од најпознатијих послијератних Дрварчанки, неуморна је у намјери да од свога града и ове земље направи пристојно мјесто за живот. Међутим, политика која наводно штити националне интересе заправо већ деценијама пустоши овај крај, и једини који од тога имају користи су политичари. Они су купили станове у Новом Саду, Београду и Бањалуци. Некада успјешан примјер повратка српског становништва на властита огњишта, Дрвар је претворен у причу о егзодусу у свијет.

INTRVIEW.BA: Госпођо Сабљић, ове године сте се у Дрвару покушали ангажовати у политици након дуго времена проведеног у невладином сектору. Какво је било то искуство?

САБЉИЋ: Као неко ко је провео доста времена у невладином сектору, схватила сам да он не може да утиче много на дешавања у Босни и Херцеговини. Једино су политика и политичари то у могућности. Пошто нисмо задовољни како позицијом тако ни опозицијом, група људи се одлучила да кроз ПДП покуша да уђе у општинско вијеће. Наш циљ је био да добијемо једно одборничко мјесто како бисмо могли пратити рад скупштине у Дрвару. Једини начин да се прати рад јесте да се буде дио те скупштине. Добили смо једно одборничко мјесто, а носилац листе је ушао у вијеће. Међутим, и даље сматрамо да је изборни процес у БиХ шарена лажа и не видимо неку промјену без промјене изборног закона.

Нажалост, избори у БиХ су мјесто поткупљивања и једини начин да добијете дневницу а да заокружите нешто. И тиме водеће политичке странке успјешно манипулишу кроз своје продужене руке које налазе у својим интересним сферама.

INTRVIEW.BA: Значи, група људи из невладиног сектора је покушала да направи неку политичку промјену?

САБЉИЋ: Ове године је много људи из невладиног сектора ушло у политику. Проблем је што се нисмо приклонили тим великим побједницима, што би било лицемјерно јер се све вријеме боримо против њих. Ми смо стали на страну неких нормалнијих политичких опција и стога је наш пробој у власт скромнији.

INTRVIEW.BA: Ви сте такођер били на кандидатској листи?

САБЉИЋ: Била сам, али нисам радила много на кампањи зато што презирем све оно што се ради. И онда не могу против себе. Не могу ја ићи од врата до врата и причати бајке када знам да то није тако. Нажалост, народ у Босни и Херцеговини деценијама насједа управо на бајке о томе да ће нам бити боље, да ће се повећати запосленост.

INTRVIEW.BA: У Дрвару су људи опет подржали исте политичке опције и постојеће стање?

САБЉИЋ: Јесте. Избори у БиХ не мијењају ништа и само потврђују пропаст, потврђују да се народу у цијелој земљи свиђа енормно богаћење шачице политичких вождова.

INTRVIEW.BA: Да ли је то што сте жена било ограничавајући фактор у смислу кандидатуре?

САБЉИЋ: За мене лично то није био и не може бити ограничавајући фактор јер се годинама и деценијама борим за снажнију улогу жене. Оно што је занимљиво код прављења предизборних листа, а то сам виђела кроз рад са кандидаткињама, најмање 50 посто жена није знало зашто се налази ту. Само кажу мене су ставили. Оне се на листама налазе ради квоте и загарантованог процеса без којег та политичка партија не би могла. И ништа друго. Али ово није проблем жене, него нас и нашег менталитета.

INTRVIEW.BA: Шта се дешава у Дрвару као средини која није у фокусу великих политика? Како описујете тамошње стање?

САБЉИЋ: Ја бих Дрвар описала као прекрасно мјесто, као љепоту коју су нам природа и Бог дали, са изузетном инертношћу становништва. Економска ситуација јесте тешка, али инертно становништво је већи проблем од економске ситуације.

INTRVIEW.BA: Али то су људи сами изабрали?

САБЉИЋ: Нажалост, тако је. Већ дуго не могу да схватим да људи гласају за дневницу, а не за своју дјецу, унуке, потомке. Није ми јасно гдје нестаде традиција наших предака, који су се фантастично знали борити када није било ни демократије ни било чега другог. Били су далеко већи борци него ми данас, када наводно имамо све. Ситуација у Дрвару је трагична, народ одлази, страх је огроман. Овдје можете бити уколико сте члан владајуће елите, онда сте неко и нешто. Мали број се дрзне да има свој став јер будите убијеђени да заиста то много кошта. Кошта живаца, новца и осталог.

Оно што смо успјели јесте да у Дрвар доведемо Федералну управу полиције, и, као прво, појављујемо се као свједоци разних малверзација које су се десиле. То је класична пљачка народа од стране високих функционера. И ево сада су кренули први судски процеси. Шта очекивати у земљи у којој један дан  хапсе, други дан пуштају? Не очекујем ништа. Оно што ме испуњава јесте моја слобода без обзира на посљедице које трпим.

INTRVIEW.BA: Која је цијена те слободе?

САБЉИЋ: Само ћу вам рећи један податак: ми смо као жене нападнуте преко Радио Дрвара од челних људи кроз низ сексистичких изјава. Тужили смо начелника и потпредсједника Скупштине ливањског кантона. Ето шта кошта. Кошта јако много. Та иста општина Дрвар је на моју фарму, од које преживљавам јер другачије не могу у овом граду, послала кантоналну инспекцију као самосталном пољопривредном произвођачу. Кошта и то да сте на удару, људи вас тапшу, кажу у праву сте, али сами не раде ништа.

INTRVIEW.BA: То, као и у другим дијеловима БиХ, узрокује да људи одлазе?

САБЉИЋ: Заиста одлазе. Имате ситуацију да људи с медицинским факултетом не примају по шест мјесеци никакав доходак, а када приме, то је 10, 20 или 30% од личног дохотка. Како онда задржати те школоване младе људе?

INTRVIEW.BA: Српске политичке партије годинама се залажу за побољшање статуса српског народа у тих неколико општина, Дрвару и околини. Је ли то опет само прича пред изборе?

САБЉИЋ: Дрвар је некада био позитиван примјер што се тиче повратка, али сада може послужити као негативан примјер напуштања и одласка. Њихова улога у српским енклавама у Федерацији, јер Срби јесу у енклавама, нажалост, и њихово залагање за српски национални интерес резултирали су тиме да су сви министри купили станове по Новом Саду, Београду и Бањалуци. И то је био једини српски национални интерес СНСД-а.

INTRVIEW.BA: Какав је однос кантоналних власти из Дрвара према тим општинама са српском већином?

САБЉИЋ: Знате, када ми изаберемо наше представнике који штите српске националне интересе, они то тако добро раде у Дрвару. Али када оду у Ливно на скупштину кантона, онда су такви дилови између ХДЗ-а и СНСД-а да они фантастично комуницирају. Тако да на сједницама умире српски национални интерес уз благослов српских представника. На примјер, ове је године Влада Кантона 10 прогласила 18. новембар нерадним даном и празником, а то је дан Херцег Босне. Шта рећи? Наводно су српски и бошњачки посланици прегласани, али не вјерујем да су нешто урадили. Ово је чисто кршење Устава БиХ.

