петак, 25. септембар 2015.

Епископ Атанасије одржао састанак са војним свештеницима Mинистарства одбране БиХ

Представник СПЦ при Министарству одбране и Оружаних снага БиХ, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије је одржао 24. септембра 2015. године у ,,Старoj Ади“ у Бањa Луци састанак са војним свештеницима из МО и ОС БиХ. Састанак је одржан у склопу редовних активности Епископа Атанасија и Канцеларије Православног душебри
жништва при МО и ОС БиХ. На њему је поред Епископа, учешће узело осам свештеника, савјетник главног свештеника у МО, док су тројица војних свештеника били распоређени на друге неодложне дужности.
Састанак је почео у 11:00 часова молитвом, након које је Епископ Атанасије поздравио присутне војне свештенике и позвао их да изнесу своја искуства у пастирском раду, својим запажањима, као и проблемима са којима се сусрећу они и њима повјерени православни припадници ОС БиХ. Оно што је највише занимало Преосвећеног Епископа било је питање активног учешћа православних припадника у вјерском животу, тј. колики је број њих који редовно посте, посјећују богослужења, предавања, иду на поклоничка путовања и друге вјерске активности. Такође, Епископа је занимало и само мишљење војника о Српској Православној Цркви, тачније о њеним представницима, епископима, свештеницима, монасима и другима. Поред ових питања Преосвећени се дотакао и питања односа са другим вјерским представницима и њихог међусобног односа у Оружаним снагама БиХ.
После усменог изношења сваког свештеника понаособ о вјерским активностим у надлежној јединици, размијењена су међусобана искустава свих војних свештеника у погледу пастирског рада и дјеловања. Епископ Атанасије је истакао да је потребно заједно усаглашавати ставове око проналажења рјешења која би омогућила адекватну пастирску бригу о православним припадницима запосленим у ОС БиХ. Такође су усаглашени принципи и смјер дјеловања војног свештенства, са акцентом на редовној комуникацији са Епископом војним г. Атанасијем.
О недавним и негативним писањима у дневној штампи по питању одласка на поклоничка путовања по местима значајним за Српску Цркву и српску историју, изнесен је позитиван став свих војних свештеника у погледу одласка на ова путовања. Такође је речено да, и поред тога што већи, а код неких путовања (на Свету Гору) и цијели износ, сноси сам поклоник, и даље је велики одзив православних припадника на поменута путовања.
Поред поменутих питања, разматрало се и питање обиљежавања Крсне Славе војних свештеника, Свети Варнава Хвостански, 12. новембра. Такође, изражена је жеља војних свештеника да Епископ Атанасије, са обзиром на његово раније искуство војног Епископа у Војсци Србије, уприличи молитвено-радни сусрет војних свештеника ОС БиХ и војних свештеника Војске Србије. Осим ове активности изнесен је и приједлог да се посјети Војна академија у Београду на дан њихове крсне, 14. октобра (Покров Пресвете Богородице).
На крају је изражена и захвалност Преосвећеном Епископу бањалучком Господину Јефрему за свагдашњу подршку у раду војних свештеника, на простору чије богоспасаване Епархије бањалучке се данас одржао овај састанак.

среда, 23. септембар 2015.

Ђацима у Дрвару и Босанском Грахову уручени уџбеници за српски језик

Дане Малешевић, министар просвјете и културе РС, уручио је данас уџбенике за српски језик за 66 ученика српске националности у Основној школи "Грахово" у Босанском Грахову, те 400 ученика српске националности у Основној школи "Дрвар" у Дрвару.

Ријеч је о уџбеницима за српски језик које штампа Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, а који су у складу са Наставним планом и програмом РС.

"На овај начин РС жели да помогне ученицима српске националности у ФБиХ, који, осим у Босанском Грахову, и Дрвару дјелимично, немају могућност да изучавају националну групу предмета", поручио је Малешевић.

Према његовим ријечима, у другим срединама или нема националне групе предмета, или је то организовано као у Босанском Петровцу, гдје се на крају школске године дјеца опредјељују да ли ће им у књижице бити уписана оцјена за српски или за "босански" језик.

