СВАКА ЧАСТ – БОГ ЋЕ ВАМ ПЛАТИТИ! Муслиманска породица обнавља Српску православну цркву

– У селу Осредак код Цазину, прије рата  живјели су Бошњаци и Срби. Временом су се сви становници српске националности раселили. За собом су оставили цркву и гробље које је било у све лошијем стању. Последњих година цркву и гробље реновира и одржава муслиманска породица.

Месуд, његова супруга и синови протеклих година сваки слободан тренутак користе за обнову цркве.

– Ово је црква која је почела да се реновира прије четири године, била је у фази рушења, да се није кренуло са обновом већ би срушена била. Онда се кренуло са чишћењем, санирањем зидова, који су се били разишли, попуцали скроз – каже Месуд Керановић.

Некада је радио на грађевини и одатле потиче његово искуство, али каже како га је воља да реновира ову цркву подстакла да научи и неке послове које није раније знао.

– Живим овдје више од 40 година и моји пријатељи, прије свег зла што је било, рат и то што нас је снашло, више нису ту, па дођу овдје, стојимо, причамо… А иза стоји рушевина, а то је ипак њихова светиња – наставља Месуд Керановић.

Остали мјештани из села нису били одушевљени идејом, тако да су једину помоћ Месуду пружили синови и супруга. Синови студирају грађевину, тако да су, прије свега, оцу давали идеје.

– На почетку је све био физички посао, тако да је било тешко, а онда смо се сусрели с бетонирањем. Било је доста ситних радова, прецизних послова – каже Самир Керановић.

– Хтјели смо да испадне најбоље што може, иако радимо први пут. И када смо дошли до завршних радова, све више се убрзавамо, јер једва чекамо да видимо како ће испасти – рекао је Менсуд Керановић.

Осим што доноси ручак, кад треба помоћ, радова се прихвати и Фатима.– Помагала сам и кад су дизали црјеп, то је захтјевало мало више радника, тако да сам и ја изашла у сусрет. Дјеца су била у школи, па није имао ко, и ја сам ускочила – прича Фатима Керановић.

– Месудову идеју да реновира православну цркву подржале су његове комшије, Срби, који су избјегли из села Осредак. Сада живе широм свјета и помажу колико могу, углавном новчано.

Једна од њих је и Радмила, која годинама живи у Београду. С породицом се упустила у овај пројекат. Прикупља средства од познаника и комшија који су, као и она, напустили домове. У сталном је контакту с Месудом, који јој шаље фотографије и обавјештава је како напредују радови. А Радмила се труди неколико пута годишње и оде у родни крај.