INTRVIEW.BA: Има ли икаквог економског напретка у вашој општини? Доста је партија ове године обећавало помаке у том погледу.

САБЉИЋ: Ту се Дрвар заиста може похвалити  фантастичним резултатима. Рецимо, дође начелник исте политичке опције и отјера све оне који нису његови истомишљеници те прими нове. Тако да је у Дрвару нарочито пред изборе повећан број запослених, али не у производном погону нити у нечему од чега би народ требао да живи, већ ови што лијепе плакате добијају мјеста чувара па неки опљачкани објекат чува по њих десетеро. Повећава се број измишљених радних мјеста, а инспекције ту не раде ништа. У Дрвару ми још живимо од онога што нисмо садили, живимо од онога што нисмо градили. У буџету не постоји развојна компонента.

INTRVIEW.BA: Хоћете рећи да се живи од онога што је оставио Тито?

САБЉИЋ: Па, нормално. Они не могу ни окречити оно што је Тито направио. Министарство здравства нам служи за оболијевање здравства, министарство шумарства само за сјечу шуме, министарство привреде да продамо оно што је остало.

INTRVIEW.BA: Одакле црпите инспирацију и енергију за све што радите?

САБЉИЋ: Знате шта, ја имам два велика сина и два унука. Мени никако није јасно да моја дјеца могу да живе и гледају ово овако без критике. Моје дјетињство је било далеко садржајније и интересантније од дјетињства мојих унука. Можда је то инспирација. И на крају, не могу да схватим да нечији глас вриједи свега 20 или 50 КМ. 

Новинар Славиша Сабљић упутио отворено писмо Валентину Инцку

Господине Валентине Инцко,

И док се у БиХ, земљи јада и чемера, ломе копља због којекаквих агенди, меморандума, приступних фондова, некаквих поглавља и бог те пито чега све још не, у мањем и већем бх. ентитету народ гладује заборављен и остављен од свих. Не боли толико несрећнике небрига његових, колико нимало дипломатско држање и охолост Вас, господине Валентине Инцко. А у тој земљи, Босни и Херцеговини, никад прије међуентитетска међа није била толико оштра, дубока и опасна. У земљи је више од 520 села и заселака избрисано са географске карте. У скоро свим су прије рата живјели само Срби.

У мањем ентитету је осамнаест одсто несрба, а у већем пет пута мање Срба. Дрвар је са 7.700 српских повратника "најсрпскији" град у Федерацији. У том Дрвару је посљедњег априлског викенда било дванаест сахрана, а да од јануара у том истом граду није рођено ниједно дијете...

Даље идем по оном што сам записивао ходећи земљом јада и чемера.

У једном средњобосанском граду, ногометаши Хрвати тренирају и играју на травнатом терену, јер су у том граду већина, а њихове комшије Бошњаци тамо иза жице на терену са шљаком... професор Мустафа Шантић каже да у западном Мостару предаје глазбу, а у источном музику...

У овој земљи је још једанаест школских објеката у којима на једна врата улазе Хрвати, а на друга ђеца Бошњака. Када би се међу њима заломио неки Србин, ушао би на врата куд и ђеца Хрвата. Правдају то тиме да је криж ипак мало ближи крсту неголи полумјесецу... У Стоцу и Ускопљу, односно горњем Вакуфу, када играју репрезентације БиХ и Хрватске, ситуација је замало иста као и деведесет и треће, када су се Босанци и Херцеговци најжешће тукли... Није познато да ли игђе у Европи постоји град као Мостар у коме избори нису одржани већ осам година. Незнано је да ли ће их ускоро и бити... О судској пресуди у случају "Сејдић и Финци" да се и не говори, баш као ни о подизању оптужнице против човјека под чијом командом је убијено или уморено бар пет стотина Срба. Међу њима су четири моја ратна друга који су сахрањени без главе...

Не брине међународњаке, наравно и Вас, ни чињеница да резултата посљедњег пописа становништва у земљи јада и чемера, нема још ни на видику... Не брине Вас ни то што је за осам година идентификовано тек око триста српских несрећника те да Република Српска тражи, и то безуспјешно, још 1.662 нестала. Не брине Вас, господине Инцко, ни то што је у посљедње три године у напуштеним српским насеобинама прекопано око двјеста гробова Срба!!! Нико не зна гдје су однесени скелетни остаци из њих... Све су прилике да Вас не брине ни пријетња новим ратом оног монструма Сефера Халиловића, а нити ратни покличи ефендије Церића и сабраће му преко велике локве...

Не брине Вас господине Инцко ни још много штошта другог сличног већ наведеном. Али Вас зато, господине Инцко, брину највише Милорад Додик, Република Српска и референдум о њеном рођендану.

Није у овој земљи нико против тога да подносите извјештај Уједињеним нацијама. Није, јер је и овој земљи стало да буде члан велике породице оних који промовишу мир и боре се за њега. Али, господине Инцко, није ли се у тај Ваш извјештај бар једном могло написати ово што сам и истраживао и навео.

Четрдесет година се бавим новинарством, али толику, зашто не рећи мржњу, према једној страни нигђе, осим код оних ратних монструма, нисам ни чуо, ни видио ни доживио. Ви ћете отићи из ове земље са дебелим банковним контом на рачуну. Остаћемо у њој ми, обични смртници да живимо или можда боље рећи да покушавамо живјети живот достојан човјека и људи. Нека Вам свевишњи опрости гријех који је далеко од било какве дипломатије коју свијет познаје.

Гдке ће Вам душа, господине Валентине Инцко???

Поздрав (само из куртоазије)

Славиша Сабљић,

новинар из Бањалуке

понедељак, 21. новембар 2016.

До краја 2017. године зграда од 20 станова у Босанском Петровцу

До краја 2017. године зграда од 20 станова у Босанском Петровцу
На пријему у кабинету начелника Хујића, уз присутсво представника Федералног министарства расељених особа и избјеглица, потписан је Записник о увођењу у посао извођача- фирма „Гратод“ и надзорног органа- фирма „ИГ“, за изградњу вишестамбене зграде од 20 станова у Босанском Петровцу.
Планирано је да радови трају око 300 дана, а на тај начин ће бити трајно стамбено збринута 31 породица избјеглих и расељених особа.
Вриједност пројекта је 950 хиљада КМ, а за изградњу објекта Општина је осигурала 13 % средстава од укупне вриједности, за земљиште, грађевинску дозволу, ревидирану пројектну документацију, прикључке струје и воде, канализацију, те приступни пут.
Вишестамбени објекат ће на подручју града бити изграђен у склопу Државног пројекта стамбеног збрињавања БиХ3. Општина Босански Петровац је судјеловала и у под-пројекту БиХ 1, гдје је за 7 корисника већ изграђена кућа, и БиХ 2, гдје је кућа изграђена за 4 корисника.
Циљ пројекта је помоћи угроженим избјеглим и расељеним особама у изналажењу рјешења за социјалне изазове с којима се суочавају.
Присутни су изразили задовољство због прилике која је пружена, па је тако начелник Хујић истакао да се овај пројекат мора водити савјесно и озбиљно, те да ће именовати и супервизора који ће у име Општине надгледати радове јер, на крају станови остају у власништву Општине.

