петак, 25. децембар 2015.

Босански Петровац покреће активност за заштиту своје шуме

- Начелник општине Босански Петровац предложиће Општинском вијећу да на првој наредној сједници усвоји одлуку о забрани сјече и експлоатације шуме у државној својини на подручју ове општине, с примјеном од 1. јануара наредне године.

Главни разлог за овакав потез је недоношење закона о шумама ФБиХ који би уважавао локалне заједнице, али и вишегодишњи игнорантски однос према овој малој крајишкој општини, из које се годинама безумно експлоатише шума, а да заузврат општина добија само мрвице, а некада ни то.

Наиме, Босански Петровац у годишњој експлоатацији шума у Унско-санском кантону (УСК) учествује са готово 50 процената, а годишња накнада коју добијају од Јавног предузећа "Унско-санске шуме", које газдује овим ресурсима, износи тек један одсто.

Поред тога, општина која даје највише шуме у цијелом кантону нема своје представнике у Управи тог предузећа, а самим тим ни могућност да утиче на промјену оваквог стања, док је сједиште Управе измјештено у Босанску Крупу.

Све то натјерало је начелника општине на овакав потез, а основни циљ одлуке је да се власти у ФБиХ коначно освијесте и убрзају доношење закона о шумама ФБиХ, али и да се спријечи безочна сјеча шуме и одвоз трупаца из ове општине.

Одлука ће се пред одборницима наћи 28. децембра, а начелник Златко Хујић очекује да ће добити подршку већине.

Он је рекао да је у циљу заштите правних интереса јединице локалне самоуправе, те заштите шума као природног богатства, предложио одлуку којом ће, до доношења новог закона о шумама ФБиХ, бити забрањена сјеча и експлоатација шума на подручју општине Босански Петровац, као и осигурање механизма за њену имплементацију.

"Та одлука је требало да буде давно донесена, јер овакво експлоатисање и одвожење шума из општине нема везе с памети", рекао је Хујић и нагласио да за све ово има подршку и народа и аката. Према његовим ријечима, уколико одлука сада не буде усвојена, општина за неколико година неће имати ни шуме ни воде.

"Толико пуно давати, а тако мало имати, то више не може и то је велико понижавање нас у Босанском Петровцу. Мене нико није назвао бар да каже били сте оштећени три године, нисте добили ни марке од распођеле новца, а камоли да су ме зовнули да питају имате ли приједлог за директора, наџорни одбор предузећа", истиче Хујић и наглашава да је писао на многе адресе, од кантоналних, федералних власти, преко високог представника, до Уставног суда, али без ефекта, јер се неки нису ни удостојили да одговоре. Све то, како каже, доводи до овакве реакције општине.

"Само из села Смољана сваки дан излази око 20 камиона пуних трупаца, па гдје то има. А нама су за трећи квартал ове године дали 51.000 марака. То је понижавајуће и ја зато предлажем овакву одлуку", појашњава први човјек ове општине. Он очекује да ће након усвајања одлуке бити убрзано доношење закона о шумама ФБиХ, који ће уважавати локалне заједнице с оваквим ресурсима, као што је пракса свугдје у свијету. Сматра да општина која на својој територији има ресурсе, од тога треба да има неку корист, али да Босански Петровац сада нема никакве користи од шума.

"Од 35 милиона марака, колико годишње фактуришу 'Унско-санске шуме', а за шта Босански Петровац да пола, добије 350.000 марака. То је један одсто. Значи даш балван, а добијеш чачкалицу. Ако то Петровац може издржати, онда смо ванземаљци", каже Хујић. Када је у питању имплементација ове одлуке, он каже да у њој стоји да се начелник задужује да предузме све мјере и радње да одлука буде спроведена. Најавио је да ће општина на терену поставити забране проласка за камионе преко седам тона тежине, а људи из мјесних заједница ће пратити ко поштује, а ко не поштује одлуку и о томе обавјештавати надлежне органе.

"Неће нико хушкати народ да поставља балване или неке баријере на путеве, али ћемо одлуку, уколико буде усвојена, спроводити у њеним легалним оквирима", поручио је Хујић. Иначе, општина Босански Петровац и поред ових проблема успијева да у посљедње вријеме реализује важне инфраструктурне пројекте, посебно када су у питању канализациона мрежа, путеви, те изградња зграде за социјално становање, али и привлачење инвестиција, што је показатељ настојања да у овом градићу буде живота. До закључења овог броја "Независних" нисмо успјели добити став ЈП "Унско-санске шуме", о најавама доношења ове одлуке, те евентуалне реакције овог предузећа.

