Апел за помоћ Радовану Огризовић из Босанског Петровца

Радован Огризовић дјечак од 12 година из МЗ  Вођеница општина Босански Петровац, налази се седам дана у коми на неуропедијатрији у  Сарајеву. Дјечак је оболио од тешког облика епилепсије и потребна му је наша помоћ.Родитељи су у  веома тешкој финансијској ситуацији, мајка је особа са инвалидитетом а отац незапослен. Поред Радована имају још троје дјеце.Молимо  све  оне који  могу да помогну овој породици. Број жиро рачуна на који можете помоћи  је 141 477 131 0025  958 на  име Јелена Огризовић мајка  контакт телефон је 063/183-301.

Гламоч на рубу банкрота. Влада ливањског кантона не дозвољава кредитно задужење

Начелник општине Гламоч Радован Марковић упозорио је данас да Влада ливањског кантона не дозвољава кредитно задужење ове општине од милион КМ, чиме изравно ради на њеном урушавању, "Наша локална заједница не може испунити услове из Уговора о враћању порезног дуга. Због тога се желимо кредитно задужити, што нам не дозвољава Влада, иако испуњавамо све законом прописане услове", рекао је Марковић.
Он је каже да би у сриједу, 15. јуна, требала бити одржана хитна сједница Општинског вијећа Гламоч на којој ће бити ријечи о тренутној ситуацији на подручју ове општине.
Марковић је навео да је општина Гламоч у страховитим проблемима, а да Влада ливањског кантона не жели помоћи.
"Осам мјесеци радници у нашој администрацији нису добили плате, а не испуњавамо ни друге обавезе, међу којима је помоћ социјално угроженим особама, додао је Марковић.

Привредни бум привлачи раднике у Босански Петровац

Са доласком инвеститора у Босански Петровац ова општина је почела да се суочава са недостатком радника. Иако важи за слабо развијен градић у западној Крајини, у посљедње вријеме са појавом озбиљних послодавца почињу га насељавати радницима из других бх. градова.

Производња стакла за алуминијумска врата довела је Игора Шарића из Приједора у Босански Петровац. Добри услови словеначке фирме били су разлог да се из града на Сани пресели у шумске крајеве западне Крајине. Са још 80 запослених прави врата за европско, али и за јапанско и нигеријско тржиште.

“У Петровац сам дошао за послом зато што је фирма дошла из Словеније, у којој сам прије радио. Кад је пребачена овдје и ја сам дошао у Петровац”, казао је Шарић.

Из истих разлога и двојица Игорових колега су се преселили из Градишке.

Здравко Радошевић је Петровчанин. Од 2000. повратник у свој град. Тврди да се привредна слика Босанског Петровца посљедњих година знатно мијења.

“Од 2000. па на овамо пилане су биле те које су највише људи запошљавале јер Петровац има велики број пилана. Са отварањем пивнара словеначке фирме дошло је до потребе за још радника и отворила се потреба за квалитетнија радна мјеста”, наводи Радошевић.

Нових радних мјеста биће још, тврди начелник општине Златко Хујић. У Босанском Петровцу ће се отворити постројења фирме Алма Рас и тржин центар Бинго. Међутим, највеће наде се полажу у фарму норвешке говечади Арифагић која пресељава из Приједора.

“Он ће ту отворити фабрику сточне. То је једно подизање и села и града јер је то атрактиван послодавац. Фирма Арифагић је кренула у Приједору прије двије године и не одлази зато што тамо не може да ради већ зато што нема простора. Ми смо овдје доста брзо реаговали и у кантону и у општини”,открио је Хујић.

Предност треба дати економији, а не национализму, мишљења је овај начелник који није члан ниједне политичке странке.
Суживот у Босанском Петровцу постаје нормалан начин живота, сматрају и радници.

“Људи се међусобно друже и зајдно раде. Једино је политика та која помало мути бистру воду сада у овом предизборном периоду”, мишљења је Радошевић.

Овдје живот постаје сличан некадашњем, само недостају Петровчани. Из дијаспоре се ријетки враћају. Босански Петровац постаје град старих и суочава се са недостатком радно способних.

