субота, 29. октобар 2016.

Ускоро почињу преговори о реконструкцији Владе Ливањског кантона

Заступник Скупштине ливањског кантона  Драго Пузигаћа најавио је скорашњу реконструкцију Владе, посебно истичући смјену министара и потпредсједника Скупштине који долазе из редова српског народа.- Ускоро слиједе политички разговори у којема ће се то утврдити, а подршку имам од коалицијских партнера, ХДЗ БиХ и СДА - казао је Пузигаћа.
За предсједника Владе ливањског кантона  Драшка Далића реконструкција је извјесна те је у досадашњим наступима инсистирао и тражио да се након двије године мандата оцијени његов и рад министара.
Он је одбацио тврдње да унутар политичких странака који судјелују у преговорима постоје нека међусобна условљавања гдје је посебно изражен интерес за најреспектабилније предузеће  унутар кантона и то за ШГД Херцегбосанске шуме.
- Као предсједник Владе не функционирам на тим начелима и колико је мени познато нема увјетовања - казао је Далић.
О могућој реконструкцији Владе ХБЖ-а заступник у Скупштини ливањског кантона Недиљко Римац је изјавио да је неће подржати.
- Након сваке реконструкције становницима ХБЖ-а је било само горе те не видим овдје никаквог бољитка - казао је Римац, додајући да се ради о личним и "ускостраначким" интересима.
- Ово није ништа друго него жеља за контролом финансијских токова, а сигурно не у интересу народа - поручио је заступник у Скупштини ливањсско кантона Јосип Перић (ХНЛ).
Потврдио је да унутар тих политичких групација сигурно превладава интерес за Јавно предузеће ШГД Херцегбосанске шуме које послује позитивно, а што се тиче подршке његове странке, каже да је неће добити.

петак, 28. октобар 2016.

Из Дрвара карта у једном правцу



Дрвар, Октобар, јесење сунце, жуто лишће, зарасле стазе сјећања… Као И многи градови у БИХ И Дрвар – град херој се бори или боље рећи издише.
Свакодневно нас напуштају некад становници овог града одлазе у непознато трагајући за неким бољим животом. Да ли га има? Хоће ли пронаћи нешто боље моји суграђани? Тешко сјебана смо земља земљаци, Из мог града воде два пута један је према “другом ентитету” обећаном граду Бањалуци.
За овај ПРВИ ПРАВАЦ се плаћа карта, комби превозницима, комшијама, некадашњим суграђанима И то је карта у једном правцу! По доласку у обећани град чека нас кирија, незадовољство, завист, ЧЕКА НАС НИШТА. А ништа стрпљиво, годинама И деценијама нас упорно чека. Ми Дрварчани они ничији, навикли на нешто другачије, тумарамао по “мајци Србији” тражимо мјесто у пријестолници другог ентитета. Мјеста нема… Кажу неки се снашли.
У том “СНАЛАЖЕЊУ” све изгубили.
Није земљаци сналажење ако имаш крува јести а јастук ти тврд, није сналажење остављање свега да би пронашао ништа.
Али ето нека буде снашли се, купљена карта у једном правцу, соба мемљива, кирија висока, посао, да га је ко хтјео не би нас ни дочекао… Пут у једном од “бољих”праваца из Дрвара.
ДРУГИ ПРАВАЦ из мог града води према Ливну. Овај пут је у “други ентитет”. У овом правцу нам не наплаћују карте, ту идемо колима хитне помоћи. Посљедњи  замућени поглед кроз прозор хитних кола сирене И град који напуштамо… На самом улазу у болницу, питање ЈЕЛ ОПЕТ ИЗ ДРВАРА! Навикли И људи у бијелим мантилима да из Дрвара долазе ал се не враћају. И ово је други пут мало краћи можда И лакши.
Путнике из мог града одређују године, мјесто боравка, мука, живот невоље… А бијадосмо град херој, бијадосмо Титов Дрвар, а сада град из кога се одлази у једном правцу! Град првих повратника И првих покајника.
Ми смо они који добисмо идентитет а изгубисмо интегритет. Грађани без града, становници  без нада. Град који само у вријеме избора посјете политичари, запјевају крајишници. Свијесни да избора немамо а И када смо их имали бијаде погрешан. У нама И Додику тече крв Дрварчана. Изгледа да И нама И Додику излаза нема, Из града тишине.

недеља, 23. октобар 2016.