Он је нагласио да према Закону о основном образовању и васпитању, сва дјеца у РС имају једнака права и могућности у образовању, без дискриминације по било ком основу. Вукашин Стојисављевић, директор Основне школе "Дрвар", захвалио је Малешевићу на уџбеницима, рекавши да то показује да Влада РС мисли на српско становништво у ФБиХ.

"Српско становништво је већинско у Дрвару и нама је веома важно да ученици српске националности уче српски језик и ћирилично писмо, а набавком уџбеника то смо им омогућили", рекао је Стојисављевић.

Из Министарства просвјете и културе РС подсјећају да се настава из националне групе предмета у РС реализује у 21 основној школи, према наставном плану и програму неког од кантона из ФБиХ, док српски ученици у ФБиХ, како истичу, немају иста права.

понедељак, 21. септембар 2015.

Раде Клинац из Гламоча - Нека пале и трују, не идем са огњишта

Гламоч - Дом је тамо гдје осјећам да сам свој на своме и ма колико ме буду тјерали са огњишта, свој дом нећу напустити.
Из љубави према завичају Раде Клинац црпи невјероватну снагу и одолијева нападима и пријетњама које не престају од када се вратио у село Пердухово код Гламоча. Посљедњи у низу напада на имовину овог војног пензионера услиједио је недавно када му је запаљена огромна количина сијена. Прије тога потроване су му краве, а сијено паљено још два пута.
Овај четрдесетпетогодишњак се 2000. године са супругом и оцем вратио у родно село и мукотрпним радом покренуо сточарску фарму које му вандали упорно покушавају уништити. Од првог дана је наишао на отпор тамошњег становништва, а вербални напади почели су да прерастају у отворени покушај поновног протјеривања са огњишта.
- Недавно је подметнут пожар у којем је изгорјело 450 бала сијена. Прије тога запаљено ми је 1.200 па 1.600 бала сијена и причињена штета већа од 10.000 марака. У међувремену ми је отровано пет крава. Нисам могао ни помислити да би неко отровао стоку, јер се никоме нисам замјерио, али су ветеринари установили да су угинуле од отрова - каже Клинац, који сматра да је већинском хрватском становништву, осим због националности, постао трн у оку и због успјешног бављења сточарством.
На све начине се покушао заштитити, али безуспјешно. Сијено је чак крио и у комшијским кућама, али су га пронашли и запалили.
- Штета на кућама је огромна, јер су изгорјели кровови, столарија и подови. То су куће мојих комшија Срба, који се нису вратили, а сада немају гдје и када би хтјели. Они су ми изашли у сусрет и дозволили да чувам сијено у њиховим кућама, али не смијем више тамо да га складиштим, јер се плашим да ће опет све запалити - прича Клинац.
Упркос свему, међутим, не одустаје од намјере да остане на свом имању и сачува огњиште.
- Жеља и љубав према родном селу повукле су ме назад, јер сам овдје свој на своме. Хоће да ме отјерају из Гламоча, али неће успјети. Могу само да ме убију - каже Клинац.
Не обесхрабрује га ни чињеница да полиција никада није утврдила ко су људи који су му палили имање и тровали стоку.
- Убијеђен сам да све знају, али да штите те људе. Сваки напад сам пријављивао полицији, али починиоци никада нису откривени. Само дођу, обаве увиђај и на томе се све завршава. Да бар неко хоће да ми надокнади штету. Остао сам без хране за стоку, а имам 25 крава и око 100 оваца, треба то нахранити - истиче Клинац.
Гламочом, каже, ведре и облаче Хрвати, српски повратници живе веома тешко, а ни Бошњацима није много боље. Такав однос према повратницима обесхрабрио је Србе да се врате на своју имовину.
- У мом селу од некадашњих 50 српских домаћинстава сада има само шест у којима живи петнаестак чланова. Повратници живе веома тешко, себи су све асфалтирали, а код нас су путеви макадамски, ријетко их и насипају. Вратили су се углавном старији људи који су на ивици егзистенције. Ријетки млађи повратници углавном живе од пољопривреде - препричава Клинац тежак живот Срба у Гламочу.
Најближа амбуланта удаљена је од Пердухова 18 километра, а у зимским данима одлазак љекару је због лоших и непрочишћених путева немогућа мисија.
- Кад запада снијег једино нам преостаје да сједимо у кући и чекамо да окопни. Нико не чисти путеве, нити желе да их санирају. Немамо ни воду, па смо приморани да је носимо са извора или вадимо из бунара - каже један од Радетових комшија и са жаљењем додаје да у селу нема ни ђака.
Док у Пердухову имају струју, мјештани села Прибела, гдје такође живе српски повратници, живе у мраку. Српски повратници на подручју Гламоча сагласни су да у 21. вијеку живе животом недостојним човјека.