уторак, 22. децембар 2015.

Љепоте Гламоча кроз објектив Бранимира Меселџије

Стара изрека каже - "љепота је у очима посматрача". Када је фотогафија у питању, то би отприлике значило да је за настанак неке добре фотке најбитнији фотограф и његов естетски осјећај, а објекат у тој причи мање је важан.Ипак, горе наведени постулат, за који се претпоставља да потиче још од Платона, изгледа као да не вриједи, барем када су Гламоч и Гламочко поље у питању. Јер, на овом чудесном мјесту јако је тешко направити лошу фотку,  практично гдје год уперите објектив и кликнете, фотографије су предивне и изузетне... Као да је љепота која станује у овом нестварном Пољу лијепа сама за себе, достојанствена, потпуно независна и мало, или скоро нимало не хаје за посматрача и његово дивљење њоме.

Вјероватно, ипак, доста тога зависи и од посматрача, загледаног и заљубљеног у тај величанствени крајолик...

Бранимир Меселџија живи на релацији Гламоч - Београд, а привукао је велику пажњу објављујући прекрасне фотографије Гламоча и његових љепота на свом фацебоок профилу. Овај шездесетогодишњак каже да је емотивац заљубљен у природу, а жеља му је да се потпуно врати у Гламоч.

Наглашава да је у животу имао много лијепих тренутака, на најразличитијим и удаљеним адресама, али у родни Гламоч увијек се радо враћа и ту се баш најбоље осјећа."Гламоч је некада био центар спортског туризма за висинске припреме, на жалост тога сада нема, али потенцијали су остали и има неких наговјештаја да би се ствари могле поправити. Будућим туристима препоручио бих прелијепу природу за дуге и окрепљујуће шетње, брдски бициклизам, и свакако понајвише планинарење у сарадњи са Планинарским друштвом Бусија Гламоч...

Атрактивно је излетиште Бусија у непосредној близини града, са мени посебно драгим језером Бусија. Ту су још језеро и излетиште Храст, етно село Ненадић, Средњовјековна тврђава Табија, излетиште Медвјед Поток и свакако Равна Млиништа. А, наравно ту су и планине Виторог, Словињи, Цинцар, Голија, Старетина и најатрактивнија - Шатор планина, са предивним језером.

За љубитеље природе на сваком кораку има понешто, околина је прави рај за бераче љековитог биља, а доста је развијен и ловни туризам. Недавно ме је лично контактирала инструкторка фитнеса из Краљева, која је вољна да оствари сарадњу за фитнес у природи, а има сигурно још заинтересованих..."Меселџија је фотографијом интензивно почео да се бави након појаве дигиталних фотоапарата, а највише га привлачи фотографисање природе. На његовим урадцима приказани су моменти идиле и хармоније, у величанственој природи, пропраћени веома поетичним коментарима. Питали смо га шта је покретач његове инспирације.

"О инспирацији бих попричао мало и на другачији начин. Тамо гђе те из сна прену пјетлови и својим непогрјешивим унутрашњим сатом најављујући свитање, тамо гђе много има тамо, а тек понешто овамо, е тамо сам ја душом и цијелим својим бићем. И тако, већ првим зраком сунца кренеш. Мирис росне траве пожели ти добро јутро. Огромне јеле и борови рашире свој опојни мирис растопљене смоле. Тако кренеш, нешто те зове, ноге саме иду познатим стазама, пропланцима, путељцима, увалама, стрмим косинама, стијенама које пркосе времену. И размишљаш...

Природа те просто зароби својом љепотом и нијемом молбом да јој се предаш и вратиш. Ходаш, пењеш се и силазиш, док се сунце као ватрена кугла појављује и нестаје. Враћајући се кад зрикавци почну да се оглашавају, са запада те посматра велико наранџасто око и својим већ нејаким зрацима почне да обасјава пут, схватиш да без тих тренутака проведених у природи био би сиромашнији у души, сиромашнији за један прелијепи дан, сиромашнији за мир који само природа издашно нам пружи, не тражеци ништа осим да је поштујеш и волиш..."Већину својих фотографија Меселџија је направио са апаратом ФУЈИ финеПиџ С5600, али сматра да су, мање више, сви фотоапарати добри, као и да "временом идеје долазе саме, битно је у ствари да не журиш, да осјетиш мјесто, да ниси од оних који то мјесто нису ни виђели - само су га фотографисали". Мада је имао доста позива, до сада није излагао фотографије, али нам открива да би се прва изложба могла десити већ на прољеће или љето. Каже и да никако није очекивао да ће његове фотографије привући толику пажњу на фејсбуку.