Природне љепоте Босанског Грахова

Пећина Ледница  у Ресановцима код Босанског Грахова, је 1965. проглашена специјалним резерватом. Ледница је добила име по леду, који се у зимском периоду формира у улазној дворани и задржава до јула и августа. Вјероватно најљепша и најбогатија пећина у Босни и Херцеговини и једна од познатијих у широј регији – Леденица, која се налази на падинама.Стражбенице на рубу босанскограховског села Ресановци, удаљена 2,5 километра од магистралног пута Босанско Грахово–Дрвар, а од пута према Личкој Калдрми око 800 метара, прије рата била је освијетљена и прописно уређена за бројне посјетиоце.Пећина је дугачка 20 км а истражено је 700 м. Њених 14 дворана по концетрацији пећинског накита превазилази већину досад истражених пећина у бившој држави. Располаже са пећинским накитом великих димензија и

различитих боја, са свјетлуцавим и искричавим накитом какав се ријетко среће у нашим пећинама.Освјетљења у пећини нестало је током рата, вагон уз улаз из којег су наплаћиване улазнице нестао је прије неколико година под налетом сакупљача секундарних сировина а с њим и жељезна решеткаста врата и сво жељезо око улаза
. Већ на улазу, почевши од највеће дворане зване Тамни вилајет, дуге 186 метара, видљиви су трагови ломљења и крађе накита. Довде се уз сигурно освјетљење некако и може још увијек очуваним бетонским степеницамаДаље треба бити веома опрезан
због урушених стаза и потпуног мрака. Из Тамног вилајета улази се у дворану Четврте крајишке бригаде, потом у Мраморну па у Шарену, да би пећина завршила са Двораном стогова, Језерском и Високом
двораном.Укупно је 13 дворана чија је дужина 697,5 метара, а површина 8.477 квадрата. Ово природно богатство вапи за заштитом, реконструкцијом стаза и поновним освјетљавањем, да буде туристичка оаза као и прије рата. Тиме би се спријечила и пљачка накита у којој нестају сталактити, сталагмити, пећински ст
убови, калцитне каде, ерозивне форме, оџаци, виглед, драперије, понори…Ваља истаћи и језерца у пећини и њен полулавиринтски облик па се без прописне опреме, освјетљења и водича и не препоручује улазак.Поред Леденице у Ресановцима постоје још неколико пећина, а то су: Чађава , Скакића , Водена пећина и понор Струге. Права дужина ових пећина, система дворана и ходника уствари незна се јер нису довољно истражене.Усвојена је одлука од стране Скупштине Кантона 10 о проглашењу пећине Леденица и Шаторског језера Еко зонама од посебног интереса за Кантон. Направљена и усвојена је Стручна студија од стране општине Босанско Грахово, која ће се бавити заштитом и препорукама о очувању Шаторског језера и пећине Леденица

среда, 19. октобар 2016.

Закуп пољопривредне земље у Босанском Грахову и Ливну

Пољопривреда Био д.о.о. обавјештава земљопосједнике да је заинтересована за закуп земљишта у селима Ливањског поља на територији општина Ливно и Босанско Грахово.

Пољопривреда Био д.о.о. је регистрована у надлежном привредном регистру и налази се у власништву Италијанских инвеститора.

Сви заинтересовани се могу обратити г. Вуљан Надану на број телефона 0038520685165.

ПОЉОПРИВРЕДА БИО Д.О.О. већ има склопљен уговор са општином Босанско Грахово о закупу пољопривредног земљишта површине око 100 хектара те овим путем жели да прошири своју дјелатност, искористи запустј
еле пољоприврене обрадиве површине а становништву помогне као закуподавцима или потенцијалним сарадницима, зависно од договора.
За све информације обратите се на горе наведени телефон.

Живот у Стрмици: Старијих све мање, млади без будућности

На тромеђи Босне, Лике и Далмације, некадашњој територији Млетачке републике, Аустрије и Османског царства данас се налази село Стрмица. Топоним је овдје остао непромјењен, међа која спаја и раздваја исти народ са три краја, али је живот некадашњег становништва Стрмице са оним који данас живе повратници у овај крај, готово немогуће поредити.

По попису становништва из 1991. године, у Стрмици је живјело 1.334 становника, од чега су нешто више од 97% националног састава чинили Срби. Двадесет година након тога, по попису становништва из 2011. годнине, у Стрмици је живјело тек 268 некадашњих становника, док их је данас, свега пет година након последњег пописа, у Стрмици тек стотинак. Већином су то, као и у осталим крајевима Далмације, повратници старије старосне доби, они који живот нису могли, а и данас не могу да замисле нигдје другдје него у родном крају.

