Саопштење за јавност из СНС-а Босанско Грахово

Препознајући тежину времена које долази, предстојеће уставне промјене које најављују још тежи положај Срба у Федерацији БиХ, свјесни одговорности коју смо преузели за свој народ, свјесни свих политичких изазова у заштити српског народа на подручју Федерације БиХ, желимо спремно дочекати то вријеме са новом снагом коју смо препознали у најјачој регионалној странци - Српској Напредној Странци која је ујединила српски народ у цијелом региону, кроз очување националних интереса и његовање суживота. Наша обавеза је бити дио таквог националног пројекта у ком видимо заштиту интереса српског народа и бољи живот свих народа у Федерацији БиХ, кроз вођење одговорне политике и уважавање других народа са којим дијелимо добро и зло и зато смо своје политичке функције ставили на располагање Српској Напредној Странци и од данас су најодговорнији српски функционери у ФБиХ, у Дому народа Федералног парламента, Скупштини Кантона 10, Влади Кантона 10, начелник општине Босанско Грахово, предсједници Општинског вијећа Дрвар и Босанско Грахово са одборницима, директори јавних предузећа дио Српске Напредне Странке коју су грађани препознали у цијелом региону и коју ће и грађани Федерације БиХ препознати на предстојећим локалним изборима као нову политичку снагу, снагу племенитих људи, људи савремених погледа и јасне визије будућности.

Душко Радун, в.д. начелник Општине Босанско Грахово: Већина упослених дође из Книна

Услова за нормалан живот становника скоро да и нема у овом крају.

Вршилац дужности   начелника ове општине Душко Радун каже нам да је по именовању у октобру прошле године затекао један неред и блокиране рачуне на свим странама.

Препуцавања

- Радници нису имали плате, регрес, топли оброк, вијећници нису имали надокнаде, него само они који су били привржени начелнику. Буквално, у граду није било ништа од одвоза смећа, па до свега осталог. У том моменту нисам био ни свјестан у шта се упуштам и по мом доласку прва ствар коју сам морао урадити била је да са Порезном управом направим договор и рачун је одблокиран почетком децембра. Сада смо на неким здравим ногама, каже Радун.

Ипак, истиче да су сами становници у незгодном положају.

- Не могу да се запошљавају у јавна предузећа Херцегбосанских шума, полицију... из разлога што пуно особа долази из Книна, Ливна које проведу само радно вријеме и враћају се својим кућама, а не остају у Грахову. Тако да локално становништво буквално преживљава од нешто стоке, онога што засије... Можда пет посто мјештана ради у тим предузећима. Стање по том питању је катастрофално, каже Радун.

Додаје да су лошем стању у општини политика и неразумијевање вјероватно пуно допринијели.

- Кантоналне власти или сам начелник увезли су вјероватно нека препуцавања Србин - Хрват због личних интереса. Обавеза ми је да сам начелник свим људима у Грахову били они Хрвати, Бошњаци или Срби и тако се и понашам. Ниједног момента нема дијељења, што се одмах види по томе каква је моја сарадња са Кантоном или Федерацијом, наглашава Радун.

Напомиње да осим Шумарије у овом граду не постоји никакав други производни погон који је у функцији.

- Имамо циглану која је ремонтована 2013. године, али је под стечајом. Потребно је само да се укључи пећ и да се ради. Тај стечајни управник вјероватно ништа не ради по том питању и од премијера Новалића сам тражио да стане иза општинских интереса, да то не може купити неко ко би то отјерао у жељезо, каже Радун и додаје да би стављањем у функцију циглане било отворено више од 50 радних мјеста.

Према његовим ријечима, однедавно је након дуго времена отворена и апотека у овом граду, а и доктор долази редовно.

- Ми као амбуланта Босанско Грахово припадамо Дому здравља Дрвар. Некада смо припадали Д.З. Ливно и онда смо због политичких игра припали Д.З. Дрвар. По мом доласку, прво рјешење је било да доктор мора долазити редовније, говори Радун.