Пријава због пса

Раде Клинац каже да је доказ за системско опструисање повратка недавни случај када је добио кривичну пријаву за несавјесно држање паса.
- Неког човјека у селу напали су пси луталице. Пси нису моји, ко зна одакле су дошли, на сваком ћошку их има. Луталице сам фотографисао и у центру Ливна да приложим као доказ судији Општинског суда Оливеру Бодрову да се свуда крећу, а он ми је рекао да идем у Београд и да тамо фотографишем - прича огорчени Клинац.

недеља, 20. септембар 2015.

Муке ђака у Дрвару: Научити Српски језик из књига на хрватском!

Слово гдје не  треба и неправилно написане ријечи. Свакодневно их уче ђаци српске националности у Федерацији због програма који није прилагођен српском језику, а који им је загарантован увођењем националне групе предмета.

За ђаке средњошколце из Дрвара – права пометња.

” Кад смо дошли тек у средњу, ту су нове књиге, нови предмети, нови појмови. Нови појмови нису лаки чак ни да су написани нормално, а поготово на хрватском језику. Чак ни професори нам нису могли дати право објашњење о чему се ради”, прича  један средњошколац.

Збуњени су и родитељи. Поготово основаца, јер губе превише времена исправљајући грешке.

” Често морам да му преправљам књиге и да исправљам, значи хрватске ријечи исправљам на српске, да не би погрешно научио”, кажу родитељи.

Ученици из Дрвара националну групу предмета изучавају већ 12 година, али дјелимично. Српски језик, историја, вјеронаука и географија уче се по програму из Републике Српске.

Књиге за дјецу из Дрвара штампа Школска наклада из Мостара. Ипак, у хрватски правопис је уведено неколико нових ријечи што ствара велике муке, највише дјеци, а затим и њиховим родитељима и наставницима којима треба много више времена да их дјеци објасне.

” Да ли је угао, кут, црта, линија, итд. Значи, пуно више времена ми треба и пуно ми је теже радити”, каже учитељица у ОШ “Дрвар” Милена Трнинић.
Штампање уџбеника на оба језика олакшало би посао, кажу просвјетари. Али је, тврде, мало кога брига за њихове и ученичке проблеме. Приједлози према Федералној власти им не пролазе, а нема помоћи ни из Српске. Сличне проблеме имају и у Грахову, док у Гламочу уопште немају националну групу предмета

Душка Вјештица дјевојка из Босанског Грахова наступа на мис БиХ за мис свјета



Пројекат инсталирања и отварања информатичког центара у “Дому културе” и дјечијег игралишта у Ковачевцима код Гламоча

Повод посјете амбасадора Јужне Кореје је довршетак пројеката инсталирања и отварања омладинских информатичких центара и обновљених дјечијих игралишта у Дрвару, Босанском Грахову и Гламочу, за што је Кореја донирала 100.000 долара. Захваљујући тој донацији и напорима УНДП-ја, омладина Дрвара, Босанског Грахова и Гламоча добила је оно што им је итекако недостајало. Иако кажу да су они били само имплементатори, из УНДП-а су у реализацију тих пројеката такође уложили знатна средства. Од Вахидина Огрешевића, шефа Регионалног уреда УНДП у Бихаћу, дознајемо да се ради о 25.000 америчких долара који су утрошени за реконструкцију простора у Дому културе у Гламочу гдје је смјештен омладински информатички центар те на два дјечија игралишта, школско у Босанском Грахову и игралиште у селу Ковачевци, општина Гламоч. - Сада када видим да је то све обновљено, изузетно ми је драго и могу рећи да новац није узалуд потрошен, каже амбасадор. Модерно опремљени центри од великог су значаја за ученике, школе, али и за ове три општине које се налазе у групи од 10 најнеразвијенијих у ФБиХ. А да имају најмодернији информатички кабинет у Ливањском кантону, потврдио је и њихов наставник, као и министар науке, просвјете, културе и спорта у Влади Ливањског кантона Петар Галић: - Остао сам затечен и врједношћу опреме коју су донирали у Босанском Грахову, а и пројектима које раде у Дрвару и Гламочу. Душица Трнинић Рунић, директорка СШ Дрвар, истакла је такође задовољство уређеним школским игралиштем. У информатичким центрима укупно су инсталирана 52 рачунара са одговарајућим радним столовима, те видео пројектора, а игралишта су уз грађевинске радове, добила и врједне спортске реквизите. Сув Хиунг-Њон сусрео се и са челницима Дрвара, Босанског Грахова и Гламоча и премијером Ливањског  кантона.