Гламоч ,,ТРЕНУЦИ ГРАДА" књига аутора Синише Шолака

Ових дана изишла је друга по реду, монографија посвећена Гламочу и гламочком пољу од мр. Синише Шолака. Право је задовољство имати у рукама и прегледавати је у једном даху. Више информавија и поруџбине на sinisa.solak@tel.net.ba.

Самоубиство у Губину

Дана, 21.11.2016 године у 05,20 часова  ПС Босанско Грахово добила је дојаву да је у мјесту Губин општина Ливно, самоубиство употребом ватреног оружја  извршио Д.Б. рођен 1931 године у мјесту Губин.Обдукцију на мјесту догађаја обавили су радници ПС Ливно и дежурни доктор ДЗ Ливно, који је извршио вањски преглад тијела и констатово смрт, након чега је тијело предано породици
.

четвртак, 17. новембар 2016.

СВАКА ЧАСТ – БОГ ЋЕ ВАМ ПЛАТИТИ! Муслиманска породица обнавља Српску православну цркву

– У селу Осредак код Цазину, прије рата  живјели су Бошњаци и Срби. Временом су се сви становници српске националности раселили. За собом су оставили цркву и гробље које је било у све лошијем стању. Последњих година цркву и гробље реновира и одржава муслиманска породица.

Месуд, његова супруга и синови протеклих година сваки слободан тренутак користе за обнову цркве.

– Ово је црква која је почела да се реновира прије четири године, била је у фази рушења, да се није кренуло са обновом већ би срушена била. Онда се кренуло са чишћењем, санирањем зидова, који су се били разишли, попуцали скроз – каже Месуд Керановић.

Некада је радио на грађевини и одатле потиче његово искуство, али каже како га је воља да реновира ову цркву подстакла да научи и неке послове које није раније знао.

– Живим овдје више од 40 година и моји пријатељи, прије свег зла што је било, рат и то што нас је снашло, више нису ту, па дођу овдје, стојимо, причамо… А иза стоји рушевина, а то је ипак њихова светиња – наставља Месуд Керановић.

Остали мјештани из села нису били одушевљени идејом, тако да су једину помоћ Месуду пружили синови и супруга. Синови студирају грађевину, тако да су, прије свега, оцу давали идеје.

– На почетку је све био физички посао, тако да је било тешко, а онда смо се сусрели с бетонирањем. Било је доста ситних радова, прецизних послова – каже Самир Керановић.

– Хтјели смо да испадне најбоље што може, иако радимо први пут. И када смо дошли до завршних радова, све више се убрзавамо, јер једва чекамо да видимо како ће испасти – рекао је Менсуд Керановић.

Осим што доноси ручак, кад треба помоћ, радова се прихвати и Фатима.– Помагала сам и кад су дизали црјеп, то је захтјевало мало више радника, тако да сам и ја изашла у сусрет. Дјеца су била у школи, па није имао ко, и ја сам ускочила – прича Фатима Керановић.

– Месудову идеју да реновира православну цркву подржале су његове комшије, Срби, који су избјегли из села Осредак. Сада живе широм свјета и помажу колико могу, углавном новчано.

Једна од њих је и Радмила, која годинама живи у Београду. С породицом се упустила у овај пројекат. Прикупља средства од познаника и комшија који су, као и она, напустили домове. У сталном је контакту с Месудом, који јој шаље фотографије и обавјештава је како напредују радови. А Радмила се труди неколико пута годишње и оде у родни крај.

среда, 16. новембар 2016.

Случај Андабак и остали: Докази се неће изводити поново

Докази тужитељства БиХ који су до сада проведени на суђењу Зденку Андабаку за злочине почињене у Ливну над српским становништвом неће се изводити поново, већ ће се нова Одбрана упознати с њима а суђење наставити по плану, закључено је на статусној конференцији.

Судац Зоран Божић је казао да је статусна конференција заказана како би се одлучило о даљњем току поступка након разрјешења Бајре Чилића, адвоката првооптуженог Зденка Андабака. Чилић је разријешен јер је заступао Андабака у раздобљу у којем је био суспендован.

Линта: Штрбац демантује сам себе јер Крајишници добро памте његова обећања

Уважени господин Саво Штрбац је у одговору на моје отворено писмо јавности, у недостаку аргумената на конкретна питања, примјенио метод напад је најбоља одбрана. Омаловажавањем мог имена покушава да прикрије сопствену одговорност за учешће у великој превари 200.000 прогнаних Крајишника у злочиначкој акцији «Олуја».
Господин Штрбац истиче да је зналац англо-саксонског правног система у САД «по коме је могуће да и неколико људи састави колективну тужбу, али да то у пракси не значи да је тужбу потписало 200.000 људи, већ у конкретном случају њих петоро у име свих протјераних Крајишника у Олуји». Штрбац безуспјешно покушава да нас убиједи «да ни он, ни Веритас нису имали никакве везе са тужбом, сем што су амерички адвокати од њега тражили и добили документацију и доказе».
Објашњење уваженог господина Штрпца да петоро људи може тек тако да заступа стотине хиљада људи, а он тобоже нема никакве везе са тим, већ само доставља документа америчким држављанима је најблаже речено – неозбиљно. Испада да било може да закуца на врата «Веритаса» и од господина Штрпца добије документа, па да са неколико својих познаника или рођака из САД подигне тужбу у име стотина хиљада прогнаних Срба.
Јасно је да је господин Саво Штрбац са адвокатима и групом Срба из Чикага направио договор да добије одређени проценат средстава након окончања судског поступка (ријеч је о суми од 400.000 долара). Оно што господин Штрбац неће да помене у својим иступима је назив Задужбине вјешто умотавајући у причу да ће Управни одбора фондације тек да се изабере. Сума од 850.000 долара намијењена је за правну помоћ, обиљежавање наше Крајишке трагедије и стипендирање студената, па сасвим јасно наговјештава да ће у наредних 10 година највећи дио тог новца завршити на рачуну «Веритаса».
Тврдњом да «Америка није Србија, већ уређена држава са јасним правилима игре» господин Штрбац озбиљно оптужује своју земљу која га већ више од 20 година не само финансијски, већ политички и институционално помаже.
Србија га је помагала и у наведеној тужби, а најбољи доказ за то је интервју објављен у дневном листу «Вечерње новости» 24. марта 2013. године у коме уважени господин Штрбац каже да је од «Владе Србије тражио и добио политичку, правосудну, али и финансијку помоћ».
Сигуран сам да помоћ државе Србије не би изостала ни сада. Одбор за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, чији сам замјеник предсједника, сигурно би дао пуну подршку наставку судског процеса и подстакао Владу и надлежне институције да у томе и даље учествују. На жалост, господин Штрбац и његови амерички пријатељи нису се ниједном у претходне четири године обратили нашем Одбору.
Господин Штрбац би требао коначно да преузме одговорност према 200.000 прогнаних Крајишника и каже пуну истину због чега је пристао на срамну нагодбу, у супротном утисак је да је господин Штрбац демантовао сам себе. Можда је он заборавио, али Крајишници добро памте његове изјаве «да ће америчка фирма МПРИ бити осуђена за учешће у прогону Срба», као и да ће «сваки Крајишник добити по 25.000 долара за претрпљени страх и душевну бол за изгубљеним завичајем».
И на крају, то што ме уважени господин Саво Штрбац назива «муљатором» само показује његову нервозу. Јасно је да се Крајишници осјећају превареним и да ће убудуће много пажљивије пратити ко ће и на који начин трошити 850.000 долара хуманитарне помоћи која је добијена од америчке фирме као знак захвалности за пристанак на срамну нагодбу.

