Ође је завршена прича, љуто зло и готово. Три хиљаде људи живило је ту до 'Олује', а сада је можда 150 душа по свим заселцима, каже једна Плављанка. Ријетки повратници данас живе осамљенички, у лоше обновљеним кућама, без посла и уобичајених благодати цивилизације. У плавну, некада најразвијенијем селу книнске општине, тишина се готово може опипати: пространа и некоћ плодородна плављанска долина данас је обрасла коровом, на радост повећег стада оваца и коза које с друге стране цесте, из полулежећег положаја, будно мотри пастир; једном је руком набио шешир на главу, а другом нам одмахује.У заселку Башинцу, плављанском средишту, затичемо мјештанку која на балкону једнокатнице простире рубље. Иако је протекло двадесетак година од свршетка рата, њезине ријечи не улијевају оптимизам.
- Пустиња, нигдје никога. Што идете даље од центра, још је горе. Тешко је, шта да вам кажем - изговара у даху.
Кућа наше суговорнице тик је до бивше учитељске зграде, од које су преостали само голи зидови: жута табла на улазу нијемо свједочи да је онђе, до акције 'Олуја', радио и поштански уред. Неколико десетака метара даље, бивша је основна школа, потпуно девастирана; у сабласне прозорске и вратне отворе нагуране су бале сијена. Школа је занавијек обиљежена и тиме што су се у њој 25. августа 1995. мјештани Плавна и Грубора пријавили УНПРОФОР-у, желећи да им осигура или одлазак у тадашњу СР Југославију или останак под каквим кровом у Хрватској. Јер цивили српске националности који су тог јутра остали у својим кућама су убијени, а већина кућа у многобројним плављанским заселцима је запаљена.
Суговорница нам каже да је у село свога супруга дошла 2002., прије тога у њему нису стално боравили.
- Живјели смо у Задру, па четири ратне године у Книну и потом у избјеглиштву у Србији. Накрају смо се вратили овамо, у Плавно - тумачи нам.
И њезина сусједа, из куће преко пута, долази провјерити тко смо и одакле смо.
- Ође је завршена прича, љуто зло и готово. Шта ће ти све кад народа нема. Да ми није комшинице, пошизила бих - каже нам Јела.
- Колико је људи данас у Плавну? - питамо обје.
- Не знам колико нас је, о томе нисам размишљала. Можда педесетак - одговара прва наша суговорница са свога балкона.
- Три иљаде људи живило је ође до 'Олује', а сада је можда 150 душа, углавном повратника, разбацано по свим заселцима - прецизнија је Јела, која одмах надодаје:
- Јадан ти је онај који икога носи на души. Вјерујте мени да не море мирно спават. У овом селу и заселцима побијено је више од 30 људи. И кад нетко вели зашто ниси оста у својој кући… једва сам мужа наговорила да идемо, он би оста, ником ништа није скривија.
У овом селу и заселцима побијено је више од 30 људи. И кад нетко вели зашто ниси оста у својој кући… једва сам мужа наговорила да идемо, он би оста, ником ништа није скривија - говори мјештанка Јела
Јелина сусједа напомиње да људи нису задовољни обновом кућа.
- Радници нису добро струју направили, свако мало искачу осигурачи, димњак не ваља, као ни канализација, која се неријетко заштопа - објашњава.
У селу углавном нема ни телекомуникацијског сигнала, ваља стајати на сеоском пољу да би га се, можда, ухватило. А готово насред њега, сеоска је амбуланта: градили су је након рата, наводно Швицарци. Доктор из Книна долази тек сваке прве сриједе у мјесецу…
Мало прије скретања за заселак Торбице наилазимо на занимљив призор: на приколици џипа, једна на другој, леже двије устријељене и везане дивље свиње. Поред приколице троје-четверо ловаца, сви у сивомаслинастим прслуцима. Мрко нас гледају, ваљда због бојазни да нисмо какви инспектори из Загреба.