Највећи проблем ове општине је расељено становништво. Прије рата овдје је живјело око 12.000 људи, данас је тај број дупло мањи.

6. јун 1941. – 75 година од почетка страдања Срба Ливањског поља

Овог јуна навршава се 75 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља. Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Губин, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Губин у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.Пошто Цвију нису успјели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видјели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

отац Ристо Ћатић, свештеник Губински

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према свједочењима које је забиљежио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васу Пајчина, Раду Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васу, Перу, Мирка, Нику (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мјештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблићи крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намјером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успјевају да побјегну прије почетка стрјељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрјељале преосталу десеторицу, те њихова тјела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче. Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успјео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да свједочи троје свједока.

Тјела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том мјесту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји сљедећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Помен код обновљеног споменика у Губину, 2015. године

Италијански волонтери у Босанском Грахову: Сакупљањем старог жељеза до помоћи сиромашнима

У Босанском Грахову су 2. и 3. јуна боравили представници  волонтера под називом “Операзионе Мато Гроссо” са сјевера Италије, из околине Тревиса.

Ово је већ трећи пут да Италијани отада посјећују Босанско  Грахово са жељом да се међусобна сарадња продуби али и остваре неки конкретни пројекти помоћи домаћим људима у локалној заједници. Након што су зимус донијели помоћ у школском и дидактичком прибору дјеци из Дневног центра “Гнијездо”, овога пута су одлучили финансијски покрити трошкове изградње два мини дјечја игралишта у дрвету која ће бити постављена испред Дневног центра у граду, а што се већ све израђује у једној локалној пилани.Госте из Италије примио је и в. д. начелника општине Босанско Грахово Душко Радун с којим се разговарало о могућности улагања у пољу побољшања услова живота дјеце и младих у Грахову, преко заједнички усаглашеног пројекта који би се реализовао у скорој будућности. Италијани су посјетили и Основну школу Грахово гдје их је поздравио директор школе Војо Марић који их је упознао са током обнове школе у што су се до сада укључиле и групе волонтера из Холандије.

Са начелником Радуном Италијани су обишли и природни бисер граховског краја али и цијеле БиХ, шпиљу Леденицу код Ресановаца, и увјерили се у њену јединствену љепоту.

Волонтерска мрежа “Операзионе Мато Гроссо” од 1967. окупља бројне породице на сјеверу Италије који своје слободно вријеме викендом користе за прикупљање старог жељеза, а новцем од његова откупа финансирају у сиромашним предјелима Бразила разне хуманитарне пројекте (изградња и обнова школа, вртића, болница и сл.), у којима и сами судјелују својим физичким радом, настојећи такође што је могуће више укључити као раднике и домаће људе На овим нашим просторима, у сарадњи са једном другом сродном волонтерском мрежом из Италије, сличне пројекте од недавно проводе у Србији, у околини Крагујевца.

Линта позива српске политичке странке у Федерацији БиХ да се уједине на локалним изборима

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позива све српске политичке партије и удружења грађана које дјелују на подручју Федерације БиХ да се окупе око заједничких кандидата за начелнике у Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу и постигну договор око заједничких листа за општинска и градска вијећа на предстојећим локалним изборима у БиХ који ће бити одржани 2. октобра ове године. Посебну улогу у овом процесу имају страначке централе са сједиштем у Републици Српској. Линта подсјећа да су бошњачке политичке партије с једне стране и хрватске политичке партије с друге стране већ постигле договор о заједничком наступу у Републици Српској на локалним изборима. Као позитиван примјер Линта истиче чињеницу да су се СНСД, СДС, ПДП, НДП, ДНС, СП и друге српске политичке партије и удружења грађана у Сребреници успјели договорити око заједничког кандидата за начелника

Линта сматра да би заједнички српски кандидати за начелника и заједничкe српскe листе учврстилe положај Срба у општинама у Федерацији БиХ гдје имају значајну већину (Дрвар, Гламоч и Босанско Грахово) и пресудно утицало да Срби освоје власт у општини Босански Петровац гдје Срба и Бошњака има отприлике пола-пола. У осталим општинама и градовима Федерације БиХ гдје су Срби у значајној мањини заједничка српска листа би допринијела да освоје што већи број одборника и да на тај начин имају већи утицај на локалну власт него у претходном периоду (нпр. општина Сански Мост и друге). Била би велика штета да због међусобне подијељености и страначких несугласица Срби у Федерацији БиХ пропусте још једну шансу за договор и на тај начин изгубе позиције на посебно осјетљивим подручјима.