уторак, 15. новембар 2016.

Шта ће ти све кад народа нема,село Плавно код Книна

Ође је завршена прича, љуто зло и готово. Три хиљаде људи живило је ту до 'Олује', а сада је можда 150 душа по свим заселцима, каже једна Плављанка. Ријетки повратници данас живе осамљенички, у лоше обновљеним кућама, без посла и уобичајених благодати цивилизације.  У плавну, некада најразвијенијем селу книнске општине, тишина се готово може опипати: пространа и некоћ плодородна плављанска долина данас је обрасла коровом, на радост повећег стада оваца и коза које с друге стране цесте, из полулежећег положаја, будно мотри пастир; једном је руком набио шешир на главу, а другом нам одмахује.
У заселку Башинцу, плављанском средишту, затичемо мјештанку која на балкону једнокатнице простире рубље. Иако је протекло двадесетак година од свршетка рата, њезине ријечи не улијевају оптимизам.
- Пустиња, нигдје никога. Што идете даље од центра, још је горе. Тешко је, шта да вам кажем - изговара у даху.
Кућа наше суговорнице тик је до бивше учитељске зграде, од које су преостали само голи зидови: жута табла на улазу нијемо свједочи да је онђе, до акције 'Олуја', радио и поштански уред. Неколико десетака метара даље, бивша је основна школа, потпуно девастирана; у сабласне прозорске и вратне отворе нагуране су бале сијена. Школа је занавијек обиљежена и тиме што су се у њој 25. августа 1995. мјештани Плавна и Грубора пријавили УНПРОФОР-у, желећи да им осигура или одлазак у тадашњу СР Југославију или останак под каквим кровом у Хрватској. Јер цивили српске националности који су тог јутра остали у својим кућама су убијени, а већина кућа у многобројним плављанским заселцима је запаљена.
Суговорница нам каже да је у село свога супруга дошла 2002., прије тога у њему нису стално боравили.
- Живјели смо у Задру, па четири ратне године у Книну и потом у избјеглиштву у Србији. Накрају смо се вратили овамо, у Плавно - тумачи нам.
И њезина сусједа, из куће преко пута, долази провјерити тко смо и одакле смо.
- Ође је завршена прича, љуто зло и готово. Шта ће ти све кад народа нема. Да ми није комшинице, пошизила бих - каже нам Јела.
- Колико је људи данас у Плавну? - питамо обје.
- Не знам колико нас је, о томе нисам размишљала. Можда педесетак - одговара прва наша суговорница са свога балкона.
- Три иљаде људи живило је ође до 'Олује', а сада је можда 150 душа, углавном повратника, разбацано по свим заселцима - прецизнија је Јела, која одмах надодаје:
- Јадан ти је онај који икога носи на души. Вјерујте мени да не море мирно спават. У овом селу и заселцима побијено је више од 30 људи. И кад нетко вели зашто ниси оста у својој кући… једва сам мужа наговорила да идемо, он би оста, ником ништа није скривија.
У овом селу и заселцима побијено је више од 30 људи. И кад нетко вели зашто ниси оста у својој кући… једва сам мужа наговорила да идемо, он би оста, ником ништа није скривија - говори мјештанка Јела
Јелина сусједа напомиње да људи нису задовољни обновом кућа.
- Радници нису добро струју направили, свако мало искачу осигурачи, димњак не ваља, као ни канализација, која се неријетко заштопа - објашњава.
У селу углавном нема ни телекомуникацијског сигнала, ваља стајати на сеоском пољу да би га се, можда, ухватило. А готово насред њега, сеоска је амбуланта: градили су је након рата, наводно Швицарци. Доктор из Книна долази тек сваке прве сриједе у мјесецу…
Мало прије скретања за заселак Торбице наилазимо на занимљив призор: на приколици џипа, једна на другој, леже двије устријељене и везане дивље свиње. Поред приколице троје-четверо ловаца, сви у сивомаслинастим прслуцима. Мрко нас гледају, ваљда због бојазни да нисмо какви инспектори из Загреба.
- Гђе ће се спремати гулаш? - питамо их, напола у шали.
Очито ненавикнути на такве упадице, неодређено и збуњено климају главама, не одговоривши нам на питање.
Из Торбица погледом обухваћамо готово све плављанске заселке. Мјештани се броје на прсте једне руке, видимо тек покоју старију особу… У старој каменој кући, подигнутој ваљда прије двјесто година, са супругом и два пса станује 56-годишња Десанка Маринковић, фармацеутска техничарка која је пуних осамнаест година, све до 'Олује', живјела у Книну, гђе је радила у болничкој љекарни. У опљачкану кућу својих родитеља вратила се 1997. из избјеглиштва у Србији, но ни данас се, након небројених молби, није успјела запослити у струци.
- Школу за фармацеутског техничара завршила сам у Сарајеву, након чега сам положила и државни испит за самостално бављење том ђелатношћу. Кад сам се вратила из избјеглиштва, била сам једина у Книну квалифицирана за тај посао: дакле готов производ, с готово двадесет година искуства у струци, што су сви знали. То ми није помогло. Равнатељи болнице су се мијењали и на то радно мјесто доводили неквалифициране раднике - прича нам Десанка.Нада се указала након једног од безбројних разговора у болници, али била је кратка вијека: посао је добила Хрватица из БиХ, која је дотад радила само у представништву и није имала ни дана апотекарског стажа.
- Она је, наводно, била критичан кадар и тако је добила стан у Книну, иако сам и ја цијело вријеме ту била присутна. Болница јој је платила школовање у Бијељини, због којега није напустила радно мјесто. А након тога је са супругом отишла у Канаду - каже нам.Када је питамо што мисли који су стварни разлози да као повратница није запослена у јавној установи, болници, и је ли се позивала на 22. чланак Уставног закона о правима националних мањина (који локалној самоуправи прописује обавезу запошљавања припадника националних мањина размјерно њиховом уђелу у постотку становништва), каже нам да су је давно упозорили како споменути чланак за болницу не вриједи. У болничку је љекарну ипак, након година мука, примљена на одређено вријеме, на свега два мјесеца. Нова јој равнатељица не жели продужити уговор, него расписује натјечај, на који Десанка опет шаље молбу, па је позивају на разговор.
- Не желим ни помислити да је ријеч о дискриминацији по националној основи, али питам се како то да је господична која је ове године примљена у стални радни однос запослена након натјечаја на одређено вријеме, премда је тада била студентица - напомиње.
Насрећу, Шибенчанину Живковићу, власнику приватне биљне љекарне у Книну, није била важна њезина националност, па је код њега, све до затварања љекарне 2011., зарађивала за живот.- Препоручила ме била пријатељица, Хрватица из Книна. Покушавши ме охрабрити, казао ми је: 'Можда ћемо ми имати проблема због вас, можда ви због нас, али покушат ћемо то заједно надићи.' И јесмо, превазишли смо. Кнински старосједиоци Хрвати срдачно су ме поздрављали, али је лош промет, нажалост, затворио апотеку - каже Десанка, која се не предаје унаточ томе што је само једна од бројних на дугачком попису Завода за запошљавање. И даље упорно шаље молбе за различите послове.
- Имам два запослена сина, један је у иноземству, и живим захваљујући њиховој помоћи. Имам и мало врта, па нешто сама узгојим, имам виноград и три кошнице пчела, па радим сокове, џемове, ајваре… - набраја Десанка.
Некада је њезина обитељ, попут других у крају, имала пуно земље, на којој би се радило након посла у Книну: већина је, наиме, била запослена у некадашњој творници вијака, Твику, Книњанци и другим подузећима.
- Данас је Плавно зарасло, постало је велико ловиште - закључује Десанка.
Нажалост, ловци који долазе у село не воде рачуна о малобројним људима који узгајају усјеве и винограде: постављају замке за дивљач гђе им се свиди, а викендом, кад их је највише, човјек треба добро припазити да га не замијене за какву животињу, кажу нам у селу. Како би се мјештани опскрбили најнужнијим намирницама, у Плавно долази покретна трговина, у којој посебно треба наручити кукуруз и мекиње за стоку, кажу нам супружници Душанка и Видосав Дубајић, обоје на прагу осамдесетих.
- Нама је лијепо овђе, на тромеђи Лике, Босне и Далмације, али нема младих. Народ раселио, уватила криза. Видиш, ја сам хрватски Србин и шта имам тражити у Србији или другој држави - говори Видосав Дубајић, повратник од 1997. године.
Кад сам се вратила из избјеглиштва, била сам једина у Книну квалифицирана за посао фармацеутске техничарке: готов производ, с готово двадесет година искуства у струци. Но равнатељи болнице доводили су неквалифициране раднике - каже 56-годишња Десанка Маринковић
Као стројовођа маневра радио је пуне 42 године у Книну и данас има три тисуће куна пензије. Гледа у даљину, набраја засеоке: Ђурићи, Зорићи…, па га ухвати носталгија за минулим временима, кад се овђе пјевало, дружило, живјело. Присјети се и тога како су у оном давнијем рату партизани из једног дијела овога краја гонили четнике из другога… Но политика га данас не занима, сви су му исти, тко год да је на власти. Највише га мучи што у заселку нема вањске, јавне расвјете, јер је нетко, наводно, искључио прекидач у трафостаници.
Дубајићев зет Зоран, поријеклом из оближњег Голубића, и данас живи у Србији, у Раковици крај Београда. За њега и његову обитељ, каже, нема увјета да се врате у родни крај.
- Имам овђе старог ћаћу, па га дођем обићи. У Србији нешто радим, повремено, и тако - не открива превише Зоран; тек штуро домеће да се 90 посто Плављана није вратило својим кућама, па село живне само љети.
Док бака Душанка однекуд доводи магарицу, готово заборављену животињу, како би је прије ноћи склонила у тор, ми се спуштамо цестом Плавно – Книн, пазећи добро да у тих двадесетак километара до првих градских свјетала не доживимо још и одрон камења…
Жељко Џепина: Нисмо задовољни динамиком запошљавања

