уторак, 28. април 2015.

Ивица Дачић отвара канцеларију ОЕБС-a у Дрвару

Предсједавајући Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС) Ивица Дачић сутра ће у Дрвару отворити канцеларију те организације, а требало би да посјети и њихове просторије у Бањалуци.
Осим Дачића, церемонији отварања нове канцеларије ОЕБС-а требало би да присуствују предсједавајући Предсједништва БиХ Младен Иванић и шеф Мисије ОЕБС-а у БиХ Џонатан Мур.
Очекује се и долазак предсједника Српске Милорада Додика и предсједника ФБиХ Маринка Чаваре као и других званичника свих нивоа власти у БиХ те међународне заједнице.
Србија је 1. јануара од Швајцарске преузела предсједавање ОЕБС-у.

97 година од смрти Гаврила Принципа

На данашњи дан, 28. априла 1918. годину у чешком затвору Терезину, мало пред крај Првог свјетског рата, умро је Гаврило Принцип.
Принципова ћелија је била самица. Према свједочењу Ота Егерта, затворског љекара из Терезина, Принципа су донјели на операцију у јесен 1916. године у тешким оковима. Принцип је био болестан од туберкулозе костију лјеве руке и туберкулозе лимфних жлјезда на лјевој страни врата. Послије операције остао је у болничкој самици.
Гаврило Принцип је, како наводе историјски извори, био сувише млад за смртну казну, па је на процесу послије сарајевског атентата на аустроугарског принца Фердинанда, осуђен на двадесет година затвора, гдје је био изложен мучењима.
2. децембра 1914. су га довели у Терезин под јаком стражом. Након што су га пребацили у други затвор, управнику је рекао:
„Нема потребе да ме пребаците у други затвор. Мој живот већ опада. Предлажем да ме закуцате за крст и живог спалите. Моје тјело које гори ће бити бакља која ће да освјетли пут мојим људима до слободе.”
Гаврило Принцип је рођен 25.7.1894. године у мјесту Обљај код Босанског Грахова. Био је једно од деветеро дјеце, од којих је шесторо умрло у дјетињству, Петра и Марије Принцип. Принципи су били српска православна породица.
ИМАО ЈЕ 20 ГОДИНА КАДА ЈЕ ИЗВОЈЕВАО СЛОБОДУ И 24 КАДА ЈЕ ЗА ЊУ ИСПУСТИО ДУШУ !!!!!!

понедељак, 27. април 2015.

Дискриминација ђака у кантону 10

Више од 800 српских ученика у основним и средњим школама у Дрвару, Гламочу и Босанском Грахову је у позицији дискриминисаног конститутивног народа у Ливањском кантону, јер је нарушено њихово уставно право да се образују на свом матерњем језику, изјавио је начелник општине Дрвар Стевица Лукач.
Лукач је учествовао на јавној расправи Вијећа за заштиту виталних интереса Уставног суда ФБиХ о захтјеву Клуба српских посланика кантона 10 за утврђивање постојања виталног националног интереса конститутивног српског народа у поступку усвајања Закона о уџбеницима и наставним средствима за основне и средње школе у  кантону 10.
Он је рекао да су ученици и њихови родитељи у великим проблемима тумачећи изразе из уџбеника који се штампају у Мостару, те да и он има проблема у превођењу и објашњавању појединих одредби који се налазе у тим уџбеницима.
Национална група предмета - српски језик, историја, православна вјеронаука, те природа и друштво за ниже разреде за ученике српске националности уведени су у Дрвару и Босанском Грахову, а уџбеници се набављају у Републици Српској.
Лукач је навео да им такав покушај још није успио у Гламочу, гдје су Бошњаци остварили своје право и за националну групу предмета и користе уџбенике Средњобосанског кантона. Објаснио је да ресорно кантонално министарство има надлежност да именује Вијеће за провођење уџбеничке политике и уџбеничког стандарда, које је дужно да наложи издавачким кућама да уџбенике из опште категорије предмета штампају на службеним језицима народа у БиХ по потреби ученика српског и бошњачког народа у кантону 10.
- Једноставно је доћи до података колико је и из ког предмета потребно уџбеника на српском и бошњачком језику у школама у Кантону. Само треба упутити налог, а комисија, лектори, коректори, графички и ликовни посленици ће, уколико буду ангажовани, томе сигурно одговорити - сматра Лукач.
Он је напоменуо да је уставно право свих народа у БиХ, ФБиХ и кантонима да се образују на свом матерњем језику, те да уџбеници буду штампани на језицима конститутивних народа на оба писма. Каже да Клуб Срба жели да оспори све што се покушава провући кроз предложени закон који се, како је истакао, уопште није дотакао одредбе о штампању уџбеника на језицима који су у равноправној употреби.
- Сматрамо да Уставни суд ФБиХ мора да испоштује овај захтјев Клуба Срба и да наложи законодавцу да предложени закон у потпуности повуче и припреми приједлог новог законског рјешења које ће одговорити уставној одредби и потребама свих конститутивних народа - нагласио је Лукач.
Кантонални министар науке Петар Галић истакао је да предложени закон у свом меритуму не регулише писмо и језике на којима ће се уџбеници штампати, додајући да је то "чисто технички закон", који се бави настанком уџбеника од рукописа до његове реализације у школама.
- Писмо и језици су већ регулисани Законом о основном и средњем образовању на подручју нашег кантона. Сматрамо да уграђивање било каквих примједаба на писмо у овом закону не би било добро, јер је то питање регулисано другим законима и Уставом кантона - додао је Галић.
Он је истакао да је овај кантон први увео матерње језике за сву дјецу, у складу са привременим споразумом о задовољавању потреба дјеце по питању националне групе предмета.
- Дјеца на подручју Дрвара и Босанског Грахова користе свој језик и националну групу предмета. У Томиславграду и Ливну нема дјеце српске националности, у Купресу има неколико, а у Гламочу до данас нисмо добили ниједан захтјев родитеља да им дјеца похађају наставу на свом језику - изјавио је Галић.
Он је нагласио да ресорно министарство не може наредити издавачима на којим језицима ће штампати уџбенике, објашњавајући да они штампају оно што је њима у интересу.
Уставни суд ФБиХ ће у наредним данима одлучити о поднесеном захтјеву српских посланика у Скупштини кантона 10.

недеља, 26. април 2015.