Линта истиче да су Срби у Федерацији БиХ грађани другог реда и да је њихов главни проблем дискриминација од стране надлежних кантоналних и федералне власти, као и у дијелу законодавства. Срби су у овом ентитету конститутиван народ само на папиру док се у стварности свакодневно крше њихова људска права. У бројним инситуцијама Федерације БиХ нема ниједног запосленог Србина или су запослени на нивоу статистичке грешке. У федералном буџету све је мање новца за рјешавање проблема српских повратника. Бошњачке и хрватске кантоналне власти преузимају надлежност општина у области културе, образовања и природних ресурса (шуме, воде, разни минерали) што има посебно погубне посљедице за Србе у општинама Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово и Босански Петровац. Због наведене дискриминаторске политике федералне и кантоналних власти Срба у Федерацији БиХ је све мање и ако се ништа радикално не промијени пријети њихов нестанак.

НАТПИС ПОПА ТЈЕХОДРАГА

Натпис попа Тјеходрага пронађен је 2003. године, током археолошких ископавања на локалитету Подворнице у Лиштанима на југозападној страни Ливањског поља. Натпис је исклесан ћириличним словима на црквенословенском језику испред којег се налази исклесан крст. Превод текста на савремени српски језик гласи:

+ ТУ ЛЕЖИ ПОП ТЈЕХОДРАГ – ИМАО ЈЕ ПЕТ СИНОВА – СУ СВИ У ЈЕДНОЈ (ИСТОЈ) ГОДИНИ БИЛИ УБИЈЕНИ

Вријеме настанка натписа је XII вијек, када је и сахрањен поп Тјеходраг, а у истом гробу пронађен је и један женски скелет сугурно његове супруге. Оно што знамо о њему, јесте да је био ожењен и да је имао пет синова који су, како читамо са натписа, сви исте године страдали, вјероватно у неком рату. Овај натпис за сада је најзападнији ћирилични натпис на српском етничком подручју, који је настао  у средњем вијеку.

Хрватски научници који су и пронашли овај гроб с натписом и први га описали, тврде да је то могао бити само хрватски поп глагољаш који је као такав, иако римокатолик, могао да има жену и дјецу, на како кажу „ваљан, али не и на допуштен начин“.  Веома занимљива оцјена по којој, како видимо, нешто може да ваља али не и да буде допуштено. Позивају се на Први (1123. г.) и Други (1139. г.) латерански концил, којима се забрањује римокатоличким свештеницима да имају жене, и закључују да је вјероватно живио „тијеком прве половице 12. ст.“, а мало даље кажу да је поп Тјеходраг могао погинути и за вријеме војевања византијског цара Манојла Комнина 1165-1167, дакле у другој половини XIIвијека  из чега се види да су хрватски научници мало збуњени приликом датовања Тјеходраговог натписа у жељи да га што више приближе Првом и Другом концилу. Анализе скелета показују да се поп Тјеходраг упокојио у доби између 35. и 40. године живота. За погибију његових пет синова претпостављају да се могла догодити такође за вријеме војевања Манојла Комнина.

Ако знамо да су попови глагољаши писали глагољицом, а по томе су добили и свој назив, како то да је натпис попа Тјеходрага исписан на ћирилици? Шта више, упоредивши његов натпис са другим натписима насталим у средњовјековној Босни и Хуму, проналазе се сличности са натписима као што су: Хумачка плоча, Благајски натпис кнеза Мирослава, натпис бана Кулина,  натпис Вигња Милошевића, Натпис из Калесије код Тузле, итд. Неоспорно је да су сви ови натписи настали на српском етничком простору и да су писани ћирилицом којом су писали Срби у средњем вијеку, док су се Хрвати служили глагољицом. На основу овога сумњамо да може бити ријечи о Тјеходрагу као некаквом попу глагољашу.