Патње у Бањој Луци

Радун тврди да у Босанском Грахову има перспективе и за младе, те као примјер наводи огромно шумско богатство којим располаже ова локална заједница, али и планове за земљу у Ливањском пољу коју ће изнајмљивати, јер постоји интерес за то.

- Чак има заинтерсованих да је купе, циглана која може производити 44 шлепера дневно цигле кад је у производном капацитету нешто је што би довело млађи свијет. Знам пуно пријатеља мојих година који се пате у Бањој Луци или било гдје друго, плаћајући кирију или јавне пријевозе и не остаје им буквално ништа за живот. А овдје би се вратили својој кући кад би имали посла. То ми је приоритет. У преговорима сам и за неке фарме, били су ту и италијански инвеститори, с тим да треба покренути индустријску зону и омогућити тим људима гдје доћи како би имали шта радити. Видим свијетлу будућност, јер се град тргнуо из оног неког мртвила и стварно су сви вољни да се врате, закључује Радун.

Изабран нови предсједник Завичајног удружења Сајковљана Урош Росић

Када се воли завичајни крај ништа није тешко, па ни да се превале стотине километара не би ли се присуствовало окупљању земљака из родног краја. И ове године ту носталгичну мисију испунили су Крајишници окупљени у Завичајном удружењу Сајковљана Троглав. Традиционално годишње дружење одржано је 15. маја у Београду, у етно хотелу "Сучевић", подно Авале.На овогодишњем окупљању за новог предсједника Удружења изабран је Урош Росић, који своју виталност дугује и непресушном оптимизму да повезује и окупља земљаке.

Урош је мало у Њемачкој, гдје је заслужио пензију, а мало у Србији, те је у контакту и са дијаспором и са земљацима који су се за стално настанили у Србији. Зато се, између осталог, сматра и правим избором за човјека који ће у наредне четири године организовати завичајна окупљања, али и хуманитарне акције.

Оснивач Удружења и један од главних организатора ових дружења Марко Нинковић прихватио је да буде потпредсједник задужен за Београд и околину.Сајковљани су остали захвални и Мирку Ињцу, досадашњем предсједнику, који се из здравствених разлога дистанцирао од већег ангажовања у Удружењу.

Уз пјесму и обавезне ојкаче, евоцирању успомена се није назирао крај, као и сваки пут када се састану они што их везује родна груда и неретко исто презиме, а сада су расути широм Србије и свјета.
Обновићемо порушени споменик
Новоизабрани предсједник Удружења Урош Росић каже да је имао два услова да се прихвати функције. Један је да се очисти и среди сеоско гробље у Сајковићу, а други је био тај да се обнови споменик више стотина бораца - партизана из осам ливањских села, које су Хрвати порушили у последњем рату.
- Обратићемо се прво општини Ливно, јер је ред да они који су га порушили сада учествују и у његовој обнови, али апелујем и на наше људе да се укључе, јер је слика запуштеног гробља и оскрнављеног споменика и слика наше небриге према прецима - каже Росић.
Отуд не чуди што је међу 150 окупљених било око 40-ак који су дошли из расејања, највише из Аустрије, Немачке и Швајцарске. Из далеке Калифорније дошао је и млади Тодор Иветић, не пропуштајући прилику да, када је већ у отаџбини, присуствује завичајном окупљању. Дошао је и Александар Барош који је новац зарађен у Канади искористио за покретање бизниса у Србији.

Незаобилазни и драги гост био је и Здравко Ињац, предсједник Ливањско-граховског удружења.
Било је "домаћих" странаца, као што је Ервин Рости којег је довела супруга Драгиња, рођена Михаљица. Швајцарац Ервин на оваква окупљања није навикао у Берну, гдје живи са породицом, а толико му се свидјело да је најавио да ће редовно да их посјећује са супругом.Било је и оних који су трећа генерација Сајковљана, као што је Зоран Росић из Осјека. Још је његов деда напустио завичај у потрази за бољим животом, а Зоран је са сином Луком и тетком Јаворком дошао на дружење не би ли можда упознао и неке исписнике свог деде и оца.