Дан у Стрмици почиње доласком покретне трговине, комбија у којем се налазе оне најосновније намирнице, за које је до прве трговине неопходно отићи чак до Книна. Предалек је то пут и превелики трошак за већину оних који живе од социјалне помоћи, па своје потребе за најосновнијим животним потребштинама успјевају да намире два пута недјељно када се кроз село огласи сирена локалног трговца. Након његовог одласка, селом завлада тишина, природа доминира а Стрмичани се враћају својој свакодневици. У једном таквом дану, затичемо супружнике Стеву и Илинку Миздрак, једно у осмој, а друго већ у деветој деценији живота. Док са Илинком пролазимо кроз породнични воћњак, гдје се на сваком кораку види богатство родне земље, Стево нас дочекује испред породичне куће сејдећи на столици која је неким чудом преживјела рат.

- Хајте овамо, сједните мало док баба донесе кафу, ракију, сок неки, позива нас Стево.

Домаћински расположен, са видном радошћу што ће овај дан имати прилику да поразговара са неким од рјетких путника намјерника.

- Баба и ја смо овдје сами. Ту у кући иза, живи један комшија са старом мајком, мало даље има још њих двоје у кући, и тако, негдје једно, негдје двоје, али све је то слабо. Нема више народа овдје, кроз уздах објашњава Стеван.

Ситуацију каква је сада најбоље можемо видјети на пустим сеоским улицама, зато Стеву питамо како се овдје некада живјело.

- Стрмица је прије рата било лјепо, велико и богато село. Људи су радили, дјеце је била пуна школска зграда, радила је циглана која је запошљавала већину локалног становништва. Имали смо Унску пругу, возови су пролазили свако мало, народ је стално циркулисао у свим правцима. Све до рата, а онда је рат за собом оставио пустош и природу која осваја терене погодне за размножавање животињских врста. Нас је из године у годину све мање. Старије становништво умире, млади се не враћају, посла нема, па је и онима који су се одлучили на живот овдје све теже да остану. А могло би се то некако поправити, није да не би, објашњава Стеван.НИШТА НИЈЕ ТЕШКО КАО САМОЋА

Показујући руком на све што нас окружује, схватамо поруку коју нам ћутке преноси. Богата је ово земља, и готово да нема воћа ни поврћа које овдје не успјева. Препуно двориште грожђа, нара, смокава, бресака, крушака и јабука, уз све поврће које се налази у њиховом малом врту, најбољи су показатељ његових рјечи. Од пољопривреде се некада овдје могло добро живјети, можда би и данас могло да има ко да ради, и да су млађе генерације, како Стево каже, навикле на овакву врсту посла.

- Стрмица је било село врједних и честитих људи, ведрог духа и поносних на своје корјене и своју традицију. Данас нам је од тога остало још „Сијело тромеђе“, манифестација која већ годинама успјева да окупи на стотине заљубљеника у стару изворну пјесму, доведе људе из свих крајева, врати оне наше расуте по свјету, и послије тога, све се опет сведе на ову тишину, самоћу која човјеку најтеже пада, каже Стево.

Готово једногласно, и Илинка се укључује у причу.

- Само самоћа која је са старошћу све тежа и тежа. Љети је мало другачије, али су зиме предуге, рјетко ко сврати. Дјеца су нам у Србији, имају своје послове тамо, па долазе у врјеме годишњих одмора. Ми смо све старији, мој дјед има здравствених проблема, па зими и ми морамо горе њима, у Београд. Шта ћемо овдје сами, ко ће нам прићи ако шта затреба“ тешко и помирљиво пита се Илинка.

Поносно истиче како су она и њен Стево у браку већ скоро шездесет година, како су се послије рата вратили, поново направили порушену кућу, а данас преживљавају захваљујући искључиво свом раду и Стевиној пензији, иако им, наглашава, ништа не недостаје.

- Па погледајте мало около, нема чега нема. До прошле године кувала сам и по неколико врста сока, пекмеза, правила зимнице. Стево је пекао ракију од грожђа, шљива, јабука, ма какву све није. Ове године свега смо засадили, свега имамо више него што нам треба, али нема то ко да троши овдје, а ми више нисмо за велике послове. Ево стиже грожђе, мораћемо звати некога и платити да то бар побере, објашњава и показује Илинка.