- Гђе ће се спремати гулаш? - питамо их, напола у шали.
Очито ненавикнути на такве упадице, неодређено и збуњено климају главама, не одговоривши нам на питање.
Из Торбица погледом обухваћамо готово све плављанске заселке. Мјештани се броје на прсте једне руке, видимо тек покоју старију особу… У старој каменој кући, подигнутој ваљда прије двјесто година, са супругом и два пса станује 56-годишња Десанка Маринковић, фармацеутска техничарка која је пуних осамнаест година, све до 'Олује', живјела у Книну, гђе је радила у болничкој љекарни. У опљачкану кућу својих родитеља вратила се 1997. из избјеглиштва у Србији, но ни данас се, након небројених молби, није успјела запослити у струци.
- Школу за фармацеутског техничара завршила сам у Сарајеву, након чега сам положила и државни испит за самостално бављење том ђелатношћу. Кад сам се вратила из избјеглиштва, била сам једина у Книну квалифицирана за тај посао: дакле готов производ, с готово двадесет година искуства у струци, што су сви знали. То ми није помогло. Равнатељи болнице су се мијењали и на то радно мјесто доводили неквалифициране раднике - прича нам Десанка.Нада се указала након једног од безбројних разговора у болници, али била је кратка вијека: посао је добила Хрватица из БиХ, која је дотад радила само у представништву и није имала ни дана апотекарског стажа.
- Она је, наводно, била критичан кадар и тако је добила стан у Книну, иако сам и ја цијело вријеме ту била присутна. Болница јој је платила школовање у Бијељини, због којега није напустила радно мјесто. А након тога је са супругом отишла у Канаду - каже нам.Када је питамо што мисли који су стварни разлози да као повратница није запослена у јавној установи, болници, и је ли се позивала на 22. чланак Уставног закона о правима националних мањина (који локалној самоуправи прописује обавезу запошљавања припадника националних мањина размјерно њиховом уђелу у постотку становништва), каже нам да су је давно упозорили како споменути чланак за болницу не вриједи. У болничку је љекарну ипак, након година мука, примљена на одређено вријеме, на свега два мјесеца. Нова јој равнатељица не жели продужити уговор, него расписује натјечај, на који Десанка опет шаље молбу, па је позивају на разговор.
- Не желим ни помислити да је ријеч о дискриминацији по националној основи, али питам се како то да је господична која је ове године примљена у стални радни однос запослена након натјечаја на одређено вријеме, премда је тада била студентица - напомиње.
Насрећу, Шибенчанину Живковићу, власнику приватне биљне љекарне у Книну, није била важна њезина националност, па је код њега, све до затварања љекарне 2011., зарађивала за живот.- Препоручила ме била пријатељица, Хрватица из Книна. Покушавши ме охрабрити, казао ми је: 'Можда ћемо ми имати проблема због вас, можда ви због нас, али покушат ћемо то заједно надићи.' И јесмо, превазишли смо. Кнински старосједиоци Хрвати срдачно су ме поздрављали, али је лош промет, нажалост, затворио апотеку - каже Десанка, која се не предаје унаточ томе што је само једна од бројних на дугачком попису Завода за запошљавање. И даље упорно шаље молбе за различите послове.
- Имам два запослена сина, један је у иноземству, и живим захваљујући њиховој помоћи. Имам и мало врта, па нешто сама узгојим, имам виноград и три кошнице пчела, па радим сокове, џемове, ајваре… - набраја Десанка.
Некада је њезина обитељ, попут других у крају, имала пуно земље, на којој би се радило након посла у Книну: већина је, наиме, била запослена у некадашњој творници вијака, Твику, Книњанци и другим подузећима.
- Данас је Плавно зарасло, постало је велико ловиште - закључује Десанка.