"Почео сам помало да их објављујем прије пет или шест година и онда на даље све више. Погодно ми је да их на тај начин имам, било гђе да се налазим и било са ким да се нађем, ко жели да их види. Нормално, имам их много више по неким фолдерима и другим уређајима, које баш и не носим увијек са собом.

На овај начин обновио сам у првом реду нека стара пријатељства и познанства и стекао много нових. Чак сам преко фејсбука стекао и неколико искрених пријатељстава са људима које раније нисам познавао, а сада се веома често и веома радо дружимо и уживо. А, на неки начин то је и својеврсна изложба у континуитету..."Меселџија каже да на својим обиласцима околине Гламоча, осим фотоапарата, обавезно носи и џезву за кафу! Тако је настао и својеврасни фестивал "Дани џеза и џезве", који се љети дешава на језеру Бусија код Гламоча.

"Дани џезве и џеза, са својим џезверима су настали спонтано и онако више као зезање, на нашем малом, али прелијепом језеру у Бусији. Џезва је, иначе, неизбјежан реквизит у моме ранцу и послије купања обавезно слиједи кафа. Пошто друштвенце воли и добру музику, а џез тако префињено дочарава душу и човјека и природе, тако некако настаде и идеја о 'Данима џезве и џеза' и назвашмо се 'џезвери'. Послије нам украдоше термин за неку рекламу кафе, а ни сјетили се нису да пошаљу бар који килограм...

А, џезвери онако успут брину и о чистоћи језера и околине, очистили смо добар дио језера од корова, шибља и подводног корјења и пренијели дух толеранције и добродошлице. Јављају се људи који су то искусили, а сасвим случајно су се нашли ту. Добра кафа, понека ракија и смијех онај што допире и до очију, па онда опет џез уз гитаре и пјесму, а обала нашег језера поприма обиљежја Њу Орлеанса, свеци марширају уз добре вибрације до дубоко у ноћ. Размишљали смо да то подигнемо и на мало виши ниво, али о том по том."На крају разговора за МОНДО, овај сјајни фотограф и човјек, каже да и поред свих проблема, вјерује да њега и његов Гламоч очекују бољи дани.

"Хоћу да вјерујем да Гламоч има будућност - има прелијепу природу, велико и плодно поље, завидан сточни фонд, огромне шумске потенцијале и вриједне људе... На жалост, не штима све како би требало и имам утисак да се ту локалне власти и поред труда слабо питају јер битне одлуке се доносе на другим нивоима. Ипак. вјерујем да ће бити боље и да има наде."

Погледајте ГАЛЕРИЈУ сјајних фотографија Бранимира Меселџије... Ради бољег угођаја препоручујемо гледање у "фулл сцреену" - то је онај квадратић са стрелицама, у доњем десном углу :)

