Пошто је Тјеходраг имао највише 40 година када се упокојио, а ако узмемо за могућу претпоставку да су му синови изгинули за вријеме рата са Византијом 1165-1167, нема никакве теоријске могућности да је живио у првој половини XIIвијека. Наиме, у том случају он би најкасније умро 1150, а и логично се намеће питање зашто би накнадно откопавали његов гроб и клесали натпис у којем нас обавјештавају да му је погинуло пет синова. Стога се намеће закључак да би поп Тјеходраг најраније морао умријети или погинути кад и његови синови, или чак и послије њих, јер само тако би на његовом натпису могла бити споменута смрт његових синова. Попова жена је умрла у доби од 60 година, што значи да је накнадно стављена у мужев гроб и то најмање 20 година касније. Све ово нас приближава крају XII вијека при датовању настанка овога натписа.

Када је ријеч о историјским изворима који говоре о подручја на којем је пронађен натпис, а то је околина Ливна, знамо да се први пут спомиње у повеља хрватског кнеза Мутимира 28. септембра 892, у којој се наводи и ливањски жупан Желимир. Константин Порфирогенит у познатом дјелу „Спис о народима“ спомиње Ливно као једну од хрватских жупанија, и каже да се средњовјековна Хрватска „према Цетини и Ливну граничи са Србијом“.

Као што видимо Ливно је било погранична регија између Хрватске и Србије средином X вијека када је Порфирогенит писао своје дјело. Као погранична регија јасно је да су се у њој укрштали народи, културе, трговина и све остало ове две средњовјековне државе. Тако да је поред Хрвата у регији Ливна било и Срба, а поготово до XII вијека помјерања становништва су морала узети маха. Сјетимо се да су се и неки српски владари склањали у Хрватску када им је пријетила опасност по њихов живот, као што је то урадио кнез Захарије у првој половини Xвијека, а Порфирогенит биљежи да је тада пред бугарском војском и дио Срба прешао у Хрватску када наводи: „а неки од њих умакну и оду у Хрватску“.

Извор који је настао прије повеље хрватског кнеза Мутимира и Константина Порфирогенита, податак франачког љетописца Ајнхарда, који 822. године описује пропаст устанка посавских Словена под вођством Људевита Посавског, пише да се Људевит повукао испред франачке војске  и пребјегао Србима, који су како он пише, у то вријеме држали „велики дио Далмације“ – „magnam Dalmatiae partem“. Овдје се мисли на античку римску провинцију Далмацију, у коју је спадала скоро цијела територија данашње Босне и Херцеговине. На основу анализе изворних података, можемо закључити да се ова српска територија налазила око планина Козаре и Грмеча и ријеке Уне.

Да су Срби народ чија се држава у XII вијеку простирала на великом дијелу некадашње Далмације свједоче  подаци византијског писца Јована Кинама везани за догађаје из 1165. године: „А кад овај (Јован Дука), прошавши кроз земљу Срба, уђе у њу (приморску  Далмацију), сва власт убрзо у највећем делу припаде цару. Тада дођоше под ромејску власт и Трогир и Шибеник, поред тога и Сплит и народ Качића и чувени град Диоклеја, који је био подигао цар Диоклецијан, Скрадин и Островица и Солин…“. Видимо да се из земље Срба стизало до Качића на Цетини и приморских далматинских градова, што значи да је тадашња Србија обухватала Рашку, Дукљу, Травунију, Захумље и Неретљанску област. Свакао да је област Ливна  у XII вијеку морала бити изложена утицајима и миграцијама становништва из Србије.

За вријеме босанског бана Стефана II Котроманића, 1326. године Ливно је ушло у састав државе Котроманића. Из повеља сачуваних за вријеме власти Котроманића у Ливну, нема помена Хрвата, што може да значи да њихов број није био значајан, и да су миграције становништва значајно промјениле етнички састав становништва Ливањске жупе. Из свега овде наведеног закључујемо да натпис попа Тјеходрага припада српској културној баштини.