Израда столова у Смољани код Босанског Петровца

Удружење грађана "Рурални развој", у координацији са мјесном заједницом Смољана, те подршком становника, је реализовало пројекат израде столова и клупа за потребе села. Направљено је 30 метара столова који ће бити смјештени у сали такозваног "Омладинског дома". Удружење је обезбједило дрвену грађу, платило рад, набавило вијке. Мјесна заједница је превезла грађу, а становници су сакупили 305 КМ за набавку средстава за импрегнацију и фарбање.25. и  26.04.2015 направљена је акција на којој су волонтери удружења премазали направљене столове и столице.  Зоран Мрђа је направио столове и клупе по заиста ниској цијени, тако да је његов допринос овој акцији од великог значаја.У току је набавка столарије, коју ће општина Босански Петровац поставити на просторије бивше задруге.Следећа акција на сређивању дворишта је заказана за 13.06.2015.године.Позивамо све да се прикључе.
Направљени столови не задовољавају потребан капацитет, па се воде активности на изради још столова и клупа. Хвала свима што су се одазвали на акцију.

петак, 24. април 2015.

Куће за Србе повратнике у Ливањском кантону

Министарство за избјеглице и расељена лица Републике Српске и УНДП сарађиваће на реализацији пројеката одрживости повратка у федералним општинама Дрвар, Босанско Грахово, Гламоч и Купрес, договорено је на састанку ресорног министра Давора Чордаша и представника УНДП-а.- Договорено је да током маја буде одржан састанак којем би присуствовали представници Министарства и УНДП-а, те начелници поменутих општина да би се усагласили конкретни детаљи сарадње на реализацији пројеката - саопштено је из ресорног министарства.
Чордаш је истакао да ће кроз Пројекат реконструкције стамбеног фонда који се финансира из Саудијског фонда за развој у ове четири општине бити изграђено 80 стамбених јединица, те да се кроз Регионални програм стамбеног збрињавања очекује обнова још најмање 90 кућа.
Представници УНДП-а изразили су спремност да подрже реализацију ових пројеката компонентом одрживости, те су министра упознали о Стратегији помоћи одрживом повратку у приоритетним општинама Ливањског кантона, коју је УНДП већ припремио.
Саговорници су се сагласили да је стварање услова за одрживост повратка веома важно за останак људи на њиховим огњиштима, наводи се у саопштењу.
Чордаш и његов помоћник Драго Вулета разговарали су у Бањалуци са регионалним менаџерима програма из бањалучке канцеларије УНДП-а Слободаном Тадићем и Вахидином Огрешевићем.

четвртак, 23. април 2015.

Потресно свједочење: Заклаше ми усташе тек рођеног сина, једва да је шест сати гледао овај погани свет