Славиша Михајловић: Уставни суд ФБиХ од Срба направио националну мањину

Клуб Срба у Дому народа Парламента ФБиХ први пут је покренуо заштиту виталног националног интереса, али нам је Уставни суд ФБиХ рекао "не".
 На тај је начин опалио шамар свим Србима у Федерацији и деградирао једини механизам којим можемо да се заштитимо. Рекао је то делегат СНСД-а у Дому народа Парламента ФБиХ Славиша Михајловић.
* ГЛАС: Како коментаришете одлуку Уставног суда ФБиХ да је захтјев Клуба Срба у Дому народа неприхватљив, јер десет делегата не представља потребну двотрећинску већину, иако Клуб није попуњен и има 13 умјесто 17 чланова?
МИХАЈЛОВИЋ: Мислим да нису читали Устав ФБиХ и пословник Дома народа. Устав је децидно рекао шта значи витални национални интерес и дефинисао механизам за покретање процедуре за његову заштиту, а пословник Дома народа је дефинисао како се доносе одлуке у Дому народа. Јасно пише да се одлуке доносе већином гласова верификованих мандата, односно оних мандата које је потврдио ЦИК. Поступак који је покренуо Клуб Срба пред Уставним судом када је ријеч о оспоравању Закона о државној служби је легитиман и поткован вољом двотрећинске већине, како је дефинисао пословник. Мислим да одлука Уставног суда није законита и легитимна и да доводи у питање све одлуке које је Дом народа до сада донио. Оспоравањем двотрећинске већине у Клубу Срба оспорава се свака одлука коју је у овом мандату усвојио овај дом, сваки закон, па чак и избор функционера од највиших до најнижих. Посебно ме брине чињеница да је на овај начин додатно ослабљена снага и капацитет Клуба Срба, који је ионако углавном непопуњен и некомплетан. Срби немају довољно снаге и националног, односно политичког потенцијала. Уставни суд нас је оваквом одлуком додатно ослабио. Практично ми више немамо начина да се изборимо за своја права као конститутивни народ, јер их једино можемо бранити кроз Клуб Срба у Дому народа и кроз механизам заштите виталног националног интереса.
* ГЛАС: Да ли се поставља и питање избора судија Уставног суда, ако би спорна одлука била децидно примијењена?
МИХАЈЛОВИЋ: Свакако. На овај начин сви који су изабрани и сва процедура која је спроведена доведена је у питање управо због одлуке Уставног суда. Не знам како ће се Федерација понашати према овој одлуци, јер је евидентно да се значајне одлуке Уставног суда не спроводе. Лоптица се пребацује са Уставног суда на институције ФБиХ и обрнуто. Неће бити ни први ни посљедњи пут, по свему судећи, да се Федерација оглуши на одлуку Уставног суда. Уставни суд и институције ФБиХ, очигледно не функционишу и не уважавају једни друге. То доноси нову конфузију у функционисање Федерације, која је и овако нестабилна.
* ГЛАС: Шта може бити мотив овакве одлуке Уставног суда?
МИХАЈЛОВИЋ: Иза ње се јасно крије намјера да ионако оскрнављен и непотпун Клуб Срба у Дому народа ФБиХ додатно ослабе. Уставни суд је, први пут откако постоји ФБиХ и Дом народа као кровна институција у којој треба да се заштите права конститутивних народа и једина која то може учинити, направио удар на конститутивност Срба. Први пут је Клуб Срба покренуо заштиту виталног националног интереса и Уставни суд нам је рекао "не". На тај начин је опалио шамар свим Србима у ФБиХ и деградирао једини механизам којим можемо да се заштитимо. Срби у ФБиХ не могу да се политички заштите зато што немамо ни политичке снаге ни капацитета да добијемо значајније функције, почевши од Владе до директорских позиција. Ни у Дому народа још није изабран потпредсједник из Клуба Срба. Ово је јасна порука Уставног суда да се истрајава на деградацији права српског народа у Федерацији.
* ГЛАС: Да ли је то на директан начин порука Србима да немају шта тражити у ФБиХ?
МИХАЈЛОВИЋ: Одлука Уставног суда је само врх леденог бријега. Протеклих година Срби су свакодневно имали прилику да се суоче са чињеницом да су у ФБиХ грађани петог реда, а сада више нисмо ни конститутивни народ него национална мањина. Наша се права у свим сегментима друштва умањују и отимају. Не можемо доћи до радних мјеста, подстицаја и помоћи са било ког нивоа власти. Легитимних представника нема ни у Влади ФБиХ, ни у већини кантоналних влада. У ФБиХ већ двије деценије постоји стратегија којом се покушава и вертикално и хоризонтално урадити све да Срба тамо уопште нема.

Спас у јединству

* ГЛАС: Шта српски политички фактори у ФБиХ могу учинити да би заштитили интересе Срба?
МИХАЈЛОВИЋ: Српски народ у ФБиХ треба да схвати своју позицију и да препозна које политичке партије бране његова права. Наша највећа грешка је што су расути гласови српског народа. Ни то није случајно. Морамо схватити да ћемо, ако оваква политика у ФБиХ буде настављена, у овом дијелу БиХ нестати за осам до десет година. Једини спас је да се Срби у ФБиХ хомогенизују и да се окупе око једне или двије политичке опције које могу заштитити њихова права.

субота, 19. децембар 2015.

