Звоно са православне цркве у Пећима код Босанског Грахова опет се чује након 73 године

Данас, 10.11.2015. године на светог Арсенија Сремца стигла је велика духовна радост у село Пећи. Многи не размишљају о благостању које имају док га не изгубе. Многима је нормално да чују звона која позивају на молитву,али неки нису имали прилуку да их чују 73. године. Та прилика је ускраћена давне 1942. године Пећанима,када су Италијани однијели звоно и оно се није огласило до данас. На путу од крштења, духовног рођења, па до смрти сваког хришћанина прати звоно. Његов продорни звук пролама се вијековима кроз многе културе, али је у хришћанству звоно добило највећи значај и постало један од традиционалних хришћанских симбола. По српским земљама прва звона огласила су се са бројних задужбина лозе Немањића, родоначелника Стефана Немање и његових синова Саве, првог српског архиепископа, и Стефана првовенчаног, првог српског краља. И Лазар Хребељановић који их је наследио на српском престолу био је велики задужбинар, тако да је у време непосредно пред пад у турско ропство звук звона ломио тишину широм српске земље. Звона су позивала народ на духовно уздизање, поштовање и оданост владарске лозе, али се њима упозоравало на непогоде, позивала војска на окупљање и народ на устанке и буне када је требало. После Косовског боја по српским земљама су масовно почела да се лију звона. Звоњава је тада у народу значила вјеру и тежњу за слободом. Знајући за то, Турци су забранили оглашавање звона и током пуних шест вијекова масовно их уништавали. Постојао је, међутим, још један разлог за забрану оглашавања звона, а то је турско вјеровање да њихов звук ремети мир муслиманских душа. Али нису само Турци уништавали православна звона. Њиховог звука, гласа српског народа који је и тада одјекивао цијелом Европом, бојала се и Аустроугарска која је током Првог свјетског рата уништила готово сва српска звона. Мања су односили, а већа су разбијали и затим претапали. У једном аустроугарском документу, датираном у Бечу 31. јануара 1917. године, може се видјети да је од укупне количине бакра тада допремљене у топионицу у Лублину, количина од српских звона била већа од 18 милиона килограма. Милош Цукић, Милошев војвода, подигао је звона упркос пријетњи Турака да ће срушити цркву. Када су га питали одакле му храброст за овај потез, Цукић је одговорио: “Боље да ме убију Турци што постављам звона, него Милош зато што их нисам поставио”. Прича се и да се послије постављања ових звона славило седам дана и седам ноћи. У селу Пећи није још постављено звоно, али су се вечерас чули при звуци,звуци СЛОБОДЕ, који ће ако БОГ да, одјекивати кроз вијекове вјекова! 
СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!!!