Школа у Челебићу, једно од губилишта на којему је до пуног изражаја дошла сва безумност, бестијалност и свирепост усташког покрета, и данас стоји као и оних крвавих јулских дана 1941. године када је у њој и пред њом на најбездушнији начин уморено близу четири стотине Срба из овог лијепог села, углавном нејачи, од тек рођеног дјетета до убогог старца. Ништа се није промијенио сем што су зидови омалтерисани и окречени и кров промијењен. У њој и данас уче ђаци, али, на велику жалост и срамоту, не уче највежнију лекцију, ону коју би морали научити чим прекроче праг ове уклете куће.
Нигдје нема никаквог записа, никаквог знака шта се то ту догодило прије безмало педесет година јер је некоме очигледно било много стало да се та велика срамота и гријех хрватског народа прикрије и заборави и докази злочина уклоне.
(Школа у Челебићу је током Другог свјетског рата изгорела. Послије рата је обновљена, али без било каквог биљега који би подсјећао на језиви злочин који се одиграо у њој. У најновијим ратним сукобима деведесетих година прошлог вијека, ова суморна и окрвављена кућа је поново разорена. Зидина је већ зарасла у коров и тако ће вјероватно за сва времена нестати и трагови свега што се овдје одиграло на Огњену Марију 1941. године и дан-два раније,прим.Б.С.).
Нијесу, међутим, успјели да уклоне и ућуткају живог свједока и очевица тог покоља.
Кућа седамдесетогодишњег Душана Вујановића је тик уз школу, тамо гдје је била и прије педесет година, ни двадесетак метара од ћошка до ћошка. Дијели их само пут.
Сувоњави старчић, иначе крепак и ватрен, о страхотама које је гледао пред школом, о својој стравичној личној, породичној трагедији говори смирено, прибрано као да се све то ту њега не тиче:
„Рат и преврата ме завати у војсци. У Шкофјој Локи, у Словенији. Управ, капитулација ме затекла на Триглаву. Одатле сам ти све довдика пјешке. Двадесет и пет дана.
У Љубљани ме ухапсило, војску хапси све редом и трпа у логор. Искочим ја некако из жице и улетим ту близу у неку кућу. Тамо само једна баба. Закумим ја, ако зна бога и светог Јована, да ми да какво цивилно одијело. Би она готова, боме, те мени цивилно одијело, одјену ме од главе до пете. Остави јој ја све војничко па пут под ноге, све по страни, од заклона до заклона, више ноћу него дању, и жедан и гладан, изби овдинак некако уочи Ђурђевдана.
Имао мајку, Милицу, и пет сестара — Боју, Босиљку, Јелку, Милку и Анђу. Био и ожењен — Стоја несрећна, да простиш, била носећа. Отац ми још давно отишо на рад у Белгију и рат га тамо затекао.
Не би за дуго, изби наредба усташке власти да свак преда оружје и што год има од војничке опреме. Ја нит што имам, нит се јављам. Ето мени патроле. Воде у постају. Била овдинак у кући мога стрица, покојнога Нике Вујновића. Дај оружје и опрему! Немам! Имаш, немам…
Бог зна шта би и како са мном било да се у зло доба не сјетих да сам оне ноћи кад сам дошао на цести срио Ника Крижана, званог Вржина, сељанина ту мога, Хрвата.
Брже они патролу за њега. Боме он ту би човик, каза: јес брате, срио сам овога човика на цести код Матковића куће у поноћи, еглендисали смо мало и на њему ниђе ништа војничко није било…
Пуштише ме, али ја опет ништа се не разумам и на зло не мислим колико на лањски снијег. Радим, трчим, ваља толико уста ранит…
Ту долика у пољу ја и још двојица косимо жито. Итамо да уграбимо приђе светаца Огњене Марије и Светога Илије — веле не ваља о житу радити на те свеце. Ето ми једнога рођака старога, Васа Вујановића:
— Ајде, јебем вам жито, пушћите нека га ђаво зобље, но се склањајте и бижите куј знате — нас нема…
Ми брате, што јес јес, зачудисмо се шта човик збори — не вјерујемо да се народ може клати. Послушамо ипак, напуштимо све и дођемо кући.
Боме, примицало се ужиње доба, тако око пет сати пред вече — ето гони људе и овдикар поред куће у школу. Ја се био склонио, али сам био толико глупав и убијеђен да им неће ништа па лијепо изађем и иђем сам право у школу — њима у руке.
Људи су поједини, боме, били свјесни: не ваља, рекли одма и подизали се да ударе на стражаре — у једно доба био само један стражар. Али, био ту један човик који је био путар па је он са усташама био добар и рачунао је сигурно да ће њега пушћат, да неће њега убити. Перо Краварушић се звао. Зборио: ако ви ишта кренете ја ћу одма јавити стражи…
У неко доба ето на врата један усташа. Марко Билић из Љубунчића. Гледа по оној учионици па кад ме угледа викну:
— Вујановић!
Устанем ја. Он ми руком даје знак да изађем. Мислим ја сад ће мене тућ. Изгони људе, брате, поједине па убије бога у њему и опет га враћа назад.
Он јок. Приђе. Пружи ми кутију да запалим:
— Душане — каже — ајдемо у кућу.
Дођосмо овдинак. Мајка ми покојна, боме, сиротиња била, али причувала једну пршуту за прилику и стидна ненадна госта. Изреза, нађе се и чаша ракије, и ми тако сједимо.
Нијесмо се пређе познавали него тек откако је скоро дошао у Челебић. Ја радим туде на њиви или ливади, он наиђе, запалимо, проеглендишемо и тако се некако спријатељили. Вели он мени:
— Душане, ако ујутро дођу мала кола из Лијевна, неће бити добро, а ако не дођу, могло би бити нешто…
Ујутро ја гледам на прозор: ето цестом низ Барјак од Лијевна по зори задимише мала кола. Марко долеће:
— Душане, облачи женске аљине и склањај се из куће куд знаш и умијеш!
будо-017.Обновљена сскола у ЦЦелебицху (снимљена 1990.)Навучем ја на брзу руку некакве рите, искочим из куће па ево овдика одма поред куће, била велика трава и некаква зова — увучем се таман ту. Марко ме видио и беспримјетно ми руком даје знак да се још боље сакријем.
Е, драгости моја, шта сам ти се већ отоле јада нагледао! Некако иза подне, биће о ручковноме добу, почеше људе изгонит из школе и редом везат. Прво жицом па послим великим дебелим конопима, све по двадестину-тридестину у један вез. Мнозина, боме, крвави и нагрђени — тукло унутра, цио дан се чула галама, ударање и запомагање. Било и пуцања, некога су и убили ко се успротивио и не дао тућ.
Кренуше. Обрнуше овдикар горе уз Водник пут Кланца, а по селу настаде писка и коевитез. Почеше догонит нејач. Укстиле патроле и само гоне и пуне школу.
Моја Стоја, злосретњица, да ли од страве или тако би суђено, уру прије тога почела да се порађа, да простиш. Довикну ми мајка или нека од сестара кријомице.
Понађујем се да би Марко могао заштити моју породицу, да неће барем Стоју дирати.
Не би тако. По прилици, Марка нико није ни питао него у сутон улетише неколицина као вуци и у моју кућу.
Мајка кумила, мараму скидала да бар Стоју оставе. Јок! Извукоше, видим, и њу и заједно с мајком и сестрама одвукоше у школу.
Е, шта се ту послим до зоре радило, бог ће га драги знати! Нема свијетла, али мисечина, добро се види испред школе.
У школи сву ноћ не престају лелек и кукњава. Видим, извлаче младе жене и дјевојке и одвлаче их за косу у дрвару поред школе или некуд иза дрваре испод оних ораха. Не познајем спрам мисеца лица ни онима које вуку ни онима који и’ вуку, али видим да се ниједна од оних које су одвели не враћа. Чује се тамо за неколико запомагање па кад престане, крвници се враћају и воде друге…
За годину је послим у дрвари и на гранам около било ишчупане женске косе, нерасплетених плетеница да си могао грабљама пластити. Везали им косу за греде у дрвари и за гране око дрваре и тако и’ силовали. Послим су сваку поклали и побили крамповима, ашовима, сикирама — у дрвари је крв била запливала до прага…
Кад свану ето пред школу петера коњских кола. Све моје комшије, брате, кочијаше. Божо Римац, Нико Барбарић, Перо Гело, Мате-Маркица Римац и не знам који би пети нако да те лажем. Они возе кола а сви други уз њиг, помажу — Стипе Поповић, Влатко Римац, Мате Пашалић, син му Петар, — ма нема га, боме, који није. Видио сам, брате, Ила Пашалића како донесе брадву од куће да њом сијече…
Пред школом, ондика право пред врата, гледам ја, најприје побише четири јака коца, вако, два десно, два лијево. Онда са стране приковаше даске и направише онај сокак, широк може бити један метар и дугачак једно три метра.
Изведу онда из школе по једно десеторо или већ колико може стати у онај сокак па им распале из митраљеза у плећи…
Одатле редом трпају на кола, баш ко снопље. Има и’, боме, и живих, копрцају се у мукама и јаучу, али се више нико не стара да им муке прекрати и да их живе не закопавају.
Други изводе и кољу пред дрваром брадвама и сикирама. На некаквом великом пању на којему су цијепана дрва одлићу главе, баш ки главице купуса.
Кољу и убијају и унутра у учионицама оне који неће да изађу. Кукање и јауке надјача по неки пуцањ или кратак рафал из машинке. Унутра су побили највише дјеце.
Кад напуне кола, возе према Барјаку. Тамо видим чекају други да истоварују и закопавају. Маркица Римац вози прва кола и све подврискује на коње и пјева као да вози шеницу са гувна…
У неко доба изведоше и моју фамилију. Напријед мајка. Иђе, брате, некеко поносно као да су је пушћили да иде дома. За њом сестре, кукавице, вриште до неба се чује, па Стоја, пригрчила нешто у травези — једва се држи на ногама. Послим сам дознао: она се, мученица, у школи породила испред зоре. Мушко је било…
Заклаше и њега, а само шес сати овај погани свит гледало…
Два дана сам послим ту још лежао, скамењен и ојађен. Окаменио се, ни жеђи, ни глади, ни жалости — камен, камен студени и то ти је. Прегорио, брате, некако одједном, сузе нијесам пушћио. Пресушиле, драгости моја, ко да их никад није ни било. Гледам, комшије изгоне благо из моје штале, износе што се изнијети море из куће и свеједно ми, баш ко да је туђе…
Онда проговори инат, мржња, шта ли, и диже ме. Ноћ. Бих да се извучем и пребјегнем долика преко цесте, али дочекаше страже, све једна до друге. Кренем к планини — тамо их још више. Оклопило са сваке стране, а мисечина проклета, види се на пушкомет — баш ки у подне.
Кад одоље мука, ја опет наиван, запутим се првоме комшији, Рвату, Стипи Поповићу. Видио ја шта сам видио, а опет не вирујем. Пређем некако преко жита и обноћ се увучем у његову шталу и заспем на сино.
Свануло. Ево Стипине жене Маше:
Машо, ако знаш за бога, донеси кап воде и мало крува, нијесам ево три дана ништа на уста турио — зборим јој ја и молим да никоме не казује за ме.
— Добро, добро, сад ћу ја — вели она и журно изађе.
Чекам ја и надам се круву и води, кад умјесто Маше ето двојице с пушкама! Мате Пашалић и Ганџо Римац.
Крећи!
Крећем, ја шта ћу.
устаски_злоцини 6Гоне ме кнезу Ники Крижану. Он вели да ме гоне у станицу. Прати ме само Мате Пашалић и ја се све надам да ћу уватити згоду и умаћи или га разоружати. А ево шта ме видиш, у тај земан се по једнога нијесам плашио у руке. Послим мислим: шта и да га разоружам кад су усташе на свакој страни, све ти је џаба да мореш летит.
Догна ме прид кућу доброга Ивана Пашалића. Сретоше нас ту двојица и нама репетираше пушке да ме убију. Из Иванове куће излетише двије жене па пред пушке — закумише да ме ту не убијају. Послушаше за чудо:
— Па, добро, немојте га ту тући, нека им буде, него га гоните и саставите са оном тројицом па потуците све заједно — рече један који се, по прилици, нешто пита.
Са мном у шталу Луке Вујановића. Ту одиста затворена још тројица — Перо Вујановић, брат му од стрица Нико и рођак Марко Вујановић.
Притворише врата. Перо уграби и испе се горика ди се сино трпа. Кад се врата поново отворише и она двојица усташа уђоше, нама питају камо онај четврти. Ми ћутимо.
Нас тројицу онда постројише једног за другим. Ја први до врата. Опали један метак. Што јес јес, нијесам га, боме, ни чуо само сам осјетио како ме нека врела игла убоде за лијеву плећку.
Падох ничице као сноп. Тако и она двојица испред мене. Марко се превија и јечи, са душом се бори. Нас двојица ништа. Један од они усташа приђе и поче да нас гура, да види да који није жив:
— Ма, бижи, јеби им матер српску, видиш да су готови… – збори онај други.
Утолико је Перо одозгора искочио кроз некакав прозорчић напоље и надао бижат. Мили боже да ти је то било чути: то пушака и другог оружја што је било у селу пуца на њега, трешти, заратило се, али га не погодило, умакао некаквим чудом.
За Петром полетише и она двојица наших џелата. Гурам ја Нику, он рањен још лакше од мене — прошло му зрно само кроз мишицу. Марко, кукавац, иште воде. Изиђем ја па уз некакве басамаке кад ето она дрвена вучија пуна воде. Ту и букара, те ја завати пуну и донеси му, али видим он не може ни воде — погодило га на бубреге…
— Браћо, бижите, бижите куд знате, ја сам готов — прошапта и раздвоји се са душом.
Нема више чекања. Нико и ја напријед. Од омора до омора, од заклона до заклона, некаквим чудом се извукосмо. Прездрависмо, прикључили се партизанима и живот кренуо даље.
Прошло некако мисец, два ли дана. Вратио се ја кући — пећини. Подне. Ја прилегао у ладовину ту испод једног ораха и сан ме преварио.
Неко ме буди. Погледам: Марко Билић! Распитао се, чуо да сам претекао и вратио се кући и ето га дошао да ме види.
Идемо у кућу — кућа празна, голи зидови. Причамо мало. Не пита много — зна све како је било. Вели да он није нити има силе да га нагна да окрвави руке крвљу недужних.
У једно доба он се маши руком у џеп, извади некакав замотуљак и вели:
— Ево, ово ти је послала мати…
Унутра три хиљаде динара и мајчин сребрни прстен.
Некако баш уочи клања отац послао из Белгије те три хиљаде. Кад видла да се зло спрема она и гурнула у њедра. Знала она нама шта ће бити па у школи скинула прстен с руке те њега и те паре гурнула Марку у џеп:
— Ето, ако ми Душан претекне, подај му, а ако не претекне, нека ти је просто — да нас споменеш…
Сазнао сам послим да су доброга Марка Билића исто усташе заклале и да му је, причало се, у њедрима нађена скривена партијска књижица комуниста…“
Живот је потекао својим током. Тачно годину дана након покоља у којему је све изгубио, Душан Вујановић се поново оженио. Ружом Лалић из Рујана којој је такође готово сва породица завршила под усташким ножем. Сину којега је убрзо добио дао је име Марко…
* * *
Овом несрећном човјеку којем се смрт тако злосудно распртила на кућном прагу тог крвавог прољећа 1941. године, није се дало да бар старачке дане проведе у спокоју и задовољству. Најприје му је у пуној младости и снази умро син Марко, нада и узданица, али старац ипак није клонуо, чак ни када је олујне ратне 1992. или 1993. године морао са породицом да бјежи и спас тражи у Бањалуци. Уздао се и сву наду полагао у унука, Марковог сина Жељка, младог студента, који је пошао на школовање у Нови Сад. Но, судбина – гуја потајка, поново се прикрала и ојађеном Душану Вујановићу ископала и то једино око – Жељко Вујановић је погинуо 1996. године у саобраћајном удесу у Новом Саду; док је излазио из градског аутобуса на њега је налетјело возило којим је – какве ли ироничне случајности – управљао неки Хрват и на мјесту га усмртило…
Недуго потом, смрт се смиловала и прекратила муке и Жељковом напаћеном дједу Душану…