Нису само дошли Сајковољани, већ и њихови пријатељи, као што је Миленко Ристић пореклом са Озрена. После 40 година рада у Мерцедесу, Миленко је сада у заслуженој пензији, а са супругом Зором је дошао из Манхајма непланирано раније у Србију само да би присуствовао завичајном скупу својих пријатеља.

Босански Петровац: Град са богатим културним и природним богатствима

Окружен обронцима Грмеча, Осјеченице, Клековаче и непрегледним пољима Врточко-крњеушког, Бјелајског, Меденог, Петровачког и Бравског поља. Босански Петровац је мала лијепа чаршија у којој заједно живе Срби и Бошњаци.

Константин Порфирогенет спомиње ово подручје 950. године у свом дјелу “Де администрандо империо” под називом Песента. То је латинско име за старохрватску жупу Псет. Али темеље чаршије ударили су Аустроугари 1878 године. Тито је вршио смотре партизана у Петровцу, а њихова Прва пролетерска бригада НОВЈ-а је од Врховног заповједника НОВ-а Јосипа Броза Тита добила и пролетерску заставу.

Велика четворка

Био је то град антифашиста који су Југославији дали бројне генерале. Али и умјетнике, као што су писци Скендер Куленовић и Ахмет Хромаџић, те сликаре као што су Јован Бијелић и Мерсад Бербер.

Ова величанствена четворка дио су културне и туристичке традиције и атракције, имају музеје и књижевне награде од којих једна носи Скендерово име.

Упркос томе што баштини тако богату културну традицију, град не живи своје најбоље године. Нудеу пракси суживот, алису запостављени. Нема некадашње привреде, индустрије, нема много радних мјеста, нема значајнијег прилива у буџету.

Суживот у пракси

У Босанском Петровцу Бошњака и Срба живи подједнако. Суживот овдје није ствар реторике већ праксе. За разлику од једнонационалних средина комуникација међу грађанима је присебнија, толерантија и обзирнија. Заправо подсјећа на оно пријератно нормално градско опхођење са учтивошћу и пријатошчу. То је оно што ће се свакоме свидјети на прву у Босанском Петровцу.

Начелник Општине је господин Златко Хујић. Мајка му је Српкиња из угледне партизанске фамилије. Отац му је познати петровчанин Ехдем Хемко Хујић који је формирао успјешну текстилну фабрику “Новитет”. Њихов син Златко радио је у издавачком предузећу Борба Београд, а Затим у Чајевцу, Енергоинвесту, Боснапласту и Електрокрајини, увјек у сектору за развој.

Босна у малом

Млађе генерације Петровчана показују марљивост и апсолутну равнодушност. Нису у центру збивања и изгледа да уживају због тога. Босански Петровац се можда био изгубио у анонимности минулих година, није га било у неправедним подјелама њихових добара, али ево једне генерације која нема ораха у џеповима а уједињују се да свом родном мјесту омогуће боље услове. Босански Петровац са пола-пола двонационалним становништвом и узурпираним природним богатствима мора успјети, јер то би био најбољи примјер и за Босну и Хецеговину која као таква каква јесте треба и мора успјети.

Суђење Андабаку: Сакривали заробљенике у Ливну од Црвеног крста

На суђењу за злочине почињене у Ливну, свједок Државног тужилаштва је казао да је сакрио групу заробљеника из школе "Иван Горан Ковачић" за врјеме посјете Црвеног крста.Марко Јанковић је рекао да је као војни полицајац у Ливну учествовао у привођењу људи, претежно Срба, на саслушање. Командант Војне полиције, како је навео, био је Зденко Андабак. 