Трагови радишних руку видљиви су на сваком кораку, и све је баш онако како ови људи кажу. Остављамо их у жељи да их бар добро здравље послужи, и да се не остваре Стевини страхови, да Стрмица за наредне двије деценије не остане сасвим пуста.





ШКОЛА ПРАЗНА, ДЈЕЦЕ НЕМА

Сеоска школа недалеко од Миздрака данас је затворена. Напустили су је, прије дви године, и преостале избјеглице које су ту годинама биле смјештене. Не чује се нигдје дјечији жамор, дјеце је у Стрмици тек неколико, па одлазимо у потрагу за најмлађим становницима села. У засеоку Видовићи живи шесточлана породица са троје мале дјеце. Бака Штефица са сином Предрагом, снахом Марином, и троје малишана, близнакињама Милицом и Маријом и најмлађим Стефаном. Јединих су то троје дјеце у Видовићима, па не чуди ни забринутост њихове баке која је већа од оне што ни син ни снаха немају посао.

- Мени је највећа брига то што ову дјецу нису примили у вртић у Книну, а сљедеће године њих дви требају кренути у школу. Кажу да за њих нема мјеста јер им родитељи не раде па их има ко чувати, али није проблем у чувању. Ова дјеца немају нормално дјетињство, не одрастају у друштву својих вршњака, немају друге дјеце да се са њима играју. Нама је жеља била да се мало укључе у друштво, да не дођу у школу ускраћени за све оно што имају друга дјеца у граду. Овдје нема ни игралишта, ни парка, ни школе, ништа што би њима пружило мало дјечије радости и зато смо сви незадовољни , што не можемо овој дјеци пружити оно што њима у овом узрасту недостаје, иако се трудимо да ни у чему другом не оскудјевају. Ни снаха ни син нису запослени, а вратили су се овдје прије петнаест година. Живимо захваљујући

мојој пензији и пољопривреди, нешто мало стоке које имамо. До града имамо једну аутобуску линију, аутомобил немамо, али са свим смо се помирили само са немогућношћу да нам дјеца одрастају као друга нисмо, помало љутито, али и разочарано каже Штефица.

Тридесетшестогодишњој Марини о томе је тешко и причати.

- Рођена сам у Прњавору, али сам се удала овдје у Стрмицу. Завољела сам овај крај и не могу рећи да ми није лјепо, али сада када се дјеци приближава школа све је теже. Као мајку највише ме боли то што су изоловани, што немају друштва и што не знају како је то играти се са другом дјецом. Ево, јутрос сам их аутобусом одвела до Книна, били смо мало у парку, и чекали аутобус да се вратимо кући, само да им мало приближим другу дјецу, да не буду одбачени кад крену у школу. Не могу њима бити друштво Мара, Ђука или нека трећа жена у осмој деценији живота, иако су они бистра дјеца и ни у чему што им треба не оскудјевају, каже Марина док јој глас подрхтава, а поглед скреће у страну да се не виде сузе које навиру.

И заиста, рјетко су то добра, васпитана и паметна дјеца. Неисцрпан извор радозналости, питања и благих погледа, несебичних осмјеха и дјечије радости. Можда не одрастају у парковима препуним справа за дјечије игре и несташлуке, али зато несебично дарују своју искрену радост, и вјешто баратају терминима попут „молим“, „хвала“, „изволи“, што се у неким већим срединама већ увелико заборавља. Они су навикли на живот у селу, међу старијима, и као да су пажљиво већ сами усвојили све предности таквог одрастања.

Путем од њихове куће, никога више нисмо срели, дан је већ одмицао а дјечије руке још неко врјеме су махале у знак поздрава. На самој државној граници, граници на којој се поносно вијори застава ЕУ, Стрмица остаје у својој изопштености. Пруге су одавно зарасле, напуштена циглана и даље стоји, земља зараста у коров, а они који желе ведрију и извјеснију будућност за свој крај, немоћни су да сами нешто мјењају. Можда они не могу, али вјерују да неко у догледно врјеме мора бар покушати, па бар због оне плаве заставе са звј
ездицама на самом улазу у село, ако не због Милице, Марије, Стефана...

субота, 15. октобар 2016.