Нажалост, ловци који долазе у село не воде рачуна о малобројним људима који узгајају усјеве и винограде: постављају замке за дивљач гђе им се свиди, а викендом, кад их је највише, човјек треба добро припазити да га не замијене за какву животињу, кажу нам у селу. Како би се мјештани опскрбили најнужнијим намирницама, у Плавно долази покретна трговина, у којој посебно треба наручити кукуруз и мекиње за стоку, кажу нам супружници Душанка и Видосав Дубајић, обоје на прагу осамдесетих.
- Нама је лијепо овђе, на тромеђи Лике, Босне и Далмације, али нема младих. Народ раселио, уватила криза. Видиш, ја сам хрватски Србин и шта имам тражити у Србији или другој држави - говори Видосав Дубајић, повратник од 1997. године.
Кад сам се вратила из избјеглиштва, била сам једина у Книну квалифицирана за посао фармацеутске техничарке: готов производ, с готово двадесет година искуства у струци. Но равнатељи болнице доводили су неквалифициране раднике - каже 56-годишња Десанка Маринковић
Као стројовођа маневра радио је пуне 42 године у Книну и данас има три тисуће куна пензије. Гледа у даљину, набраја засеоке: Ђурићи, Зорићи…, па га ухвати носталгија за минулим временима, кад се овђе пјевало, дружило, живјело. Присјети се и тога како су у оном давнијем рату партизани из једног дијела овога краја гонили четнике из другога… Но политика га данас не занима, сви су му исти, тко год да је на власти. Највише га мучи што у заселку нема вањске, јавне расвјете, јер је нетко, наводно, искључио прекидач у трафостаници.
Дубајићев зет Зоран, поријеклом из оближњег Голубића, и данас живи у Србији, у Раковици крај Београда. За њега и његову обитељ, каже, нема увјета да се врате у родни крај.
- Имам овђе старог ћаћу, па га дођем обићи. У Србији нешто радим, повремено, и тако - не открива превише Зоран; тек штуро домеће да се 90 посто Плављана није вратило својим кућама, па село живне само љети.
Док бака Душанка однекуд доводи магарицу, готово заборављену животињу, како би је прије ноћи склонила у тор, ми се спуштамо цестом Плавно – Книн, пазећи добро да у тих двадесетак километара до првих градских свјетала не доживимо још и одрон камења…
Жељко Џепина: Нисмо задовољни динамиком запошљавања
Проблем јавне расвјете у Плавну техничке је природе и ускоро ће бити ријешен, јер однедавно имамо новога концесионара за тај дио опћине - каже Жељко Џепина, члан СДСС-а и замјеник книнске градоначелнице.
Занимао нас је и случај Десанке Маринковић, везан уз запошљавање повратника, припадника националне мањине, што је регулирано чланком 22 Уставног закона о правима националних мањина. Џепина сматра да је имплементација тога чланка, који је на папиру добар и оптимистичан, у стварном животу незадовољавајућа.
- Одговорне особе у локалној самоуправи дио Уставног закона тумаче произвољно, једним дијелом због одређене недефинираности једног ставка предметног чланка, па по томе испада да се предност при запошљавању повратника не односи на трговачка друштва и јавне установе, попут болнице чији је оснивач локална самоуправа, односно Град Книн. Но то је затечено стање и ми чинимо све што можемо да се оно поправи. У болници имамо око тридесетак запослених, углавном медицинских сестара и техничара, кадра каквог недостаје на тржишту радне снаге, па су на та мјеста запошљавани и Срби. Осталих је јако мало: имамо двојицу ватрогасаца, у Ђечјем вртићу једног, а у Пучком отвореном училишту ниједног из редова мањина - каже Џепина.
Додаје да је Срба по посљедњем попису у Книну и цијелој опћини било 23,05 посто, па је и у том смислу заступљеност српске мањине у градској управи незадовољавајућа: требало би их бити запослено деветеро, а тренутачно онђе ради свега четверо.
- Велик је проблем и то што већ дуго нема нових натјечаја. Но, понављам, такву се слику трудимо исправити гђе год се отворе могућности - закључује Џепина.
Нема коментара:
Постави коментар