Дрвар: О Дејтону из угла повратника

О Дејтону из угла повратника. У Дрвару се о мировном споразуму, који је зауставио рат у Босни и Херцеговини разговарало са посебним акцентом на спровођење анекса који се односи на повратак.Поједини учесници данашњег округлог стола сматрају да Дејтон политичарима служи као флоскула, јер умјесто окретања према будућности, у БиХ-а већ двије деценије трају политичка превирања и међунационални конфликти, од којих грађани, а посебно повратници, немају никакве користи.
Први повратници, организовано, почели су се враћати баш у ову општину још 1997. године. Старији се враћају и за сада остају, млађи овдје не виде прилику за живот. Иако сањају о повратку у родно мјесто, посла нема.
- Имама велику жељу, ја мислим да сваки човек који је овдје и генерално у Крајини рођен жели живи да живи у, али услови су немогући тако да се свако бори на свој начин и како може - каже Дуња Балабан.
Српско становништво је прогнано из Дрвара само мјесец дана прије потписивања Дејтонског мировног споразума.
У Дрвару данас живи нешто више од седам хиљада српских повратника. Међутим, Дрварчани поручују уколико не добију помоћ надлежних институција и власти поновиће се слика од прије 20 година када је потписан Дејтонски мировни споразум, а Дрвар био пуст јер је у њему остало да живи тек неколико Срба.
Главни иницијатор повратка у Дрвар још од 1997. године био је Миле Марчета. Данас изјављује, против повратничке популације у Дрвару све се уротило.
- Уколико не буде нормалних људи, људи који здраво гледају на човјека ми немамо никакву перспективу и вјероватно ће се ово препустити једнога дана некоме ко ће доћи на ове просторе јер ће Срба нестати, Срби ће нестати у федерацији ако се овај тренд настави - каже Марчета.
Рат је завршен, Дејтон је донио мир и могућност за повратак на огњишта или згаришта, тај дио овог споразума је испоштован. Међутим, свакодневна "борба за опстанак" повратника не престаје. Надлежни сматрају да дио овог споразума није испоштован, јер постоје баријере унутар различитих структура на нивоу БиХ.
- То је све оно што се налази у спектру људских права, а прије свега права која се односе на егзистенцијални и економски дио а то је запошљвање и повратак на одређена радна мјеста, запошљавање у јавним институцијама и сектору - каже начелник општине Дрвар Стевица Лукач.
Пресјек у примјени Дејтонског мировног споразума направио је академик Саво Кукић. Елементарни закључак је - у посљедњих 20 година, из перспективе просјечног човјека није направљен нити један корак.
Кукић каже да је Босна и Херцеговина све мање и српска и хрватска и бошњачка и све више личи на, како каже, спаљену земљу.
Осим ОЕБС-а, представници релевантних институција као ни амбасаде нису се одазвали данашњем позиву да учествују на округлом столу у Дрвару, Дејтон – Париз, 20 година послије.а који се односи на повратак.

Босанско Грахово коначно добило уредно снадбјевање водом

У оквиру пројекта "Примјена концепта људске сигурности у циљу стабилизације заједница у Кантону 10", подржаног од стране УН-а Фонда за људску безбједност (УНХСТФ), становници  Босанског Грахова коначно имају редовну испоруку воде. У реконструкцију водоцрпилишта сем санирање критичних тачака на којима се губила Вода, УНДП-а је уложио 56, Локална самоуправа 4 хиљаде марака.

Захваљујући реализацији 60-ак хиљада вриједног пројекта Муке с несташицом воде за 461 породицу у урбаном дјелу Босанског Грахова и неколицини ближих села, коначно ће постати прошлост.

"Овај пројект у сарадњи општине и УНДП-а-а је огроман који је помогао водоснабдијевање које је постало уредно. Дошло је до промјене пумпе,  санирања кризних тачака десетак неких у граду ", рекао је Душко Радун ВД начелника Општине Босанско Грахово.

Уграђена је и компензацијска посуда, ТЕ клорне станица, тако да грађани коначно имају исправну воду за пиће. Због њеног недостатка је својевремено врата морао да Затвори сам Дневни  Центар за дјецу.

"Сада је водоснадбјевање потпуно у реду и имамо воде редовно сем за рад Центра као и за све Локално становништво", изјавила је Милијана Курилић из дневног центра за дјецу "Гнијездо".

Најстарији дјелови Прилично запуштене водоводне мреже датирају још из 1936., тако да су и грађани, а и дјелиоци свјесни Како посао ни издалека није готов.

" у будућности треба наставити радити на тој градској водоводној мрежи, извршити реконструкцију исте, притом обавезно направити услове да се потрошња воде очитава и наравно наплаћује", истиче Музафер Алихоџић из УНДП-а.

"Сем Водовода и Комунално предузеће Вјерујем да се неће моћи одржавати без редовног плаћања, а то је опет, предуслов редовног плаћања јест Инсталирање тих водомјера", рекао је Игор Барош,становник Босанског Грахова.

У овом граду воду НЕ ПЛАЋА нитко, а дуговања Комуналног предузећа према Електропривреди мјере се стотинама хиљада марака, тако да је сав терет на локалној самоуправи коме је тек недавно деблокиран рачун. 

петак, 11. децембар 2015.

