Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Београда посјетили су петочлану породицу Ненадић из Грковаца крај Босанског Грахова коју чине отац Чедо (50), ветеран војске Републике Српске, његова супруга Сања (30) и троје малољетне дјеце: Никола (13), Ђорђе (10) и Ружица (8). Након рата и промјењене демографске слике Босанске крајине живот се са великом муком враћао у нормалу. Чедо није хтјео да напусти вјековна огњишта, иако је свима било јасно да су Срби рат у Крајини изгубили и да слједе тешке године за наш народ.Врло мали број људи који се у Крајину вратио углавном је био у старијем животном добу, а Чедо је један од рјетких који се вратио, не толико млад годинама, али млад срцем и жељом да се не предаје. 2003. године се вратио на своје огњиште, оженио 20 година млађу жену и Бог је благословио њихов брак са троје дјеце.Како сам Чедо каже, први пут се насмијао послије рата када му се родио први син Никола. Породица живи у својој кући, у којој имају струју, воду и купатило, али новац за живот и одржавање куће је највећи проблем Ненадића. Њих петоро живи од само 130 КМ годишње, од накнаде за Чедино учешће у рату, а сваког мјесеца имају трошкове само за струју од око 50 КМ и за ужину за школарце.Ненадићи се боре да сутра буде боље - имају праву малу фарму са стотињак оваца, старом кравом и двије јунице и баш због тог њиховог врједног рада и труда, нису тражили никакву другу помоћ, осим помоћи да увеличају благо. Потребно им је проширење капацитета штале за 20 - 30 квадратних метара, како би могли да повећају број оваца и самим тим и продају и тако ојачају кућни буџет.Чедова жеља су и нова моторна тестера и трактор, не би ли могли и више да раде и да се хљебом хране. Трактор који сада користе је из 1983. године и није у баш најбољем стању. Такође, потребно је урадити изолацију у кући, средити кров који прокишњава, адаптирати кухињу, набавити нови шпорет и, што је најбитније за дјецу, кревете и ормаре.У породици нико није запослен, али нико није ни болестан. Дјеца иду у школу, а родитељи се труде да им ништа не зафали. Ово троје дјеце, заједно са још неколико комшијске дјеце, сваки дан иде двадесетак километара у школу у Босанско Грахово и назад. Организован им је превоз од стране комшија, пошто су сви у овом српском крају свјесни да су дјеца наше највеће благо, и наша једина будућност.Са већом шталом, Ненадићи би повећали број оваца и могли би да одговоре на захтјеве потенцијалних купаца са озбиљном количином коју они потражују. Свака помоћ за Ненадиће била би заправо улагање у њихов рад и труд, па би они сами себи изградили бољу будућност!
Нема коментара:
Постави коментар