недеља, 13. септембар 2015.

Дрвар град који нестаје

Ливањски кантон по много чему је 'нај' у већем бх. ентитету. На жалост, то нај углавном нема позитиван предзнак. Ријеч је о просторно највећем кантону, заузима 20 посто површине Федерације БиХ, најслабије је насељен, у њему се налази највеће акумулацијско језеро у Европи, али је и кантон у којем  се налазе чак три од десет најнеразвијенијих општина у Федерацији. Уз Босанско Грахово и Гламоч с тим негативним предзнаком уз нај је и општина Дрвар. Некадашње нај повратничко чудо, а сада општина из које се повратници поново исељавају. Питали смо неколицину пролазника о квалитету живота у граду на обалама Унца.

„Ја живим лоше. Не видим. Тражио сам помоћ да идем на операцију. У социјалном кажу да немају пара, у болницу више не припадам. Од кога да тражим? Имам сина, 23 године, ништа не ради. Лоше. За мене лоше. Није могло бити горе. Да сам знао, не бих се вратио“, каже становник села Љесковица.

„Све је то пусто. Моје село, Љесковица, има преко петсто тридесет кућа. Добро, то су куће викендице, све је то ново. А нас је само тринаестеро у селу Љесковица“

„За младе генерације није добро. Има она пословица коју сте ви учили кроз школу – на младима свијет остаје. Је ли тако? А не мора бити само у Дрвару, него и у окружењу цијеломе, да се о младим генерацијама мало води рачуна. Нема посла, нема запослења. Млади су људи земљу изграђивали, ратове добијали, творнице правили, путеве, жељезнице, све, а о њима се данас мало води рачуна“

„Право да ти кажем, шта ћу, како ћу, тешко, кад нема посла, тешко се живи. Ова млада омладина нема посла, а ми стари, шта ћемо. Пензија“, разочарана је једна пензионерка.

„Ово је дошло да овако ничем не води. Мислим да је најгори Дрвар, Босанско Грахово и Гламоч. Не само по мени, по већини, најгора три града у Босни и Херцеговини. Свугдје се нешто дешава, међутим, овдје заиста ништа. Ово је град који, по мени, нестаје. За петнаест, двадесет година ово ће бити мртав град. Град који не постоји“, ријечи су једног Дрварчанина.

У Дрвару смо провели један дан и са радницима и волонтерима Црвеног крста који су, захваљујући потпори УН агенција, формирали мобилни тим који редовито обилази људе у потреби. С Горданом Миљевић, секретарицом Дрварског Црвеног крста нашли смо се пред једном трошном кућицом.

„Овдје се ради о породици Карановић. Они су наши корисници од раније. Међутим, ми смо их, у нашем редовном обиласку, затекли у јако тешком стању, социјалном, и онда смо све урадили за њих да им мало поправимо њихову социјалну слику. У први мах смо им купили извјесне количине хране и огрјева. Послије смо покренули хуманитарну акцију на нивоу града. Било је прикупљено поприлично хране, средстава за хигијену. Ево, данас, као што видите, мало им уређујемо кућу, имамо волонтере, кречимо, да им мало упристојимо, да им живот буде мало бољи“, рекла нам је Гордана Миљевић.

Породицу Карановић чине мајка и син који је био одличан математичар, вриједан ученик, но, по завршетку средњег образовања није могао наћи посао. Незапосленост је заправо највећи проблем опстанка повратника на властитом огњишту, казао нам је и начелник те општине Стевица Лукач.