понедељак, 20. април 2015.

Босанско Грахово: Без доктора, апотеке, вртића, банке

Становници Босанског Грахова, некада развијене општине у БиХ, буде се ујутро у седам сати и стају у ред за преглед код љекара који долази из Дрвара у 11 часова.“

У Босанском Грахову не постоји ни доктор, ни дом здравља, а становници се, пробуде ујутро у седам часова и стану у ред испред амбуланте како би дочекали доктора који у 11 долази из Дрвара на два сата. Ипак, то није једино што недостаје у Босанском Грахову. Нема ни вртића, ни средње школе, фабрика, воде током осам мјесеци те струје у појединим околним селима. Рачуни општине блокирани су већ три мјесеца, тако да ни комунална предузећа не раде, смеће се не одвози, нити се исплаћују социјална давања.
Од предратних 8.300 становника који су насељавали Босанско -Граховску општину данас живи око 2.000 становника што је живило прије 20-ак година у мјесној заједници Црни Луг.

Босанско Грахово је прије рата била једна од развијенијих општина у БиХ. Постојала је творница обуће Борац, сарајевски Унис имао је фабрику кугличних уређаја, радио је дрвни комбинат и пилане због обилате шуме која окружује ово подручје, прерађивао се тресет, а након рата угасила се и пилана.

Душко Купрешанин, предсједник Општинског вијећа, објашњава да и оне фирме и установе што раде, запошљавају људе из околних мјеста, а не Граховљане.

“Свако јутро долази пун аутобус Ливњака који раде у Шумарији. Људи из Бенковца, Книна, Задра, Шибеника, Ливна и Дрвара долазе радити у полицији и граничној полицији. И ми сада њима плаћамо трошкове превоза јер су то радници јавних установа. Боримо се да буде барем наша чистачица, јер су једном хтјели запослити чак жену из Бихаћа, поред толико наших људи који су незапослени.”