Проблем јавне расвјете у Плавну техничке је природе и ускоро ће бити ријешен, јер однедавно имамо новога концесионара за тај дио опћине - каже Жељко Џепина, члан СДСС-а и замјеник книнске градоначелнице.
Занимао нас је и случај Десанке Маринковић, везан уз запошљавање повратника, припадника националне мањине, што је регулирано чланком 22 Уставног закона о правима националних мањина. Џепина сматра да је имплементација тога чланка, који је на папиру добар и оптимистичан, у стварном животу незадовољавајућа.
- Одговорне особе у локалној самоуправи дио Уставног закона тумаче произвољно, једним дијелом због одређене недефинираности једног ставка предметног чланка, па по томе испада да се предност при запошљавању повратника не односи на трговачка друштва и јавне установе, попут болнице чији је оснивач локална самоуправа, односно Град Книн. Но то је затечено стање и ми чинимо све што можемо да се оно поправи. У болници имамо око тридесетак запослених, углавном медицинских сестара и техничара, кадра каквог недостаје на тржишту радне снаге, па су на та мјеста запошљавани и Срби. Осталих је јако мало: имамо двојицу ватрогасаца, у Ђечјем вртићу једног, а у Пучком отвореном училишту ниједног из редова мањина - каже Џепина.
Додаје да је Срба по посљедњем попису у Книну и цијелој опћини било 23,05 посто, па је и у том смислу заступљеност српске мањине у градској управи незадовољавајућа: требало би их бити запослено деветеро, а тренутачно онђе ради свега четверо.
- Велик је проблем и то што већ дуго нема нових натјечаја. Но, понављам, такву се слику трудимо исправити гђе год се отворе могућности - закључује Џепина.

У Дрвару сутра обиљежавање Међународног дана толеранције

Коалиција за борбу против мржње “Дрвар, град разумијевања”, уз подршку Мисије ОСЦЕ-а у БиХ низом различитих активности обиљежава Међународни дан толеранције.Централни догађај бит ће одржан 16. новембра и одвијат ће се истовремено на двије локације. Испред Средње школе Дрвар чланови Коалиције и волонтери осликат ће платно с порукама толеранције, а у Титовој улици мурал с порукама толеранције.
Тај догађај дио је ширих активности које Мисија ОСЦЕ-а у БиХ организује у оквиру Иницијативе Суперграђани и Суперграђанке, а у недјељи толеранције која се обиљежава од 9. до 16. новембра, саопштено је из Мисије ОСЦЕ-а у БиХ.

понедељак, 14. новембар 2016.

Босански Петровац - тамо гдје народи живе равноправно

Босански Петровац - најнеразвијенија, а истовремено најбогатија општина у Босни и Херцеговини, посљедњих се година значајно покренула. Модернија општинска администрација, активирање села, завршетак канализационог система, електрификација повратничких насеља, нова радна мјеста у пољопривреди, текстилној индустрији, услужним дјелатностима... резултат су улагања само у прошлој и овој години вриједних пет милиона еура.

Управо је због тог и скренуо пажњу на себе родни град пјесника Скендера Куленовића и Ахмета Хромаџића те сликара Јована Бијелића и Мерсада Бербера.

Босански Петровац је смјештен у западном дијелу Босне и Херцеговине, између планина Осјеченице, Клековаче и Грмеча, на надморској висини од 669 метара. Чине га просторне цјелине Петровачког и Бравског поља, гдје се смјестио градски дио, Врточко-Крњеушко, Бјелајско и Медено поље, у којима су 32 насеља. Налази се на раскрсници путева Бихаћ -  Јајце - Книн.

Још од Илирског доба

Након потписивања Дејтонског мировног уговора 1995. године, одвојени су југоисточни дијелови и од њих је формирана општина Петровац-Дринић, која је ушла у састав  Република Српска.