„На подручју Дрварске општине има близо хиљаду запослених и евидентираних у пореској управи, и то је далеко мање од онога што би овдје заиста требало да ради и да остварује своја примања и приходе. Има више од 1.300 незапослених евидентираних на Заводу за запошљавање. То је сразмјер који говори о томе колики је степен тог економског незадовољства, колико је с економске стране ово подручје запостављено и занемарено“, каже Лукач.

Стога је помоћ хуманитарних организација и њихових волонтера немјерљива. Мобилни тим Црвеног крста евидентирао је укупно 1.190 корисника, међу којима је 50 расељених и 1.140 повратника. Услуге које им пружају доиста су разнолике, истиче Гордана Миљевић.

„Услуга је и разговор у свакој посјети, и то се рачуна као услуга, те посебне услуге типа превоза до Дома здравља, до болнице у Ливну, куповина лијекова, мјерење шећера, притиска, плаћање рачуна, цијепање дрва. Чак смо копали и баште“

Након ове приче јасно је зашто Дрварчани, али и остали становници  Ливањског кантона, као уосталом и цијеле Босне и Херцеговине, у све већем броју одлазе у неку од земаља Западне Европе, или преко Океана, надајући се да ће са својих десет прстију осигурати барем пристојан живот себи и својим породицама
.

субота, 12. септембар 2015.

Сир и баса из Босанског Петровца на сајму "ЕКОБИС 2015"

                Петровачки Сирац и баса су се успјешно презентовали на сајму "ЕКОБИС 2015",  који је одржан у Бихаћу од 10.09. до 13.09.2015 године. Удружење грађана "Рурални развој" је уз несебично ангажовање чланства успио да сирац и басу приближи грађанима Бихаћа, оствари низ значајних контаката, учествује у раду радионица и оствари завидну продају својих производа. Овај сајам је показао едукованост потрошачке популације о значају органске производње хране и све већу заступљеност у прехрамбеним навикама. Петровачк.и сирац и баса су на тој љествици високо рангирани и сигурно да имају велику шансу да остваре значајно учешће на тржишту. Посебну захвалност морамо показати према Националном парку "Уна" и директору Амарилду Мулићу, који су своје капацитете ставили у службу промоције сирца и басе. Они су и један од партнера у пројекту "Традицијом у будућност", који удружење "Рурални развој" реализује уз подршку амбасаде САД у Сарајеву. Општине Петровац и Босански Петровац, те РРС из Дрвара су такође партнери у овом пројекту



понедељак, 07. септембар 2015.

Црни бомбардер Послао Федералну инспекцију на општину Дрвар

Јутрос (07,09,2015) У Дрвару блокирана Општина  задржани сви радници док Федерална и Кантонална инспекција прикупљају сву  документацију и испитују запослене у циљу откривања малверзација и корупције која годинама потреса Дрвару.

Претрес је покренут на основу доказног материјала који је емитован и објављен на Фејсбуку од стране Слободни радио Дрвару познатијем као "Црни бомбардер".
Такођер су нагласили да очекују од надлежних власти да детаљно испитају пљачку вртића у који је уложено преко 140.000 КМ. А посебно су нагласили да је од највећег приоритета да се испита пљачка болничке опреме из Дома Здравља Дрвару.

Према њиховим ријечима Они посједују Велик број доказа то  јесте докумената и уговора за незаконите радње Општинских власти и појединаца, Велик део докумената које су прикупили су им доставили Инсајдери чији идентитети нису Откривени.

За сад још увјек нико од надлежних из Општине Дрвар није дао никакву званичну изјаву поводом овог претреса! За сутра је најављен долазак  Федералне исспекије јер изгледа да имају доста посла.

Коментари грађана су позитивни И кажу да је ово требало одавно урадити, Велике Похвале и Симпатије су упућене Црном Бомбардеру, како кажу највише заслуга припада њему. 

Од 5.000 Срба у Ливну остало само 250 људи!