Купрешанин, који је био међу првим повратницима 1997. године, сматра да је за све то крива политика. Ова општина, у којој већином живе Срби, Дејтонским споразумом припала је Федерацији БиХ, односно Кантону 10.

“Нама би била најбоља опција да не постоји ни Република Српска ни Федерација, него да буде државна власт, јер док је тако било прије рата, били смо једна од најразвијенијих општина. Сада наше ресурсе покупи Кантон, па Федерација, док РС на нама купи политичке поене, а од њихових обећања нема ништа. Ми смо само послужили за поткусуривање територије у Даyтону.”

Како каже, Босанско Грахово се једино споменуло у свим регионалним медијима када је уведена иницијатива за склапањем брака између жена из Албаније и нежења са села у граховској општини, коју је подржало и Општинско вијеће, донијевши одлуку да ће сносити дијелове трошкова свадбе.

Међутим, такав потез је за сада пропао, јер, како каже, агенције које посредују у склапању бракова су подигле своје цијене након велике медијске пажње.

“Више је та иницијатива прихваћена да се скрене пажња на Грахово и да се промијени демографска слика, а онда је испало да Општинко вијеће тргује женама, тако да ћемо ми тај закључак измијенити да ћемо помагати младим брачним паровима који добију дијете.” Комунална предузећа не раде од 2009. Људи покушавају приватним камионима то да одвезу, али их полиција кажњава, јер нису регистровани. Није било ни механизације да рашчисти путеве до села која су била затрпана снијегом. А у већини тих села нема ни струје”.
Босанско Грахово нема ни уличне расвјете тако да по ноћи на улице излазе само мачке и пси, “ако имају шта појести из контејнера”.

субота, 18. април 2015.

Чудесан и тотално друкчији од других - Гламоч!

Камен на три пиљка, ријека која тече узбрдо, највећи турски нишан, гроб кнеза Пријана, пећина са седам спавача... само су нека од бројних чуда и чудеса из Гламочког поља и Гламоча, мјеста на два сата вожње од Бањалуке"Глуво гламочко коло", "гламочки мед", "гламочки сир" и наравно "гламочки кромпир" општепознати су појмови које се везују за Гламоч и Гламочко поље. Ипак, они који мало боље познају ово мјесто и његову околину знају да Гламоч има безброј фантастичних и мистериозних чуда и чудеса...

Прво велико "чудо" Гламоча је рјечица Врба која тече узбрдо из Доњег у Горње поље. Ипак, ово чудо је само привидно - Гламочани су пољу са вишом надморском висином дали назив "доње", а ономе са нижом "горње", па због тога ријека тече из доњег у горње поље.

Друго чудо је надгробни споменик - "Башића нишан", највећи "нишан" са турбаном у бившој Југославији. Споменик Омер Бегу Башићу из 1798. године исклесан је из једног огромног каменог блока, висок је преко четири метра, а широк око метар. За вријеме изненадних љетних пљускова испод његове стрехе путници намјерници знали су потражити склониште.Треће, уједно и највеће гламочко чудо, је камени стећак, тежак око три тоне, који стоји "на три пиљка". Нико поуздано не зна ко га је поставио и зашто.

Према једној од легенди, "Камен на три пиљка" лежи на плочи испод које су покопани владари древног града. Народно предање каже да су неки људи у прошлости покушали да подигну камен како би открили шта је испод, а како је блок био претежак, покушали су да га прережу пилом. Тада се догодило нешто невиђено - из камена је прснула крв, што је код њих изазвало огроман страх. Побјегли су главом без обзира!

"Стећак се налази између села Камен и Подградина, на путу из Ливна према Гламочу. Ради се о средњевјековном надгробном споменику, а највјероватније је у питању породична гробница. Димензије, облик, оријентација у простору и положај су статусни симболи покојника из тог времена.

На овом каменом блоку види се и нешто што личи на траг пилања. По народном предању камен се креће, а легенда каже да је приликом приликом покушаја пилања из њега прснула крв. " Према тврдњама неких старосједелаца, "Камен на три пиљка" не мирује на једном мјесту - током године он се мистериозно помјери пар центиметара у правцу оближњег гробља, да би се наредне године вратио на првобитно мјесто!

Осим ових предања, Гламочани његују и причу о свом најпознатијем кнезу - Пријану, који је уочи доласка Турака у ове крајеве био посљедњи гламочки кнез.

У Шумњацима се и данас налази његов гроб и крстача са текстом на старој ћирилици - "Се лежи кнез Пријан" (Овде лежи Пријан). Због поштовања и сјећања на свог Пријана, Гламочани и дан данас, када се некоме обраћају, кажу - "ПРИЈАНЕ МОЈ"."Над Гламочем доминира тврђава Табија која је 2005. проглашена за културно наслијеђе од значаја за БиХ. Ова тврђава потиче још од од Илира, а након њих дорађивана је од оних који су долазили, понајвише од Турака, а Аустроугарска је урадила посљедње дораде", прича нам Шолак.

У близини тврђаве налазила се пећина на чијем мјесту је данас породична кућа. За ову пећину везана је легенда која каже да су се у њу током прогона под Диоклецијаном склонила седморица спавача. Њихова имена су уклесана у камен - Јемлиха, Мислина, Миксилина, Мернош, Дебернош, Шаднош и Кефештатиош.

Једно од знаменитости Гламоча је и базилика у насељу Врба, која потиче из 7. вијека и налази се на такозваном "Путу соли", који је водио од Солина до Будимпеште, а који су трасирали Римљани.Гламочка висораван налази се на 950 метара надморске висине и смјешена је између планина Шатор и Старетина. Најближи пут од Бањалуке до Макарске ривијере води управо преко Гламоча, који се налази се на два сата вожње од Бањалуке, а сат и по до мора.

Када путујете из правца Бањалуке у Млиништима прије Гламочког поља дочекаће вас невјероватна композиција партизанског воза. Гламоч је у историји познат и као мјесто погибије народног хероја Иве Лоле Рибара, коме је у овом граду посвећен и меморијални центар.

Гламоч има веома сурову планинску климу, са кратким љетима и веома јаким зимама. Пут према Ливну или преко Млиништа током зиме зна бити затворен и по неколико дана. Околина је богата шумом и -  медвједима.

Када први пут дођете у Гламоч, он ће вам вјероватно изгледати као савршено мјесто за снимање нових епизода тв серија попут Досије X или Тњин Пеакс, а једно од "чудеса" Гламоча свакако је и аеродромска писта која се користи као регуларан пут на улазу у град.Доле кромпир, горе небо...