Први пут се, према историјским документима, спомиње 1834. године, као Санкти Петри Еодем, а археолошка истраживања упућују на насељеност још у Илирско доба, нарочито у Римско, о чему говоре остаци насеља на 34 локације. Ту је и средњовјековна архитектура те и данас сачувани стари град Бјелај и Колунић.

У њему су исписане најсвјетлије странице Народноослободилачке борбе у Другом свјетском рату. Извршена је смотра најпознатијих партизанских-пролетерских јединица, одржана је Прва земаљска конференција Антифашистичког вијећа жена и Први конгрес љекара. Са Меденог поља полетјели су први авиони Народноослободилачке војске Југославије. Босански Петровац је дао 22 народна хероја.

Није га мимоишао ни посљедњи рат. Претрпио је разарања и оштећења међутим, од 1996. године невиђеном енергијом кренуло се у обнову живота и повјерења.

Углавном избјегли и протјерани становници су се вратили. Од око 12.000 Срба, вратила се половина, а од око 3.000 Бошњака вратило се њих око 2.000.

Обновљени су стамбени и друштвени објекти, обновљене су све џамије и граду је враћен симбол - Саборна црква светих апостола Петра и Павла, сједиште Епархије бихаћко-петровачке Српске православне цркве.

Нова радна мјеста

Данас овдје живот равноправно дијеле сва три народа. Узроци и посљедице за све исти - незапосленост младих, мале пензије старијих, одлазак у друге земље. Народ, међутим, поново гради добре међусобне односе и солидарност.

Петровчани кажу да људи и даље тешко живе, али је напредак очигледан, посебно у протекле три године - што је и прекретница у граду који је готово био на издисају.

"Реконструисано је и изграђено око 150 километара путева, обновљена је водоводна мрежа, изграђене су куће за социјално угрожене, нова јавна расвјета, изграђен је канализациони систем за пречишћавање отпадних вода у оквиру ЊАТ-система, један од највећих пројеката, чија је вриједност пет милиона евра. Завршени су пословна зона Горинчани и трговачки центар Бинго са 40 запослених, ускоро ће кренути производња у текстилном погону Алма Рас, гдје ће бити упослено 80 радника...", говори први човјек Босанског Петровца Златко Хујић.

Највише се очекује од развоја пољопривреде, односно производње млијека и меса, за што овај крај има ресурсе. Компанија "Арифагић-Инвестмент" гради у мјесном повратничком подручју Крњеуша творницу сточне концентриране хране у некадашњој (а у приватизацији упропаштеној) дрвној индустрији и фарму норвешког црвеног говечета, гдје ће посао добити најмање 100 повратника и неколико пута више у кооперацији.

Лан и хељда за Европу

"Улагања су већ премашила милион и по евра, а достићи ће и двоструки износ када све реализујеамо. План је даље ширење на остала мјесна подручја, на цијело Петровачко и Бјелајско поље", говори Јусуф Арифагић, директор ове компаније.

Ово је подручје посебно за производњу лана и хељде.

"Лан је љековита биљка, његово уље је веома тражено и овдје нам се отварају велике перспективе", каже Миодраг Латиновић, пионир у овом послу, који уље лана пласира на европско тржиште.

Невсад Рамић из општинске Службе за развој пољопривреде подсјећа да је локална стратегија развоја производњу лана и хељде ставила у фокус и сваки је дан све више произвођача.

Ова локална заједница је међу богатијима када је ријеч о шумским ресурсима, због чега је пријератни развој и базиран на дрво-прерађивачкој индустрији. Међутим, због шума, односно расподјеле добити од експлоатације, Општина је покренула апелацију и добила пресуду Уставног суда ентитета Федерација Босне и Херцеговине као локална заједница која је била ускраћена за та права.

"До сада смо од те расподјеле једва добијали 200.000 евра, иако би по закону требали добијати неколико пута више. Примјена новог закона омогућит ће да добијамо оно што нам припада, а то ће нам бити довољно за нови развој", каже начелник Хуљић.


Линта одговорио Пленковићу: Хрватска војска извршила масовно етничко чишћење Срба

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцјенио је провокативном изјаву хрватског премијера Андреја Пленковића да је хрватска војска била ангажована на "ослобађању територија БиХ од великосрпске агресије на челу са Слободаном Милошевићем", те истакао да је она у Републици Српској извршила масовно етничко чишћење Срба."Хрватска војска заједно са ХВО у злочиначким операцијама `Маестрал` и `Јужни потез` окупирала је западне дјелове Републике Српске и том приликом извршила масовно етничко чишћење и бројна убиства Срба на подручју општина Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Кључ и Мркоњић град", навео је Линта у саопштењу.

Линта је поздравио одлуку Министарства унутрашњих послова Републике Српске да подигне кривичне пријаве против 16 хрватских генерала, укључујући садашњег хрватског министра одбране Дамира Крстичевића, бившег министра одбране Анту Котромановића и Анту Готовину, који су одговорни за прогон 180.000 Срба и убиство више од 2.600 српских цивила и војника."Тужилаштво и Суд БиХ имају шансу да покажу да ли су спремни да постану независне и професионалне институције што претпоставља да се процесуирају сви ратни злочини који су се десили и над српским народом", наводи Линта.

Линта истиче да само једнак и објективан приступ у кажњавању свих ратних злочинаца и поштовање свих жртава без обзира на њихову националну и верску припадност, може допринјети јачању мира и стабилности у БиХ и региону Западног Балкана.

петак, 11. новембар 2016.

МУП Српске поднио извјештаје против припадника ХВО-а због злочина у западно крајишким општинама

У МУП-у Републике Српске потврдили су да су од 1996. до 2010. поднијели десет извјештаја против припадника хрватске војске за ратне злочине над српским цивилима на подручју западнокрајишких општина.Да ли хапшење десет припадника ХВО-а у Орашју мијења карактер рата у БиХ? Командни ланац води до Хрватске војске. Неки од осумњичених разочарани су зашто нису на вријеме добили сигнал да ће бити ухапшени, тврде да су били под директном командом Хрватске. То их свакако не амнестира од командне одговорности и злочина који су почињени у Посавини.
МУП РС правосуђу БиХ упутио је бројне извјештаје о злочинима које су регуларне хрватске снаге починиле на подручју БиХ. У њима су и пријаве против хрватских генерала, међу којима и против Анте Готовине и актуелног хрватског министра одбране Дамира Крстичевића.
"МУП је од 1996. до 2010. поднио 10 извјештаја за ратне злочине над цивилима на подручју Мркоњић Града, Шипова,Рибника, Језера", рекле је Мирна Миљановић, портпарол МУП-а РС.
Случај Орашје само је почетак, због чега је Хрватска, као никад до сада, дигла свој глас доводећи у везу хапшење официра и војника ХВО-а са угрожавањем виталног националног интереса хрватског корпуса у БиХ. То није било неочекивано, ако је познато да је прошле године хрватска Влада забранила тужиоцима из БиХ приступ архиви и документима о ХВО-у Посавина.
Међутим,чини се да јасно открива зашто се од почетка новембра Хрватска дигла на ноге, плашећи се покретања и осталих истрага.Документација до које су тужиоци дошли 2014. водила је до командне одговорности за злочине у Посавини, припадника Хрватске војске, па је чини се то био разлог зашто су годину дана послије ставили ембарго на архиву. О умијешаности оружаних снага Хрватске, свједоче неки њени пуковници, али и припадници ХВО-а.
На питање да ли је свим акцијама које је извео ХВО на подручју Орашја директно командовао, пензионисани пуковник Хрватске војске Винко Штефанек одговорио је: "Тачно".
Ово ХВО не амнестира од одговорности за злочине, али много говори о улози Хрватске војске у рату у БиХ. Хапшења су кренула, али чини се сувише касно, сматра предсједник Републике Српске Милорад Додик, који тврди да је Тужилаштво БиХ под политичким притиском.
"То говори о томе колико смо годинама уназад били у праву када смо тражили да се злочини над Србима процесуирају", рекао је Додик.
У Тужилаштву БиХ од 2006. постоји предмет који садржи ова, али и друга свједочења о злочинима над српским цивилима у Орашју и цијелој Посавини. Међутим, истрага је мировала док надлежни тужилац није добио дозволу за улазак у Архив Хрватске

