И док се у БиХ, земљи јада и чемера, ломе копља због којекаквих агенди, меморандума, приступних фондова, некаквих поглавља и бог те пито чега све још не, у мањем и већем бх. ентитету народ гладује заборављен и остављен од свих. Не боли толико несрећнике небрига његових, колико нимало дипломатско држање и охолост Вас, господине Валентине Инцко. А у тој земљи, Босни и Херцеговини, никад прије међуентитетска међа није била толико оштра, дубока и опасна. У земљи је више од 520 села и заселака избрисано са географске карте. У скоро свим су прије рата живјели само Срби.
У мањем ентитету је осамнаест одсто несрба, а у већем пет пута мање Срба. Дрвар је са 7.700 српских повратника "најсрпскији" град у Федерацији. У том Дрвару је посљедњег априлског викенда било дванаест сахрана, а да од јануара у том истом граду није рођено ниједно дијете...
Даље идем по оном што сам записивао ходећи земљом јада и чемера.
У једном средњобосанском граду, ногометаши Хрвати тренирају и играју на травнатом терену, јер су у том граду већина, а њихове комшије Бошњаци тамо иза жице на терену са шљаком... професор Мустафа Шантић каже да у западном Мостару предаје глазбу, а у источном музику...
У овој земљи је још једанаест школских објеката у којима на једна врата улазе Хрвати, а на друга ђеца Бошњака. Када би се међу њима заломио неки Србин, ушао би на врата куд и ђеца Хрвата. Правдају то тиме да је криж ипак мало ближи крсту неголи полумјесецу... У Стоцу и Ускопљу, односно горњем Вакуфу, када играју репрезентације БиХ и Хрватске, ситуација је замало иста као и деведесет и треће, када су се Босанци и Херцеговци најжешће тукли... Није познато да ли игђе у Европи постоји град као Мостар у коме избори нису одржани већ осам година. Незнано је да ли ће их ускоро и бити... О судској пресуди у случају "Сејдић и Финци" да се и не говори, баш као ни о подизању оптужнице против човјека под чијом командом је убијено или уморено бар пет стотина Срба. Међу њима су четири моја ратна друга који су сахрањени без главе...
Не брине међународњаке, наравно и Вас, ни чињеница да резултата посљедњег пописа становништва у земљи јада и чемера, нема још ни на видику... Не брине Вас ни то што је за осам година идентификовано тек око триста српских несрећника те да Република Српска тражи, и то безуспјешно, још 1.662 нестала. Не брине Вас, господине Инцко, ни то што је у посљедње три године у напуштеним српским насеобинама прекопано око двјеста гробова Срба!!! Нико не зна гдје су однесени скелетни остаци из њих... Све су прилике да Вас не брине ни пријетња новим ратом оног монструма Сефера Халиловића, а нити ратни покличи ефендије Церића и сабраће му преко велике локве...
Не брине Вас господине Инцко ни још много штошта другог сличног већ наведеном. Али Вас зато, господине Инцко, брину највише Милорад Додик, Република Српска и референдум о њеном рођендану.
Није у овој земљи нико против тога да подносите извјештај Уједињеним нацијама. Није, јер је и овој земљи стало да буде члан велике породице оних који промовишу мир и боре се за њега. Али, господине Инцко, није ли се у тај Ваш извјештај бар једном могло написати ово што сам и истраживао и навео.
Четрдесет година се бавим новинарством, али толику, зашто не рећи мржњу, према једној страни нигђе, осим код оних ратних монструма, нисам ни чуо, ни видио ни доживио. Ви ћете отићи из ове земље са дебелим банковним контом на рачуну. Остаћемо у њој ми, обични смртници да живимо или можда боље рећи да покушавамо живјети живот достојан човјека и људи. Нека Вам свевишњи опрости гријех који је далеко од било какве дипломатије коју свијет познаје.
Гдке ће Вам душа, господине Валентине Инцко???
Поздрав (само из куртоазије)
Славиша Сабљић,
новинар из Бањалуке
Нема коментара:
Постави коментар