Eпископ Атанасије у Светосавској мисији у Дрвару

Јуче је на дан Светог мученика Јакова Персијанаца и Светог Јакова Ростовског, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г.Атанасије у пратњи вјероучитеља из Босанког Петровца, јереја Бојана Митрића и протођакона Николе Перковића посјетио Дрвар, али овај пут посебно, обишао је школе „ОСНОВНУ И СРЕДЊУ“, гдје је донио благослов и поуку светосавске мудрости која повезује два знања- о Богу и човјеку.
У Основној школи „Дрвар“ у Дрвару Епископ је обишао најмлађе ученике од првог до деветог разреда, заједно са вјероучитељима протојерејима Сашом Црљићем и Синишом Сердаром, паросима парохија дрварских и господином Вукашином Стојисављевићем, директором ове установе. Епископ је поучавао најмлађе о важности свете школе „вјеронауке“, као и осталих предмета који су нама служе на усавршвање свога бића. Од Бога нам је дано да се стално усавршвамо, да будемо у заједници са својим Творцем и благодаримо на давању живота тјелесног и вјечног. Позвао је све ученике да љубе свој завичај и да се радо врећају њему без обзира куда ће ићи по свијету. Ви сте потребни своме завичају, нагласио је Епископ Атанасије.
Такође, Епископ Атанасије је разговарао са директором школе и вјероучитељима и о осталим темама везано за православну омладину, рад школе, бригама родитеља и дјеце, као и осталим проблемима нашег српског народа на овим просторима.
Послије светосавско-очинског савјетовања и подјеле јеванђеља најмлађима ђацима, Епископ се упутио у „Средњошколски центар“ гдје их је дочекао вјероучитељ јереј Зоран Миловац. У домаћинском амбијенту уз добродошлицу од стране Управе школе директорке годпође Душице Рунић, Епископ се упознао и наставним особљем. Разговор је био на нивоу пастирске бриге за светосавки народ, повратнике, расељенике, дјецу која путују из Грахова и удаљених села, као и за остале проблеме са којима се сусрећа српска православна настава. Из искуственог духовно–светосавског доживљаја Епископ је савјетовао ученике завршних разреда о даљим путевима, којим им предстоје, тј. како пронаћи прави „Пут, Истину и Живот“ ,бити свој, а бити свачији, бити светосавац и бити светољубац.
Послушавши бесједу и поуку Епископа ђаци завршних разреда гимназије и економије, захвали су се и испратили пјесмом Владику која је плод рада према нашој светој светосавскородољубивој вјеронауци : „ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ СПАСИ НАС“, која је на Њега оставила емотивно видљив духовни утисак, гдје је у том тренутку рекао „да сви , ма шта били , не смијемо прекинути нит наших светих из нашег рода, него увијек настављати пут према највећем и најсветлијем савршеном примјеру Господу Исусу Христу, кога су и наши из рода пратили, да сви „достигнемо у јединство вјере и познање Сина Божјега, учовјека савршена, у мјеру узраста пуноће
Христове
 (Еф. 4, 13).“ Свака хришћанска душа јесте дио човјека савршена. Христос је човек савршен, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мјери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама, извор живи, који тече и пуни сваку достојну празнину. Поздрављајући све ученике и наставнике Епископ је рекао да се видимо на Светосавској академији.
Обишавши на крају и Кабинет Православне вјеронауке и благословивши рад „ПРАВОСЛАВНЕ БИБЛИОТЕКЕ“ и свега доброга у њој, благодарио је Богу за све.
Окријепивши се у дому јереја Зорана Миловца, наставио је пут ка Епархији са својом пратњом, настављајући пастирске обавезе наслијеђене од нашег светог Просветитеља и учитеља и родитеља Српског рода – Светога Саве.
Светитељу Саво, видару рода нашега излијечи ране наше, опрости и просвјетли путеве дјеце своје !

четвртак, 10. децембар 2015.

У Ливну одржан Округли сто о теми "Јачање комуникације и вертикалне сарадње између нижих и виших нивоа власти у Ливањском кантону"

Јачање комуникације и вертикалне сарадње између нижих и виших нивоа власти у Ливањском кантону" назив је округлог стола одржаног јуче у Ливну у организацији мисије ОЕБС-а у Босни и Херцеговини.

Округлом столу присуствовали су представници Скупштине и Владе Ливањског кантона, предсједник Скупштине, Роберт Багарић, предсједник Владе, Драшко Далић, министри у Влади, Стипан Шарац, Ивица Брешић, Александар Штрбац, Петар Галић, Даринко Михаљевић, Мирјана Стојсављевић-Петраковић и Хикмет Хоџић.