Слиједи изградња вриједног туристичког центра "Клековача"

Преднацрт просторног плана подручја посебне намјене "Клековача", општина Петровац, предвиђа изградњу туристичко-рекреативног центра на овом подручју вриједности око 338 милиона евра у којем ће моћи да се запосли око три хиљаде радника.Помоћник министра за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске Драган Јевтић рекао је да након преднацрта плана слиједи израда нацрта плана подручја посебне намјене "Клековача", односно самог плана и других планова за изградњу тог подручја, те да би та припремна фаза требало да буде завршена до прољећа наредне године.
"Ријеч је о веома атрактивном подручју површине око 3.790 хектара чија је намјена изградња туристичко-рекреативног центра за зимски и љетни туризам", рекао је Јевтић новинарима у Бањалуци током стручне расправе о преднацрту просторног плана подручја посебне намјене "Клековача".
Он је додао да је ријеч о "огромном пројекту какав није реализован на подручју БиХ у посљедњих 50 година".
Јевтић је нагласио да у данашњој стручној расправи о преднацрту плана за "Клековачу", коју је организовало Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске, осим чланова савјета плана учествују и сви корисници инфраструктуре на подручју "Клековаче" који су заинтересовани за сам план.Руководилац радног тима за израду преднацрта просторног плана подручја посебне намјене "Клековача" Весна Симић истакла је да је реализацијом просторног плана предвиђена изградња туристичких садржаја за зимски, планински и љетни туризам.
"Планирана је изградња ваздушне бање гдје ће бити могуће лијечење различитих врста обољења какве су астма, анемија и гдје ће бити могућа рехабилитација након различитих врста зрачења, те лијечење неспецифичних обољења плућа", рекла је Симићева.
Она је нагласила да је на подручју "Клековаче" планирана и изградња скијалишта са ски-стазама дужине 64 километра које ће моћи да приме око десет хиљада скијаша.
"Очекује се и пораст броја становника у општини Петровац, као и пораст дневних миграција из сусједних општина", рекла је Симићева.
Према њеним ријечима, након просторног плана за подручје "Клековача" биће израђен такозвани зонинг план у којем ће бити тачно дефинисана мјеста и капацитети туристичких објеката.

четвртак, 10. новембар 2016.

Вапај за помоћ тешко обољеле Гордане Родић из Дрвара: Самохраној мајци лијекови луксуз

Самохраној мајци Гордани Родић (40) из Дрвара, која је обољела од карцинома, потребна је помоћ добрих људи како би могла да се бори против опаке болести.
Судбина је овој храброј мајци двоје дјеце, поред избјеглиштва и повратка на порушено огњиште, на леђа натоварила још једно бреме, карцином који не посустаје.
- Разбољела сам се у априлу, рекли су ми да имам карцином лимфних чворова и од тада траје моја борба са болешћу, хемотерапијама, доласцима у Бањалуку и свиме што болест носи са собом - испричала је Родићева.
Она са сином Ратком (18) и трогодишњом кћерком Николином станује код родитеља у малом стану у Дрвару. Преживљавају од 100 марака мјесечно, што није довољно ни за основне животне потребе, храну и хигијену, а камоли за скупе лијекове. 
Ведрог духа и погледа испуњеног надом, Родићева вјерује да ће уз помоћ хуманиста побиједити болест. Ипак, чим помене дјецу, искраде јој се покоја суза. Нема дана када не пожели да загрли свог сина или узме у наручје кћеркицу. Та жеља јој даје вољу да се бори и да оздрави.
Каже да јој најтеже пада растанак и удаљеност од њих, али је свјесна да тако мора бити и да тренутно немају избора. Пред њом је само један циљ, да оздрави и да опет ужива са својом дјецом.
До сада је примила четири хемотерапије, а у тренутку нашег разговора чекала је у болесничкој соби у Универзитетском клиничком центру РС, на Одјељењу онкологије, нове претраге и нову шансу за оздрављење.
- Чекам да ми одобре нову терапију зрачењем. Надам се да ће ми помоћи и да ћу се осјећати боље, јер знате како кажу, да млад организам брже оздрави, али исто тако у младом организму и болест брже напредује - рекла је Родићева.
Подршку у борби са опаком болешћу непрестано јој пружају и родитељи, сестра са породицом и кума.
- Сваки долазак у болницу је пун неизвјесности, али вјерујем да ће ми љекари помоћи. Вјерујем да још има добрих људи чије мало ће мени значити много - казала је Родићева.
Да би дошла у Бањалуку, ова храбра жена мора да путује из Дрвара више од 130 километара, што додатно погоршава њено нарушено здравље. За превоз се, како каже, сналази на све начине, некад је довезу рођаци, а некад плаћа такси, јер друге могућности нема.

Апел за помоћ

Сви који желе могу да помогну уплатом на трансакциони рачун: 551 720 255 02 13 429, позив на број: 4525 9953 001 код UniCredit Bank. Родићевој је у априлу дијагностификован карцином лимфних чворова, а до сада је примила четири хемотерапије. - Чекам да ми одобре нову терапију зрачењем- рекла је Родићева и додала да само једну жељу има, да оздрави и поново ужива са својом дјецом.
У плану је и да буде покренут хуманитарни број за помоћ Родићевој.

понедељак, 7. новембар 2016.

ЗАПАЊУЈУЋЕ ОТКРИЋЕ НА ХРИСТОВОМ ГРОБУ: Платформа на којој је сахрањен остала је нетакнута 2.000 година

Док су истраживали “гроб“ Исуса Христа, стручњаци су открили скривене слојеве у једном од најсветијих мјеста у хришћанству. “Оно што је пронађено,“ рекао је археолог Националне Географије Фредрик Хиберт, “је запањујуће“.