Дошла нека госпођа на пијацу, па од продавача затражила килограм гламочког кромпира. Овај је љубазно замоли да купи два килограма како кромпир не би сјекао на пола. Ово је само једна од прича о кромпиру, за који Гламочани знају рећи да их, за протеклих вијекова, "једини није издао".Гламоч се први пут помиње још у вријеме илирског племена Делмати. Због добро организоване одбране Римљанима је требало скоро 200 година да освоје ово релативно мало подручје и оснују свој град.

До 14. вијека Гламоч припада Хрватско - угарском краљевству, након чега га осваја босански краљ Стјепан Други Котроманић. Под османску власт пада 1463. године, а турски извори често уз име Гламоч наводе и назив - БелградДоласком Аустроугарске, уз велики број локалног православног и муслиманског становништва, у град се почињу досељавати и католици, највише из Далмације.

Крајем грађанског рата у БиХ 1995. године, Срби су пред налетом хрватске војске највећим дијелом избјегли из Гламоча, који је након Дејтонског мировног споразума припао муслимаско-хрватској Федерацији БиХ.

Неколико хиљада Гламочана након рата доселило се у Бањалуку, а раније је на путоказној табли писало: "Добро дошли у Гламоч, ми смо у Бањалуци".Овај већински српски град, са нешто више од 3.000 становника, још није излијечио ратне ране - фабрике и производни погони углавном су затворени, наталитет опада, млади одлазе...

И поред свега, они најжилавији остају и опстају, са надом да можда ипак иду бољи дани. Крајем прошлог мјесеца ЕУ је дала "зелено свјетло" за увоз кромпира из БиХ, а то би можда могла да буде шанса за Гламочане и њихов надалеко чувени кромпир.
На помолу је ново чудо? Видјећемо ускоро...

среда, 15. април 2015.

Потпредсједник ФБиХ Милан Дуновић посјетио Ливно

Потпредсједник ФБиХ Милан Дуновић посјетио је данас Ливно. Домаћин су му били Ливањска ДФ-Жељко Комшић, представници Српске православне цркве и Ливањског СГВ-а.Након састанка у црквеним просторијама, састали су се и са представницима српских повратника у Губеру и Доњем Ливањском пољу, гдје је и највише повратника.
Разговарали су о укупној ситуацији везаној за повратничку популацију и у том смислу је Дуновић обећао подршку.- Први пут сам у Ливну, а надам се не и последњи. Има овдје доста проблема као и код осталих повратничких заједница. Нажалост, буџет којим располажу чланови предсједништва ФБиХ је из године у годину мањи, али ћемо учинити све да анимирамо оне субјекте који имају средстава намјењених одрживом повратку - изјавио је Дуновић.- Прије рата у Ливну је живило 3.840 грађана Српске националности, док их је данас свега 250, од ​​чега 150 повратника, махом старијих особа, које се углавном врате да умру у завичају.
Млађи се слабије враћају, постоји тренд исељавања и међу повратничком популацијом премда се сви који су отишли ​​и напољу баш и нису најбоље снашли - казао је представник ливањског СГВ-а Димитрије Томић, који је цјели рат и пораће провео у Ливну.

недеља, 12. април 2015.

ХИЉАДЕ ХРИШЋАНА НА ЦЕРЕМОНИЈИ У ЈЕРУСАЛИМУ

Хиљаде хришћанских ходочасника испуниле су древну цркву Светог гроба у Јерусалиму на церемонији Светог огња, уочи прославе православног Васкрса.
Полицијски портпарол Луба Самри изјавила је да су се десетине хиљада православних хришћана окупиле у цркви и у околним уским улицама у јерусалимском старом граду, поводом церемоније одржане уз јаке мјере безбједности.
Ходочасници из православних земаља и Арапи хришћани, који живе у Светој земљи, брзо су палили свежњеве од 33 свјеће пламеном који се појавио у цркви.
Тај Свети огањ сада путује авионима у православне земље.
Вјерници сматрају да „божанска ватра из небеса пали свјеће које држи јерусалимски патријарх над Христовим гробом, током церемоније која датира из 4. вјека и симболизује ускрснуће Христа“, наводи АФП.
Свети огањ се сматра чудом, које се догађа једном годишње на Велику суботу.
Церемонија почиње процесијом око цркве након које се сва свјетла гасе, прије него што у њу уђе грчки православни патријарх Јерусалима.
И ходочасници и свештенство кажу да Свети огањ не пече у првим тренуцима.
Црква Светог гроба подигнута је на мјесту где је по хришћанском вјеровању Исус разапет, сахрањен и васкрнусо.

петак, 10. април 2015.

ДАНАС ЈЕ ВЕЛИКИ ПЕТАК: Дан када се не пјева и не весели, а ко целива плаштаницу нек помисли жељу

Народни је обичај да се зауставе сви послови и у кући и у пољу, као и да се фарбају јаја у црвено.Вјерује се да ће дјевојке које данас уберу цвеће из црквене порте и ставе га под јастук сањати свог будућег мужа као и да оног ко данас опере косу цјеле године неће бољети глава- Православне хришћанске цркве које Васкрс празнују по Јулијанском календару данас обиљежавају Велики петак, дан када је на Голготи распет и умро Исус Христ. Ове године православни хришћани Васкрс обиљежавају у недјељу, 12. априла.

Богослужењима на Велики петак обиљежава се врјеме смрти и скидања са крста тјела Господњег, када се на посебно украшен сто испред олтара који представља Христов гроб износи плаштаница. Свештеници износе црвену плаштаницу и три пута, уз звуке клепала, обилазе око цркве, што симболично представља Христову сахрану.Плаштаница се потом полаже испред олтара, а вјерници у тишини долазе на целивање све до суботе увече, уочи Васкрса који се слави од поноћи и када се у знак васкршње радости оглашавају и прва звона. У православним црквама се на Велики петак не служе литургије, већ царски часови са читањем дјелова Јеванђеља о догађајима у дане Страдања.

Народни обичаји и вјеровања

Велики петак је за све хришћане дан строгог поста, а обичај је да се зауставе сви послови и у кући и у пољу, као и да се фарбају јаја у црвену боју која је симбол невино проливене крви Христове и новог живота.прокуратора Понтија Пилата који га је осудио да буде распет на крсту. Гледајући шта народ и војници раде с њим, рекао је: "Оче, опрости им јер не знају шта раде". Велики петак се сматра најтужнијим даном хришћанства. На тај дан се не служи литургија, осим ако су Благовјести.

Целивање плаштанице

Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се вјерници послије целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница.

По народном вјеровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лјепу жељу, и та жеља ће бити испуњена. У ове дане црква заповједа најстрожији пост без рибе 

четвртак, 09. април 2015.