Јанковић је казао да су "Ибрахимовић и сарадници у оперативи" у учионици испитивали приведене. Тужилаштво БиХ је свједоку презентовало изјаву у којој је навео да је у саслушањима "учествовао и Бабо", на што је свједок рекао да је могуће да је тако казао јер га је виђао како улази у просторије "оперативе".Свједок је, према овом записнику, навео да мисли да је у "оперативи" био и старији Велагић.

За затварање, мучење и убиства српских цивила 1992. године у Основној школи "Иван Горан Ковачић" суди се Зденку Андабаку, Муамиру Јашаревићу званом Бабо и Сеаду Велагицу. Оптужница их терети у 29 тачака.

Према оптужници, Андабак је био командант Војне полиције ХВО-а за Оперативну зону Сјеверозападна Херцеговина, Јашаревић његов заменик, а Велагић припадник криминалистичке службе Војне полиције ХВО-а.

Свједок Јанковић је, одговарајући на питања Одбрана, рекао да никада никога није привео Андабаку и да није добијао наређења од Јашаревића.

Јанковић је казао да је у школи била притворена група коју су звали "ћелавци", за које је чуо да су доведени из "Лоре" у Сплиту.

"Ја сам добио наредбу да њих и још двојицу ливањских Срба склоним у Дом културе када је Црвени крст долазио у школу", изјавио је свједок, додавши да не зна шта се с њима десило након што их је вратио у школу, али да зна да су "нађени" након рата.

Јанковић је рекао да је од других полицајаца чуо да је било насиља у школи, али да није то видио, нити чуо икакве јауке.

Свједок Миро Долић је казао да је био возач Војне полиције под командом Зденка Андабака. Он је рекао да је чуо да су особе српске националности привођене у школу, где је било сједиште Војне полиције, те да је било и премлаћивања.

Тужилаштво је презентовало изјаву овог свједока из истраге у коме је навео да је међу притворенима у школи било његових комшија, којима је покушавао да помогне, али да их није могао пустити јер су о томе одлучивали "командант Андабак и крим-служба, односно Ибрахимовић" .

Свједок је у записнику навео и да је примјетио да су неки од притворених били малтретирани. Он је потврдио да је то казао, наводећи имена особа које су му рекле да су малтретиране. Оптужени Андабак на то је констатовао да особе које је свједок споменуо више нису међу живима.

Одбрана Андабака је презентовала списак војних полицајаца од почетка до краја рата на коме нема Долића, на што је свједок казао да је то сулудо и да му је Андабак дао значку, да му је рекао направити и исказницу, али да нема папирологију о припадности. Одбрана је презентовала и војну евиденцију у којој се наводи да је Миро Долић војно неспособан.

Оптужени Андабак је казао да свједок Долић покушава њему да се освети и да је "осумњичен за убиство".

Свједок Тадија Чуло је рекао да је као припадник Војне полиције обављао претресе станова особа српске националности које су због посједовања оружја привођене у школу.

Тужилаштво је констатовало да је свједок раније изјављивао да је видио повреде на неким од саслушаних лица, на шта је свједок казао да је то извучено из контекста. У записнику из истраге се наводи и да му је комшија Милан Марић рекао да је премлаћен и да га боле леђа, али је свједок казао да се не сјећа.

"Знам да је он оперисао штитну и тражио сам од Зденка Андабака да му донесем таблете, што је он и одобрио", изјавио је свједок.

Свједок је рекао да је Андабак из Војне полиције отишао крајем шестог мјесеца 1992. у мјесто Стурба, у Другу бојну Војне полиције. Додао је да је у септембру постао Андабаков помоћник у том мјесту.