Присуствовали су и начелници општина и предсједници свих шест општинских вијећа из Ливањског кантона, а као гости округлог стола учествовали су и представници Зеничко -Добојског кантона: предсједник Владе, Миралем Галијашевић с министрима финансија Андрејем кајића, МУП-а, Николом Арсенић и образовања, науке , културе и спорта, Менсуром Синановићем.

Гости из Зеничко-добојског кантона представили су своја позитивна искуства и праксу комуникације истичући редовне састанке између 12 општина и Владе.

Потом су учесници Округлог стола кроз ... формиране три радне групе са циљем дефинисања препорука за унапређење комуникације расправљали о теми комуникације између Владе и општина, Скупштине и општина те комуникације унутар саме Владе.

Представљени су и закључци који се могу уоквирити у општи да ће након овог састанка бити успостављено радно тјело у ширем саставу представника локалне и кантоналне власти. То тјело ће радити на изради Стратегије комуникација, документа који ће побољшати планску комуникацију.

уторак, 08. децембар 2015.

У Бањалуци почели Дани културе Гламоча



У бањалучком "Арт Центру" отворена је манифестација "Дани културе општине Гламоч у Бањалуци" која се реализује у оквиру пројекта "Мрежа градова отвореног срца".

Манифестација обухвата изложбу ликовних радова, реномираних академских сликара Татјане Шкрбића и Огњена Радумила сам изложбу фотографија Панорама Гламоча у репродукцији Миодрага Гвере.

У присуству бројних гостију и представника медија изложбу је, у име општине Гламоч, отворила Бојана Вулета Бикић, а представљена је и књига "Глуво Гламочко Коло", аутора Миње Микавице.

Покровитељ манифестације "Дани културе општине Гламоч у Бањалуци" је Начелник општине Гламоч Радован Марковић.

Организатори манифестације су саопштили да ће сарадња "Уметност центра" Бања Лука и општине Гламоч бити Настављена и у наредним годинама.

субота, 05. децембар 2015.

Представници Владе Ливањског кантона посјетили Гламоч

Предсједник Владе Ливањског кантона, Драшко Далић и министар господарства, Александар Штрбац са сурадницима  посјетили су општину Гламоч и том приликом одржали радни састанак са представницима општине Гламоч.

На састану се разговарало о уништавању стрељива и минско- експлозивних средстава на полигону Барбара, загађености земљишта и животног простора на подручју општине Гламоч и осталих општина у Ливањском кантону. Усуглашено је како је заједнички потребно преко Министарства одбране БиХ, Стратешке групе за наоружање, стрељиво и минско-експлозивна средства и надлежних институција радити на осигурању што бољег живота становника свих општина на простору кантона.

Током састанка домаћини су изнијели и проблеме немогућности функционисања извршне власти с којом се сусрећу због недостатка средстава и блокаде општинског рачуна.

Начелник општине Гламоч, Радован Марковић захвалио је представницима Владе Ливањског кантона на сусрету и исказаној вољи за заједничко рјешавање изнесених проблема.

уторак, 01. децембар 2015.

Поново се отима земљиште манастира Рмањ

Настављају се насртаји на имовину Српске православне цркве на подручју Федерације Босне и Херцеговине. До посљедњег рата манастир Рмањ припадао је Општини Дрвар, након чега је заједно са 13 српских села, припојен општини Бихаћ. По грунтовним књигама, манастир Рмањ до 1952. године посједовао је нешто више од 30 дунума земље.
У управи манастира Рмањ тврде да је спор почео оног момента када је фирма „РИЗ – Крајина“ тражила сагласност манастира да легализује нелегално подигнуту управну зграду. Манастир није дао сагласност, те је почео судски спор, чијом је пресудом манастир остао без додатна 842 квадрата. За даљњу правну борбу манастир Рмањ нема средстава.

"Ми једино што можемо је да чекамо помоћ од српског народа из Републике Српске, односно Владе Републике Српске и свих правних субјеката који нам могу помоћи", каже архимандрит Серафим.

Документи некадашње Аустро-угарске, до којих је дошла управа манастира, неспорно потврђују да је имање манастира обухватало сав простор данашњег рибогојилишта. Оно што није одузела национализација, довршила је приватизација. Судска одлука потврђује да право и правда често не иду једно с другим, а оваквих случајева на подручју Епархије бихаћко-петровачке има још.