Васкршња посланица

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2015. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! Ову песму бесмртности, драга наша децо духовна, певамо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу. У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море. Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени. Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку. Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе. Сила, пак, Христовог Васкрсења јесте управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу. Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо сведоци и носиоци тог вечног и непролазног људског достојанства, поставши, по благодати, „синови Светлости и Дана“. Отуда је празновање Христовог Васкрсења – празновање Живота вечног и непролазног. Земаљски живот је само семе за тај вечни живот. То семе се зачиње у материној утроби, силом и дејством једног за свагда делотворног Божанског благослова: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. (в. 1. Мој 1,28). У светлости Христовог Васкрсења – свако зачеће, рођење, и свако људско биће има вечни смисао, представља рађање за вечност, као и нашу вечну људску одговорност за њега. Васкрсли Христос, „Који је смрћу смрт уништио и онима у гробовима живот вечни даровао,“ основа је човекове пробуђености за одговорност за свако људско биће, не само у времену него и пред вечношћу. Исповедајући Васкрсење Христово и верујући у опште Васкрсење мртвих, ми исповедамо и постајемо свесни своје непролазне одговорности за светињу сваког људског бића и сваког створења, и празнујемо неуништивост вере и људске наде у вечни смисао живота, у Христу, Богу љубави, Жртвованом „за живот света“. Данас, као и одувек, самољубље и саможивост прете да униште значај ове и овакве несебичне саможртвене Христове љубави, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења. Само вера у човекову бесмртност и вечну одговорност за свој живот и дела сажиже својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући, да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем, нашем вечном брату и сабрату, излаз и спас из свих човекових заблуда, мрака и безизлаза. Само душе обасјане и обновљене светлошћу Васкрсења Христовог и надом у опште Васкрсење мртвих ослобађају се себичности и непоштења, страха и грамзивости; задобијајући стид и доброту, налазе праву меру свега што је пролазно и равнотежу између светиње општег и заједничког добра и личних потреба; уче се братском дељењу добара и срдаца у тајни ломљења хлеба живота, то јест, у Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Славећи Васкрсење Христово, „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17,28), руковођени пастирском бригом, позивамо вас, браћо и сестре, да исповедате и чувате своју веру православну, и то, не речима, већ животом – делатно и истрајно. Чувајмо се свих оних који „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 7,15). У миру и љубави похађајмо своје храмове и своје светиње, учествујући у богослужењу и причешћујући се Божанским Тајнама Христовим. Знамо добро шта значи држати се здравог учења о побожности, а шта, пак, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6,4-5). Зато, у заједничкој молитви, „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности. Помолимо се Господу Васкрсломе да се мир врати свуда одакле је протеран, на првом месту у наша срца и у наше домове. Чувајмо светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите хришћанске породице. Велики руски старац, Свети Серафим Саровски, све своје посетиоце је увек поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја,!” показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине, и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења. Поздрављајући вас, браћо и сестре, најрадоснијим Васкршњим поздравом, позивамо вас да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот, јер ћемо само тако постати и бити синови и кћери Васкрсења. Стога, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живимо и радимо. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане. Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи, и чувајмо се да Господа не увредимо својим гресима. Кад нас непријатељ нападне, завапимо попут Апостола Петра: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30). У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). На овај Празник над празницима, обрадовани радошћу Васкрсења Христовог, поздрављамо све: мајку која чува чедо под срцем и нагнуту над колевком свога болесног детета; поздрављамо оне који страдају и пате, прогнане правде Божје ради; поздрављамо све презрене и понижене, и сужње у тамници; поздрављамо трудбенике и раднике, путнике по сухом, мору и ваздуху; поздрављамо учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота; поздрављамо све болесне и напаћене; поздрављамо све људе поздравом вечне победе: Христос васкрсе – веру, наду, љубав и вечни живот донесе, тугу и смрт однесе! Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над силама таме. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве која живе на свим континентима, али са којима смо у молитви сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове, да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира” (Еф 4,3), и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа. Нека мука и тескоба наших дана узмакне пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог! И никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења. У радости Васкрсења Христовог загрлимо једни друге и сва створења, и запевајмо свету песму вечног живота и Светлости: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, Васкрсу 2015. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
 Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
 Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
 Епископ будимски ЛУКИЈАН
 Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
 Епископ банатски НИКАНОР
 Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ источноамерички МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ
 Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА
 Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН
 Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
 Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Епископ далматински ФОТИЈЕ
 Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН
 Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ нишки ЈОВАН
 Епископ западноамерички МАКСИМ
 Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
 Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД
 Епископ славонски ЈОВАН
 Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ
 Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
 Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
 Епископ брегалнички МАРКО
 Викарни епископ стобијски ДАВИД

среда, 08. април 2015.

Благовијести у манастиру Рмњу


Велики хришћански празник Благовијести, који ове године пада у страсну седмицу, прослављен је свечано у Манастиру Рмњу у Мартин Броду.
Свету Архијерејску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љу

Послије Литургије окупљеном вјерном народу у храму обратио се Високопреосвећени мирополит Порфирије, који их је својом надахнутом бесједом поучио о значају и смислу данашњег празника. „Радујмо се радошћу светлом и чистом, као што је чист и бео овај снег који данас симболично спаја небо и земљу. Радујмо се јер славимо данас двоструки празник: празник Господњи и празник Његове Мајке – Пресвете Дјеве Марије. Данас славимо празник, којим је започето наше спасење, празник када је Бог сишао на земљу да узнесе човека на небо до највиших висина. Славимо Благовести, дан када је у Назарету арханђео Гаврило саопштио Дјеви да ће зачети и родити Сина, којем ће дати име Емануил… Обратимо пажњу на реакцију Богородице на ове благе вијести. Богородица се не двоуми, не оклева, не сумња, већ смирено прихвата вољу Божију, одговарајући: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој“. У Личности Богородичној почело је спасење наше, оно почиње у њеној чистоти и послушности, али пре свега у њеној слободи, њеном слободном избору. Она насупрот Еви показује да је једини нормалан и прави избор човјек, препустити се и смирено прихватити Вољу Божију, а не одабирати своју вољу. Зато нека нам образац сваке молитве и мољења буду ријечи Богородичине: ‘Нека ми буде по вољи Твојој Господе’, јер то је једини исправни став, којим увек треба да завршавамо сваку молитву. И ево браћо и сестре, радујем се заједно са вашим епископом Атанасијем, који је дошао на свето место, али у време тешко и претешко. Веома је важно да будемо своји и свесни свог идентитета, који је утемељен на Христу и Цркви Христовој, само тако ћемо остати и опстати у ово тешко време. Сигуран сам, да упркос свим тешкоћама, Црква овде живи пуним плућима. Сви смо позвани да сведочимо Христа свугде и у векове векова…“ – рекао је између осталог у својој надахнутој бесједи Митрополит Порфирије.