Прослављена слава цркве у Рујанима

У селу Рујани крај Ливна налази се мала православна црква посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице. И ако у овом селу више нема православног живља, некадашњи становници и њихови потомци се окупљају у селу макар једном годишње како би обиљежили славу цркве, те на тај начин удахнули живот у овај храм.
Тако је било и ове године, када су се викенд уочи црквене славе окупили вјерници. Неки су овом приликом пристигли из Београда и Бања Луке, а неки из оближњих мјеста као што су Губин, Сајковић и Грахово. Пред 20-ак окупљених, Свету Литургију служио је парох лијевањски отац Жељко Ђурица. Током службе, дио присутних је приступио и светим тајнама исповјести и причешћа. Кум овогодишње славе био је Влада Маљковић из Сурчина, који је са својом породицом припремио славско жито и колач.
Обраћајући се окупљеним вјерницима на крају Свете Литургије, отац Жељко их је подсјетио да се на празник Покрова Пресвете Богородице обиљежава тренутак када се, давне 911. године, у Богородичиној цркви у Цариграду над окупљеним народом појавила Пресвета Богородица, са распростратим омофором, или покровом, у рукама, којим је покривала окупљени народ. Истакао је да Пресвета Богородица на исти начин данас окупља вјерни народ везан за овај храм, сабирајући нас њеним покровом.

понедељак, 10. октобар 2016.

Духовна радост под Шатор планином у селу Роре

На празник Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, у Недељу шеснаесту по Духовима 09.октобра.2016 године , Епископ бихаћко-петровачки Господин Атанасије удостојио је части и литургијског благодарења, мјесто под Шатор планином Роре. У Цркви Светог пророка Илије служена је Света архијерејска Литургија, уз саслуживање свештеника протојереја Синише Сердара, проха Друге дрварске парохије, намјесника дрварско – граховског и јереје Предрга Црепуље, пароха крњеушко – вођеничког.
Призор снијега и магле на Шатор планини и хладноћа временска, није пољуљао мали број мијештана , као и осталих који су поријеколм из ових крајева да дођу и да се окупе око олтара Божијег и приме благослов и поуку за свој живот и своје породице.
Владика је поучио народ вјерни да је велико пред Богом, испуњавти његове свете заповијести, да су то путеви водиље, да је велико бити пријатељ са највећим и најискренијеним пријатељем Богом , јер Он је тај који све даје, Он је наш истински родитељ. Велико је пред Бгом, чувати такву светињу, анђели записјиу сваку изговорену ријеч на небесима. Обраћајући се вјеном народу Епископ Атанасије поновио је још једном вриједност старе латинске пословице да је историја учитељица живота /historia est magistra vitae!/, истичући да се ове ријечи могу искреније схватити кроз значење да је „Црква учитељица живота- Црква Христова.“ Сви учитељи Цркве били су учитељи живота, а Они су управо простор нашег живота и учења.
Велико је бити православац на оваквим просторима у историји до данас, тумачио је Владика ријечи Јеванђеља данашњег. Споменувши у наставку и страдање хришћана у Босанском Петровцу у прошлим ратовима, бацани у јамам, гдје им се и данас кости налазе, преци којима данашњи сродници ни имена не знају, нити им је обиљежено гробно мијесто. Давши похвалу мијештанима , вјерницима што не заборављају своје страдалнике на спомен плочи и страдале за ову Цркву и за овај крај, борце, који су дали живот за светињу живота осталих. Управо живећи у светињи православља, ми носимо и рађамо све плодове Богу пријатне и другима.
Отац Зоран се захавалио Еископу – Архипастиру што је посјетио ове скоро на изглед библијске, старозавјете просторе, што нас је обишао на дан када црква прославља љубљеног и вјерног апсотола Јована, да и нас никада не заборавља у молитвама и поукама и духовној љубави, благодарио што нам је приближио и протумачио данашње Јеванђеље, захвало се свима присутнима који су дошли из далека који су дошли да узму свој таланат и умноже га, умножавајући тако све добре врлине.
Настављена је трпеза љубави коју су вјерници овог краја припремили уз пријатне и честите разговоре, који су нашим душама и духу дале снаге и полета у сваком добром дијелу.

петак, 07. октобар 2016.

Босанско Грахово смртно страдао у извлачењу дрва


Дана, 06.10.2016.године у 16,10 часова ПС Б. Грахово добила је  дојаву да је у рејону Триванов Дол, Б. Грахово, приликом извлачења дрва са трактором из шуме смртно страдао Н.В.  рођен 1960 године, становник Б. Грахова.Несрећа се догодила усљед превртања трактора и пада са трактора настрадале особе.На мјесто догађаја изашли су радници ПС Дрвар и дежурни љекар ... ДЗ Дрвар, обавили увиђај. Након завршеног увиђаја тј
ело смртно страдалог предано је породице.