Према извјештајима Националне Географије, тим стручњака је открио да је мјесто гдје се вјерује да је сахрањен Исус Христос остало углавном нетакнуто након излагања по први пут.– Оно што се догодило овдје прије 2.000 година је у потпуности промјенило историју свјета- рекао је Дејвид Греније, секретар групе која надгледа имовину Римокатоличке цркве.

– То што смо били у могућности да копамо, рецимо, стјене гдје је постављено Христово  тјело… то је велика радост.Прелиминарни извјештаји су потврдили да наводно гробно мјесто Исуса Христа није мјењано након вишевјековног разарања и реконструкције цркве Светог гроба у Јерусалиму.По први пут у много вјекова, истраживачи су уклонили мермерне облоге које покривају гробницу Христа у цркви Светог гроба у Јерусалиму и открили да је платформа гдје је Христос сахрањен остала нетакнута.
Та платформа се налази у Едикули или “кућици,“ малој мермерној капели у центру цркве Светог гроба, која је наводно направљена 1555. године, иако је вјероватно тамо постављен прије много вјекова, како би спрјечило ходочаснике да узимају дјелове реликвија.Само неколико часова прије него што је тим распуштен, наишли су на оно за шта вјерују да је оригинални Христов погребни кревет.

– Апсолутно сам затечен. Кољена ми се мало тресу јер нисам ово очекивао- рекао је Фредрик Хиберт, археолог Националне Географије.

– Не можемо да тврдимо 100 посто, али изгледа да је ово видљив доказ да локација гробнице није временом помјерана, а то је нешто што су се научници и историчари питали деценијама- додао је он.

Исус Христ је био стављен на погребни кревет након што је разапет, негдје током 30-их година, а васкрсао је три дана након смрти и напустио свој гроб како би наставио да проповеда пре повратка у рај.

субота, 5. новембар 2016.

Потписан уговор за изградњу ауто-пута Бањалука - Млиништа

Директор предузећа Ауто-путеви Републике Српске, Душан Топић, и потпредсједник кинеске компаније Пауер Чајна - Синохидро за Евроазију, Јанг Фан, потписали су данас у Риги комерцијални уговор за изградњу ауто-пута од Бањалуке до Млиништа.Уговор би требало да убрза процедуру за одобравање кредита од кинеске Ексим банке, чиме би се финансирала изградња прве дионице наведеног ауто-пута, од Гламочана до Пута АВНОЈ-а, дужине 62 километра, саопштено је из Ауто-путева РС.
Овај уговор парафиран је раније уз сагласност Владе Републике Српске, а данас је потписан на маргинама Петог самита шефова влада земаља централне и источне Европе и Кине - Самиту "16 плус један".
Потписивању уговора присуствовали су замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ Мирко Шаровић, који је и координатор за сарадњу БиХ и Кине, као и потпредсједник Пауер Чајна-Синохидро за међународне послове Сјунг Лисјин.
Топић се у Риги поново сусрео са генералним директором компаније "ајна Шандонг интернешнел енд техникал кооперејшн груп, Менг Јангом, са којим је разговорао о досадашњим активностима на припреми и реализацији пројекта изградње ауто-пута од Бањалуке до Приједора и Новог Града.
Јанг је потврдио спремност ове кинеске компаније да се преговори о концесионом споразуму, на основу којег би био грађен ауто-пут, у наредном периоду убрзају и дефинишу до краја, како би и овај пројекат скорије могао да буде припремљен за почетак реализације.

петак, 4. новембар 2016.

Ученици средње школе Дрвар уклањају графите


Ученици Средње школе Дрвар у сарадњи са Коалицијом „Дрвар, град разумијевања“ су почели обиљежавање мјесеца толеранције уз подршку ОСЦЕ-а. Циљ акције је да се уклоне графити непримјереног садржаја који нарушавају изглед зграда у главној улици. Акција уклањања графита трајаће до 16. 11. када се и обиљежава међународни Дан толеранције



Припадници еуфора код Епископа бихаћко-петровачког господина Атанасија

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Атанасије је јуче, 03. новембра 2016. године, у Епископији у Босанском Петровцу примио у посјету припаднике ЕУФОР-а, односно „LOT“ тим (Тим за везу и посматрање) из базе Еуфора у Цазину. Посјета је заказана од стране гостију поводом представљања и упознавања нових официра овога тима Rotaru Alex i Ciobanu Mihai,који су као и њихови предходници из састава Румунске војске дошли и преузимају дужности за наредни период у овој бази ЕУФОР-а у Цазину.
Познато је да Епископ Атанасије и припадници ЕУФОР-а из Цазина имају блиску комуникацију и често се сусрећу. Овом приликом домаћин и гости су разговарали о животу православних вјерника и проблемима са којима се сусрећу. Током разговора Епископ је упознао припаднике са историјом Епархије бихаћко-петровачке, православним манастирима у њој и природним љепотама којима се протеже Епархија бихаћко-петровачка.
На крају разговора Епископ Атанасије је захвалио припадницима ЕУФОР-а на посјети и пожелео им добродошлицу у Крајину, а са друге стране, официри ЕУФОР-а захвалили су домаћину на гостопримству и одвојеном времену за овај сусрет и упознавање.

четвртак, 3. новембар 2016.

Јелена Срна: Једини становник Оштреља између Босанског Петровца и Дрвара

Оштрељ. На 1040 метара над морем и на самој је међи општина Босански Петровац и Дрвар. Прије рата овдје је живјело педесетак становника. Данас овдје живи само – Јелена Срна. Сама. Докторица Јелена Срна након двадесетак година боравка у Аустралији, вратила се на родни Оштрељ. На огњиште. У Скривену луку мира и спокоја.

– Прошле године сам открила да прве птичице почну да пјевају око петнаест до пет. Када је небо ведро, ту су и мјесец и звијезде, а борова и листопадна шума мирише. Ма нема љепше дестинације. Јесен је заиста прелијепа на Оштрељу. Урадила сам неколико колажа са фотографијама јесени на Оштрељу. Те нијансе боја када се уклапају, од најњеженијих преко жућкастих, браонкастих и црвенкастих са боровима и смреком, застане Вам дах.

Присјећа се Јелена како се некада живјело на Оштрељу. Редовно долазила на зимовање и љетовање код баке. Каже, та времена се на жалост, неће вратити.

Ми смо се из Босне преселили за Србију када сам имала четири године. Зато ми је остао екавски. Овдје је било предивно. Овдје је било толико породица. Овдје је био активан живот. Овдје је било спорта, музике, разоноде. Сјећам се и жељезничке станице. Сјећам се и ћире. Радила сам прије неке три године са амбасадором БиХ у Канбери Дамиром Арнаутом, да се жељезничка станица реновира и претвори у културно-рекреативни центар!

Радила је вриједно Јелена на обнови окућнице. На обнови имања. Није било нимало лако, али је успјела у намјери. И поносна је на то. Каже, да би многи могли слиједиит њен примјер само да се мало потруде.

И чувени ресторан Код Кове је прорадио. Живот би се овдје могао и вратити. Видј
есмо и галерију у кутку скривеном. У тој оази мира и спокоја. У оази природне љепоте, и несагледивих потенцијала. Обиђосмо на крају и чувену пролетерку, која одолијева и зубу времена и несавјесним посјетиоцима.