Преосвећени Владика Атанасије, захвалио се својој браћи архијерејима: митрополиту Порфирију и епископу Фотију на благословима које доносе из својих Епархија, као и на љубави и подршци коју пружају и Њему као Епископу Цркве Христове, али и народу који му је повјерен од Цркве на духовно старање.

Евхаристијско сабрање настављено је за трпезом љубави коју је за Архијереје, свештенство и вјерни народ припремио вриједни, неуморни и трудољубиви архимандрит Серафим, игуман манастира Рмња, заједно са поклоницима ове свете обитељи. За трпезом љубави, обратио је се Епископ Атанасије и честитао празник игуману Серафиму, а присутном народу честитао на чврстини вере и истрајности у подвигу живота и молитве. Затим се свима обратио Епископ далматински Фотије. Он је уручио поздраве вјернога народа Епархије далматинске свима вјернима Епархије бихаћко-петровачке и у брилијантној бесједи показао смјернице живота за сваког православног вјерника на овом крајишком простору у нашем времену. На крају, Владика Фотије је све позвао да буду гости далматинске Епархије, а посебно да учетвују у прослави 400-е годишњице живота Крчке Богословије. Свим учесницима сабрања обратио се и високопреподобни архимандрит Серафим. Отац Серафим се том приликом захвалио свим Архијерејима, свештенству и вјерницима на труду и љубави које су показали тиме што су упркос тешком времену дошли у ову свету обитељ и заједно са њим и поклоницима манастира Рмња, прославили овај велики празник, пожеливши им да у миру и радости дочекају Свето Васкрсење Христово.

Било је ово заиста величанствено саборно славље и духовно охрабрење за цијелу Крајину.

Васкршња Богослужења у Лијевањској парохији

Обавијештење из парохије Лијевањске за предстојећа Богослужења:                                Велики четвртак у 10.00 часова (Ливно)
Велики четвртак у 17.00 часова (Црни Луг)
Велики петак у 17.00 часова (Ливно)
Велика субота у 10.00 часова (Губин)
Велика субота у 17.00 часова (Пеуље)
Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс у 8.00 часова (Ливно)
Васкрсни понедељак у 10.00 часова (Врбица)
Васкрсни уторак у 10.00 часова (Црни Луг)
Васкрсни уторак у 12.00 часова (Пеуље)

уторак, 07. април 2015.

Хуманитарна акција у Дрвару

 Поштовани хуманисти црвени Крст Дрвар организује хуманитарну акцију за Милована и Милку Карановић који живе на ивици егзистенције.Црвени Крст из Дрвара позива све приватне установе,предузећа и све грађане Дрвара да се одазову овој акцији у прикупљању хране,средстава за хигијену новчани средстава као и осталог прикладног за живот ове породице.Акција ће трајати од 06.04.-06.05.2015.године.Како сазнајемо из Црвеног Крста Дрвар,прилоге можете донјети у њихове просторије радним данима од 09-14 Часова које се налазе у црвеној згради.Ваше мало овој породици ће бити пуно.Покажимо да Дрвар има велико срце.

Уставне промјене у Кантону 10 неминовне за Српски народ

Процес успоставе власти у Ливањском кантону који је протекле седмице неочекивано стопиран због  Српских посланика из СНСД-а, а који тражи уставне промјене у Кантону.Наиме, захтев је тек једна од иницијатива из  Бање Луке желећи мало по мало успоставити што јачи утицај у Кантону 10.

Подјела министарстава

Сукладно чињеници да се до сада власт формирала искључиво уз учешће Српских политичких странака које су попуњавале Српские квоте у Влади, то им је и ишло за руком те су хрватски партнери у власти, због мира у кући, често попуштали и препуштали, но овај пут захтјев за уставним промјене изгледа да је упалио звоно за узбуну и у ХДЗ-у БиХ, чији су челни људи у Кантону одбили могућност да се паралелно с успостављањем власти крене у суштинске захвате.
Подсјећамо, ХДЗ БиХ је прво направио уступак те допустио да СНСД попуни сва три министарства која по Уставу припадају Србима, иако изборни резултат те странке није допуштао толики маневарски простор. И тада је изгледало да ће се процес привести крају, а Кантон добити нову власт, но на последњој сједници Кантоналне Скупштине на површину су испливали нови захтјеви СНСД-а који сада, наводно у замјену за католичку цркву у Дрвару, тражи уставне промјене.

Уставне промјене

Ове недјеље, према свему судећи, требало би донјети и одговор на питање како ће се у коначници поставити ХДЗ БиХ спрам захтјева СНСД-а
Кључна питања су већ договорена - ХДЗ БиХ, осим позиције премијера, требао би добити додатна четири министарске позиције, док би СНСД преузео три министарства из Српске квоте. СДА као трећи коалициони партнер на крају преговора преузима 1 ресор.

Коме шта иде?

ХДЗ БиХ ће дати своје кадрове у Министарство финансија, Министарство унутрашњих послова, Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства те Министарство науке, просвете, културе и спорта. СНСД ће и у овом мандатном периоду водити Министарство рада, здравства, социјалне заштите и прогнаних, као и ресоре привреде, правосуђа и управе. СДА ће, као и у претходном мандату, дати министра грађевинарства, обнове, просторног уређења и заштите животне средине.

понедељак, 06. април 2015.

ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ СЛУЖИО НА ПРАЗНИК ЦВИЈЕТИ У ДРВАРУ



Велики Господњи празник Уласка у Јерусалим, којег наш народ још назива Цвијетима, свечано и торженствено је прослављен у граду Дрвару. Свечану архијерејску Литургију служио је Преосвећени владика Атанасије, а саслуживали су му дрварски пароси протојереји Саша Црљић, Синиша Сердар и протођакон Никола Перковић. За пјевницом су пјевали јереји Бојан Митрић парох први петровачки и Зоран Миловац парох трећи дрварски. Облачно небо и хладноћа нису спријечили многобројне Дрварчане, међу којима су били и представници општинских власти на челу са начелником г. Стевицом Лукачем, да данас испуне храм Светог Саве. Они су дошли да заједно са својим Епископом и свештенством поздраве Христа ријечима: „Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев“.Многи од њих приступили су светим тајнама исповијести и причешћу. У току Св. Литургије освештане су врбове гранчице и подијељене свима присутнима, а најмлађима су подијељени звончићи. После молитвеног дијела у храму и одржане бесједе владике Атанасија уприличена је литија улицама града што је оставило изузетно снажан утисак на све присутне. Трпеза љубави је уприличена у дому пароха трећег дрварског јереја Зорана Миловца.

недеља, 05. април 2015.

Два освојена мијеста у штрапаријади иду у Смољану код Босанског Петровца

На штрапаријади која је одржана у Изачићу код Бихаћа, Коњи Милорада Стојановића -зиса из Смољане код Босанског Петровца освојили су прво мијесто у средњој, и друго мијесто у тешкој категорији.Тим поводом постављамо вам мини фото галерију.