Док се из смјера Купреса и Малована, низ падине Борове главе и Тушнице, у аутомобилу са својим сапутником Драшком Курељушићем спуштам према Загоричанима и Поточанима, пред очима пуца Ливањско поље, које вијуга стијешњено између разгоропађених планинских масива, обасјаних врелим сунцем.
На сјеверу Круг планина, Цинцар, Старетина, као и Шатор, тамо код Гавриловог Босанског Грахова. На истоку Тушница, на чијем врху громовима и вјетровима пркоси торањ с телевизијским предајницима. А на југу, од Бушког Блата, највећег вјештачког језера у социјалистичкој Југославији, до Стрмице, протегла се стотину километара дугачка Динара, са својим највишим врхом Троглавом. Као што му и име каже, врхом с три врха. Један за Србе, други за Хрвате, трећи за муслимане. Тако се некада говорило, у вријеме лажног братства и још лажљивијег јединства. И вјеровало, бар кад су Срби у питању. У Ливну више нема ни братства, ни јединства, ни Срба. Ни вјере у заједнички живот на извору Думана, у Челебићима, Чепразлијама, Рујанима, Губину, Губеру, Сајковићу…
Некада већинско православно становништво у Ливну, међу којим је до само прије 200 година, ту и тамо, живјела понека породица Срба католика и Срба мухамеданаца, остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сјећања хиљада оних које су вихор посљедњег рата, хрватски злочини и српска издајарасијали широм свијета, од Арктика до Антарктика. Мој пријатељ, предратни дописник „Вечерњих новости“, Радован Јовић, живи у Бањалуци. Вјерица Радета и Ранка Канлић су у Београду, Стивс Ковачић у Чикагу… Могао бих набрајати до сутра. Име до имена, рана до ране, тужна до тужне избјегличке судбине.
Од 5.000 Срба који су у Ливну живјели до 1992. године остало је око 250. И тај број стално се смањује. Потомке Мијата Томића и Малог Маријана ни ратови, ни злочини, ни неимаштина нису могли одвојити од падина Цинцара, Круг планине, Динаре и Старетине, а сада су ту углавном људи старије животне доби, који више размишљају о прошлости, него о будућности.

У Другом свјетском рату 5.000 ливањских Срба бачено је у јаме, заклано или запаљено, у посљедњем рату 5.000 протјерано из опљачканих и запаљених домова. Оба пута извршиоци радова – Хрвати. Прве комшије. Пријатељи. Школски другови. Колеге с радног мјеста. Кажу, чистили су Ливно од четника. Од дођоша. Тврде, хрватско и католичко Ливно. А по попису становништва прије 300 година у Ливну није било ниједног Хрвата и ниједног католика. Тек у 18. вијеку из српске Далмације, преко Динаре, доселила се прва католичка породица. Али, како у то данас убиједити Хрвате, некадашње Србе, кад ни садашњи Срби, збуњени својом трагичном историјом, побијени и преварени, у то не вјерују.

Изнад бездана

Навучени на причу о братству и јединству, према којој смо у моралној обавези да опростимо и заборавимо што су нас Хрвати убијали и затирали, јер су и они нама опростили што је неко претекао од њиховог ножа, навучени на лажну историју, ливањски Срби, који данас за завичајем тугују негђе у туђини, вјерују да је Ливно хрватски град, а чувени хајдуци Мијат Томић и Мали Маријан хрватски јунаци, иако историја није забиљежила да је постојао иједан хајдук Хрват.
На улазу у град, код пијаце, на којој ради десетак тезги, дочекује нас мој пријатељ Изет Бучо. Упознали смо се преко Фејсбука. Муслиман. Хрвати му у рату убили брата, запалили кућу. Он побјегао у Холандију. Предлаже да ту оставимо аутомобил, у хладу испод вјековног дрвореда, а да обилазак Ливна наставимо његовим аутомобилом.
– Не бој се због таблица, можеш га оставити 10 дана, нико ти га неће пипнути. Људе је прошло лудило. И Хрвати се забавили о свом јаду. Некад су им главни проблем били Срби, а сад кад Срба нема, главна брига је наћи посао, преживјети – убјеђује ме наш домаћин.
Договарамо се гђе ћемо на пиће и ручак. Изет предлаже ресторан који држи његов пријатељ Хрват. Ја бих у „Дугу“, српску кафану, у коју сам свраћао 1991. и 1992. године на својим пропутовањима за Книн, до ратишта и мог пријатеља Милана Мартића. Али „Дуге“ нема. Рат није ни почео, а браћа Хрвати је запалили.
Ипак, прије ручка, одлазимо до православне цркве. Закључана и црква и парохијски дом. Свештеник Жељко Ђурица, са супругом и троје малољетне дјеце, негдје отпутовао. Можда је у Вуковску, код Купреса, тамо се одржава народни збор. На падини испред цркве капела у којој су похрањене кости 5.000 ливањских мученика, који су убијени 1941. године. Највећи масакри над голоруким народом извршени су на Огњену Марију. Читаве породице, читава села. Новинар Будо Симоновић је то лијепо описао у својој књизи „Огњена Марија Ливањска“.
Из те свете књиге муке и ужаса највише ми се у сјећање урезала прича о прелијепој дјевојци Српкињи, коју младић Хрват, један од крвника који су њену породицу и читаво њено село довели над јаму, да их кољу и убацују у бездан, држи за руку и моли да се уда за њега. И тако себи спаси живот. А она се, поносна, отима и сама скаче у јаму. Двије године прије посљедњег рата њене кости и мошти осталих мученика извађене су из јама и сахрањене у заједничку гробницу у црквеном дворишту. Када је 1992. године почео рат, Хрвати су костурницу разнијели експлозивом.
– Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче – објашњава нам Изет, вјероватно један од посљедњих Ливњака који још вјерују у братство и јединство.