Промоција књиге ,,Колунић, село, школа,људи" у Колунићу код Босанског Петровца

У суботу, 30.4.2016. године, у пуној просторији мјесне заједнице Колунић, која се налази у згради мјесне основне сколе, одржана је промоција књиге “Колунић, село, школа, људи”.
Ова монографија, из пера колунићана, Рајка Латиновића, Аранђела Смиљанића и Чеде Јеличића, произашла је из жеље аутора, да освијетле историју и турбулентна раздобља кроз које је, у времену иза нас, настало истоимено, надалеко познато село у Босанском Петровцу.
Наиме, монографија не представља класично историографско већ историографско документарно-мемоарско дјело, што му даје посебну чар. Рукопис садржи темељит историјат села, важне податке о његовом имену, споменицима материјалне културе, географском положају и поднебљу, које је изњедрило имена свјетске славе, међу којима је и сликар Јован Бијелић.
“Аутори надахнуто говоре о тежацима и ратницима, о свештеницима, учитељима и ђацима, о људима који су остали у свом селу и људима који су се расули по свијету. То су стари и нови записи о животу и смрти, о вјери и невјери, о слободи и ропству испричану кроз стихове, народне изреке и загонетке”- наводи се у рецензији.
Поред великог броја Колунићана, промоцији су присуствовали и стари наставници, гости из других градова бивше Југославије, као и начелник Општине Босански Петровац Златко Хујић, те директорица ОШ “Ахмет Хромаџић”, Мујесира Каваз.
Овом приликом, о монографији су на промоцији, говорили аутори, али и професори из Бања Луке, стручњаци из ове области, који су навели да је ова књига специфична из више разлога. Један од њих је тај што се књига насумично може отворити на било коју страницу, и од тог дијела почети читати, не умањујући разумијевање цјелокупног садржаја.
Начелник Златко Хујић је изразио своје задовољство обраћањем присутнима, наводећи да је и осталим селима, а нарочито самом Босанском Петровцу, потребно више оваквих историјских и свевременских докумената , те да очекује да  општина, једнога дана, стекне сопствену монографију, која ће бити истински приказ њенога духовнога, али и сваког другог богатства.У том смислу, споменуо је и историјски вриједно дјело, аутора др, Бране Деспота, гдје аутор набраја плејаду ученика и професора, наше гимназије, написану поводом 50 година њенога постојања.Критички се осврћући на изостанак јавнога обиљежавања тог полустољећњег догађаја - промоцијом и њиховим окупљањем у самој школи, односно Бос. Петровцу, прије неколико година. Позвао је, зато, аутора да то уради овога љета, уз апсолутну подршку и спонзорство општине, те обећао да, овога пута, „50 година гимназије у Босанском Петровцу“, не може спријечити никаква бирократска, нити било која друга, препрека.
На крају дружења, у Колунићу, аутори су подјелили неколико књига, уз посвету и најбоље жеље присутнима, укључујући и медије.

Прослава Васкрса у Босанском Петровцу

У храму Светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу, поноћном Литургијом, отпочело је Васкршње славље за све православне вјернике Епархије бихаћко-петровачке.
Литургију је предводио Епископ бихаћко-петровачки, владика Атанасије, уз богослужење свештеника Епархије.
Поред великог броја вјерника, поноћној Литургији присуствовали су и Начелник Општине Босански Петровац Златко Хујић и Предсједавајућа Општинског вијећа Бобана Велага.
Пред сам почетак Литургије, допремљен је Благодатни огањ са аеродрома Маховљани код Бања Луке. Наиме, чудо Светог огња је једно од највећих чуда у православним црквама, и оно доноси, с неба, према вјеровању, свјетлост и наду у нови живот. Свети огањ пали се у Јерусалему и преноси широм свијета поруку мира и спасења.
По завршетку Литургије Епископ Атанасије је одржао бесједу у којој је честитао вјерницима Васкрс.
Послије освећења васкршњих јаја, које је Епископ подијелио вјерницима, васкршње празновање, уз пјесму, настављено је у просторијама Епархије, гдје се традиционално прекида четрдесетодневни пост, а како традиција налаже, пост се прекида тако што вјерници прво једу јаја, шарана на Велики петак, а као симбол живота и новог рађања.