"Цркви је на овом простору одузета имовина и то се односи не само на земљишне посједе, него и на велики број зграда. Дакле, није у питању само манастир Рмањ, него и Бихаћ и Босанска Крупа", каже епископ бихаћко-петровачки Атаниасије.

Република Српска мора помоћи правну одбрану манастира Рмањ, истиче Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере у Влади Српске, истичући да је на дјелу правно насиље.

"Овдје се, као и на другим примјерима, показује правило да оно што су комунистичке власти 1946. године узеле од Српске православне цркве, да се то сада судски легализује", истиче Давидовић.

И поред свега, архимандрит Серафим наставиће борбу за очување манастирског комплекса. Помоћ Републике Српске, истиче, била би од непроцјењивог значаја, јер овдашње Србе и њихову цркву.

Кроз историју манастиру Рмњу у Епархији бихаћко-петровачкој у више наврата је одузимана земља. Данас му одузимају и 842 квадратних метара земљишта порте, потврдио је игуман архимандрит Серафим (Кужић) појаснивши да је спор почео онда када је манастир одбио да да сагласност фирми "РИЗ-Крајина" да легализује нелегално подигнуту управну зграду. Правна борба се наставља, а игуман позива све субјекте који могу да помогну око враћања не само те парцеле већ комплетне манастирске земље одузете после Другог светског рата.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Манастир Рмањ саграђен је 1453. године на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Саградила га је Катарина Бранковић, ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, а жена грофа Урлиха Цељског. Манастир Рмањ је постојао и прије обнове Пећке Патријаршије 1557. године, о чему свједочи печат са угравираном годином 1553. 
Манастир Рмањ био је сједиште Митрополије дабробосанске за непуних 110 година, гдје је столовало десет митрополита, а живјело око стотину монаха. 
Обзиром на трусност ових крајева Босанске Крајине, гдје се у свакоме стољећу ратовало, манастир је много пута током историје био рушен и скрнављен, највише од стране Турака.
У новијој историји, њемачки окупатори су манастир Рмањ сравнили са земљом бомбардовањем 1941. године, а манастир је оскрнављен и девастиран и током погрома српског православног становништва 1995. године за вријеме хрватске редарствене операције „Олуја“, али га је сам Господ спасао од тоталног уништења.
Од  времена Другог свјетског рата, манастир Рмањ није био поштеђен ни од стране комунистичког режима који је 1952. године одузео манастирску имовину (земља) у површини од 26 дулума на којој је изграђен рибњак током 1978. године. 
Данашња власт, као и претходна комунистичка, наставља са истом традицијом одузимања манастирске земље у површини од 842 м2, те манастир остаје на свега 1400 м2 земље. Ово истичемо из разлога што је нови власник рибогојилишта фирме „Риз-Крајина“ Бихаћ тужио манастир код Општинског суда у Бихаћу, потражујући горе поменутих 842 м2 под изговором да и тај дио порте припада рибогојилишту. 
Данас, већинска власт припада странци СДА, којима смо лично у Општини, а тако и на суду предочили докуменатацију из Архива Републике Аустрије као и карту из 1885. године, посљедњи аустро-угарски премјер и тако доказали да сва земља око манастира припада манастиру, на шта они нису обраћали пажњу, позивајући се на то да у БиХ није усвојен закон о реституцији, те је Општински суд пресудио у корист фирме ,,Риз-Крајина“ чији је власник члан Странке демократске акције.
Сматрамо да је пресуда монтирана јер је и сам инжињер геодезије и судски вјештак, мр Златан Топић, извјештачио погрешно, те помијешао број парцела, број блокова и стране свијета, на шта смо ми указали, а судија занемарио све наше приговоре. На пресуду Општинског суда у Бихаћу, Управа манастира уложила је жалбу код кантоналгог суда у Бихаћу са приједлогом да другостепени суд жалбу туженог уважи, пресуду првостепеног суда преиначи и у цијелости одбије првостепени тужбени захтјев тужиоца или пак, да уважавањем ове жалбе, побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак. 
Ово пишемо да јавност буде упозната са каквим проблемима се суочава манастир Рмањ и то нам се показује у томе, да све што смо затражили од нове власти (СДА) је било одбијено, а тиче се нашег захтјева да се сеоско гробље у непосредној близини манастира укњижи на манастир, за шта имамо сагласност мјесне заједнице Мартин Брод, а исто се десило и са нашим захтјевом да се оформи земљишно - књижни уложак за некретнине манастира Рмња, на којима се данас налази сеоско гробље и рибогојилиште, у укупној површини од око 30 дулума.