Пуста села

Служба у цркви је сваке недјеље. Ријетко кад се искупи десетак вјерника. Од Димитрија Томића, предсједника Српског грађанског вијећа, сазнајемо да у граду има око 50 Срба. Углавном су то Српкиње удате за Хрвате, које нису ни напуштале Ливно.
– Ја и моја жена Драгица, Смиља и Миле Краварушић, Боро и Миљана Пажин – набраја Димитрије посљедње ливањске Србе.
У локалном парламенту нема ниједног одборника Србина. Од 32 општинска чиновника Србе представља Даворка Михаљевић, удата за Хрвата. У полицији о постојању Срба у „проклетом Лијевну“ својим присуством свједочи инспектор Ђорђе Ковачић. У јавним предузећима то чини Драган Вујановић, запослен у градској топлани. У болници ради др Јагода Јовић, педијатар, такође удата за „другу вјеру“. Коста Пајчин, стоматолог, ожењен Хрватицом, ради у Дому здравља. У средњој школи наставу похађа само једна ученица Српкиња. Двије Српкиње, избјегле из Бугојна, раде као школске чистачице. Удате за Хрвате.
– Има још неколико Срба који раде код приватника. Мада, није добро ни код Хрвата. И они немају посла. Користе то што је Хрватска члан ЕУ, а они имају двојно држављанство, па масовно одлазе у Њемачку – каже Димитрије.
У основној школи само неколико српске дјеце. Свештеник Ђурица никако не успијева да њихов број „натегне“ до 10, што је формални услов да би му било дозвољено да им држи вјеронауку. Дјеце мало, а и родитељи се плаше да им пријављивањем на вјеронауку дјеца не буду прозивана од вршњака, да не постану обиљежена. А већ су обиљежена. Рат је прошао прије 20 година, али и даље није лако бити Србин у Ливну.
Од српске штампе у Ливно стижу само „Независне новине“ из Бањалуке. Данас смо Димитрије и ја откупили цијели тираж. Он један, ја други примјерак. Некада велика српска села пуста. Не ради ни једна школа. У рату у ливањским селима није остао ниједан Србин. Послије рата није се вратило ниједно дијете. Са своје три деценије, најмлађи повратник је раније поменути радник топлане Драган Вујановић. Не раде ни сеоске амбуланте. Било је ријечи да ће прорадити она у Врбици, али у Дому здравља и општини лажу да немају амбулантна кола.
У Челебићу затичемо само двије породице. Црногорци и отац Николе Петровића, предсједника удружења „Марија Огњена Ливањска“ у Београду. У Бојмунтима шест повратничких породица, у просјеку немају ни по два члана. Шест породица и у Радановцима. Росићи, Вујановићи, Бикићи, Ерцези… У Врбицама Шуњке. Двије породице. Једна се вратила, друга долази повремено. У Богдашима пет-шест породица. Козомаре, Рамићи, Катићи… Кроз Чепразлије пролази само Нине Маљковић. А и он дође повремено. У Сајковићу Росићи и Бароши. Највише Срба вратило се у Губин. Мирко Загорац, Душан Радић, Јово Броћета…
Стари и нови споменици
Посјећујемо и српско градско гробље у Застињу. Огромни крстови свједоче о постојању чувених трговачких породица. Новији споменици о страдању у посљедњем рату, у којем је убијено најмање 50 Срба. Тачан број још није утврђен. У оном рату прве жртве усташког ножа била су три најугледнија Ливњака: предсједник суда Крстан Зубић, љекар Душан Митровић и адвокат Рајко Маргетић.
И у овом рату Хрвати су почели од српских првака. Прва њихова жртва био је јавни тужилац и адвокат Владимир Митранић, који је у ноћи између 13. и 14. априла 1992. године убијен у свом стану. До октобра убијено је још 40 ливањских Срба. Александар Арнаут жив је спаљен у својој кући. Јања Лаганин и Анђа Јовић објешене. Милан Пажин и његова жена Милена заклани. Исту судбину доживјели су и њихови рођаци Илија Пажин и његов син Драган. Међу жртвама су и Милорад Црнчевић, Стојан и Милица Пажин, Рајко Рацо, Манојло и Веса Радета…
– Мислим да је био 12. октобар, дошао је стражар Милан Радић, био је пијан. Рекао је да је био на увиђају убиства Рајка и Анђе Шуњке, да је њено тијело расјечено на два дијела, да су им одсјечене уши и нос, али да је у извјештају написано да су погинули у покушају бјекства – свједочио је Горан Зелен, један од 500 Срба који су прошли кроз пакао логора у ОШ „Иван Горан Ковачић“.
Милан Вујановић подлегао је мучењу у полицији.
– Прикључивали су људе на струју, ломили им ноге и руке, одсијецали уши и прсте. Гледао сам како мом стрицу сијеку прст на руци. Мом шури поломили су обје ноге и сва ребра – изјавио је након изласка на слободу Дејан Лаганин.
Милана Ждеру, професора математике, који је учио и васпитавао генерације њихове дјеце, Хрвати су свирепо мучили, а онда одвели кући и живог запалили. Прије тога су му отели 300.000 марака, камион и два аута.

