Почели радови на спомен-костурници у Ливну

Почетком августа почели су радови на капели и спомен-костурници Св. Великомученице Марине у Ливну, који обухватају обимне радове на спољашњости овог храма. Овим радовима ће бити решени проблеми са пробијањем воде у костурницу, који су проузроковани како дотрајалошћу појединих елемената на капели тако и одређеним пропустима начињеним у различитим фазама од почетка градње објекта до касније обнове.

Међу радовима који се изводе су:

• замена дотрајалих прозора у куполи капеле, направљених од дрвета и уграђених 1991. године, који су почели да труле. Прозори ће бити замењени новом алуминијумском ПВЦ столаријом. Такође, висина прозора ће бити смањена, у складу са оригиналним пројектом, тако да се прозори не спуштају директно до плоче око куполе, што је доприносило пробијању воде у капелу.
• Испод куполе биће изграђен венац, у складу са оригиналним пројектом, уместо постојећег степенастог увлачења конструкције са северне и јужне стране, који су стварали велике проблеме приликом кишних падавина.
• Биће замењени бакарни покривачи на куполи и олтарској апсиди, те израђени нови са адекватним нагибом и потребним слојевима (ваздушни слој, дашчана оплата, итд.)
• Изнад улазног трема, биће изграђен бачвасти свод, у складу са оригиналним пројектом.
• Санираће се оштећења проузрокована водом и мразом на фасади.

Пројекат обнове и санације храма израдила је фирма Енинг д.о.о. из Ливна, која је ангажована и као надзор на радовима, док радове изводи предузимач Жељко Митровић из Соколова, општина Рибник. Са поносом можемо истаћи да је већина средстава за извођење ових радова обезбеђена добровољним прилозима чланова Удружења Огњена Марија Ливањска и нашег народа, чији претци овде почивају. Један мањи део средстава је обезбеђен кроз конкурс Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије.

Посебну захвланост желимо да изразимо и господину Синиши Видовићу из Бања Луке, који је, препознавши важност ове светиње, приложио нове прозоре за куполу и бачвасти свод изнад улазних врата.

Овим радовима капела и спомен-костурница Св. Великомученице Марине добиће свој коначни облик и изглед. Након ових радова, приступиће се осликавању унутрашњости капеле средствима обезбеђеним од стране Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.

Tежак положај Срба у Дрвару и Босанском Грахову

Два и по одсто Срба, како кажу пописни резултати, живи у Федерацији БиХ. Мјештани Дрвара и Грахова, општина у које се послије рата вратило највише људи, кажу да је та бројка равна научној фантастици.
Положај Срба у Кантону десет је, причају, никакав. Политика одређује све- ко ће гђе да ради, и да ли ће да се лијечи. Тако се и Дрварчани годинама боре с вјетрењачама. Најгоре им је, кажу, што посла нема ни за лијека. Од седам хиљада становника, раде само ријетки срећници.
“Срби чине можда један већи проценат, али су они углавном присутни у приватним, дрвопрерађивачким капацитетима. Тамо гђе је у питању локални систем одлучивања, ту је позиција таква да су Срби углавном већина, и то значајна”, казао је Стевица Лукач, начелник општине Дрвар.
Србима у Дрвару дозвољено је да раде само у просвјети и општинској администрацији. Пошта, телеком, Електродистрибуција, Завод за пензијско и инвалидско осигурање резервисани су за хрватско становништво.
Зато Дрварчани махом надниче на пиланама, и то кад има посла. Свој градић безусловно воле, из њега тешка срца одлазе у потрази за бољим животом, али му се на крају поново враћају. Бранислав Миљановић један је од оних који, упркос недаћама, не жели да оде.
“Ово је један од најјачих градова у БиХ који је стварно имао перспективу за живот, само нико ништа не улаже и ми немамо ништа. Од власти свих политичких, нико ништа не улаже. Свако гледа своје интересе, а нас повратнике нико не гледа”, каже Бранислав Миљановић из Дрвара.
Још тужнија слика је у Грахову, које изгледа као да се рат никада није завршио. Обновљено је само оно мало кућа у које је имао ко да се усели. Школске клупе су скоро празне, а у неким разредима нема ни петоро ђака.
Ово је некада била средња школа у Грахову. Сада је само руина. У Грахову постоји само основна школа коју похађа стотинак ђака. Они који треба да иду у средњу школу, иду у Дрвар.
У Грахову су тек недавно отворене апотека и пицерија. Не постоји амбуланта, али ни ветеринар, иако се становништво углавном бави сточарством. Већина села нема питку воду. И поред тога, народ се родном крају и даље враћа. Мирослав Арежина се прије мјесец дана са супругом вратио у Грахово и отворио пекару. Вијест је међу Граховљацима ођекнула попут грома, јер је до сада није ни било. Врућ хљеб је тако постао његова шанса за опстанак.
“Пекар сам 15 година по занимању, и одлучио сам се да пробам и ја. Ипак је то родни крај и моји су ту сви. Препоручио бих свакоме да се врати”, каже Мирослав Арежина.
Вратили би се многи, да имају у шта да се врате. Зато већина родне крајеве посјећује љети, и обилази оно старије родбине што је остало. Они храбри, који живе у повратничким општинама, питају се чији су. Слуха, кажу, нема ни Република Српска, ни Босна и Херцеговина. О Србији више и не причају. Ако нешто брзо не крене на боље, у Дрвару и Грахову мало ко ће остати. Огњишта се масовно гасе, јер омладина себе у напола мртвим варошицама једноставно не види. За десетак година, прогнозирају, Срби у Федерацији заиста ће спасти на ниво статистичке грешке.