Док напуштамо Ливно, размишљам о његовој јуначкој смрти и завјештању. Када су га крвници повели на ломачу, професор се, сломљен и крвав, обратио другим логорашима: „Браћо Срби, не одајте једни друге. А ви, бандо усташка, убијте мене, ја вас се не бојим, али, знајте, мој народ никада нећете искоријенити.“

Вода и превоз само за Хрвате!

Осим самоће, ријетки преостали Срби у општини Ливно данас највећу муку муче с водом и превозом. Градски водовод је стигао до Челебића и Рујана. Тачно до посљедњих хрватских кућа. Послије, ваљда, нестало пара. Случајно, наравно. Један комби иде преко Чепразлија за Грахово и Дрвар. Села с друге стране Ливањског поља немају ни комби. Кад неко од старина треба код љекара, због редовне терапије или неке изненадне муке, мора звати такси. Ко нема пара, може пјешице. Из Челебића, то је 30 километара пјешачења

среда, 02. септембар 2015.

Епископ бихаћко-петровачки Атанасије посjетио Владу Ливањског кантона

У првој службеној посјети Влади Ливањског кантона данас је боравио његово преосвештенство епископ Бихаћко-петровачки Атанасије који се у разговору са предсједником Владе, Драшком Далићем упознао са тренутном ситуацијом на простору кантона. Данашњем састанку присуствовали су и секретар Епархије Здравко Богојевић и министар рада, здравства, социјалне заштите и избјеглица у Влади Ливањског кантона, Драгослав Топић. Према рјечима предсједника Драшка Далића и министра Топића, Влада Ливањског кантона ће и у овој години наставити добру сарадњу са све три вјерске заједнице. Том приликом епископ Атанасије захвалио је предсједнику Владе Ливањског кантона на данашњем уприличеном сусрету и финансијској подршци коју православна црква добија од Владе. "Заједно требамо радити за добробит човјека то јест народа и сви имамо исти задатак како би осигурали што боље услове за безбједнији живот на нашем простору ", рекао је председник Владе, Драшко Далић. Током састанка разговарало се и о црквеном животу парохије Бихаћко-петровачке, те о храмовима које је потребно обновити.