Тромо се вријеме вуче и ништа ново нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Овим стиховима Гаврила Принципа, исписаним на порцији за јело у ћелији гарнизоног затвора у Сарајеву 1914. године, причу почиње седамдесетседмогодишњи Петар Принцип, потомак вође Сарајевског атентата.
Петров отац Данило (Дане) Принцип и Гаврилов отац, по коме Петар носи име, били су два брата по стрицу и живјели су у истој кући у селу Обљај, код Босанског Грахова, све до 1942. године кад су црногорске јединице партизана упале у село и запалиле им кућу.
Потом Петрови родитељи, заједно с њим, двије старије сестре и Гавриловом мајком Маријом бјеже у Книн, која по повратку у Босанско Грахово 1945. године ту и умире.
О свом “стрицу Гаврилу”, најпознатијем Принципу, који је 28. јуна 1914. године извршио атентат на престолонасљедника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда у Сарајеву, што је био повод за избијање Првог свјетског рата, Петар препричава оно што је чуо од покојне мајке.
“Марија, Гаврилова мајка, коју смо звали Нана, причала је за сина да је као дјечачић био необично живахан. Моја мајка Зорка говорила је да јој је баба Нана казивала да је у том несташлуку једном приликом Гаврило ногом закачио своју кошуљу и поцијепао је цијелу”, присјећа се Петар мајчиних ријечи.Додаје да му је мајка рекла како је породица Принцип с изненађењем примила вијест о атентату на Франца Фердинанда и невјерицом да је такво нешто учинио њихов Гавро, а да су одмах након атентата жандари блокирали породичну кућу у Обљају.
Петар је био шумар и радио је у неколико шумских предузећа у БиХ и, како каже, никад у прошлости није имао проблема због свог презимена и свог поријекла, нити је имао било каквих неугодности.Данас живи у Бањалуци и члан је Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. (Солунаши) и члан Градског удружења заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бањалука, још од времена избјеглиштва из Босанског Грахова 1995. године.
Његов син Данило погинуо је у децембру 1994. године на граховсколивањском ратишту и сахрањен је у Босанском Грахову у породичној гробници заједно са Гавриловим и Петровим родитељима на гробљу “Мраморје”
Петар каже да често иде у Босанско Грахово, те се спрема да иде тамо и сљедећег мјесеца на 22. годишњицу синове погибије.
А за Гаврила има само ријечи хвале.
“Стриц Гаврило је био изузетна личност у српском народу, јер је његово дјело златним словима исписано у историји српског народа и слободарских народа широм свијета”, наглашава Петар, спомињући ријечи великог писца Владимира Дедијера који је описао Гаврилов потез “као убиство тиранина, што није терористички чин јер тиранин под плаштом изговора демократије чини веће злочине свијету, а што је видљиво и данас, али и у претходним временима”.
Петар с поносом истиче да му је Гаврило био стриц, а његов чин револуционарно дјело, те да је из његове лозе познат и Слободан Принцип Сељо, народни херој из Другог свјетског рата и један од организатора устанка на Романији заједно са Славишом Вајнером Чичом“Историчари су забиљежили и учешће дједова и стричева Гаврила Принципа у босанскохерцеговачком устанку Црнопоточка буна, који је трајао од 1875. до 1878. године, као и страдање мога сина у посљедњем рату”, прича Петар.
Додаје да носи једну посебну успомену из Обљаја.
“Никола Принцип, најмлађи Гаврилов брат, који је службовао као љекар у Чапљини, дошао је у Обљај 1939. године са пуним аутобусом да обиђе родитеље и родбину и да присуствује чину мог крштења”, испричао је Петар, којем је кумовао Божидар Томић, професор Гимназије у Београду, биограф Гаврилов и породице Принцип, и поклонио му дукат који још чува.
Додао је да су у комунистичком систему Гаврилови лик и дј
ело били доста присутнији у књигама, али и у причама наставника.
У данашње вријеме, каже, то је доста запостављено или се интерпретира на другачији начин.
И данданас у зиду поред родне куће Принципових налази се камен који треба рестаурирати и на коме је Гаврило уклесао иницијале Г.П. и свој лик.
Петар објашњава да је то био посљедни боравак Гаврила у родном Обљају 1909. године, иако су неки причали да су га виђали касније.
“Успомена на њега живјеће вјечно јер његови стихови из сарајевског затвора видљиви су и у ово вријеме на начин да описују наше околности које се нису много промијениле од времена у којем је живио Гаврило”, рекао је на крају потомак Гаврила Принципа.
Петров отац Данило (Дане) Принцип и Гаврилов отац, по коме Петар носи име, били су два брата по стрицу и живјели су у истој кући у селу Обљај, код Босанског Грахова, све до 1942. године кад су црногорске јединице партизана упале у село и запалиле им кућу.
Потом Петрови родитељи, заједно с њим, двије старије сестре и Гавриловом мајком Маријом бјеже у Книн, која по повратку у Босанско Грахово 1945. године ту и умире.
О свом “стрицу Гаврилу”, најпознатијем Принципу, који је 28. јуна 1914. године извршио атентат на престолонасљедника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда у Сарајеву, што је био повод за избијање Првог свјетског рата, Петар препричава оно што је чуо од покојне мајке.
“Марија, Гаврилова мајка, коју смо звали Нана, причала је за сина да је као дјечачић био необично живахан. Моја мајка Зорка говорила је да јој је баба Нана казивала да је у том несташлуку једном приликом Гаврило ногом закачио своју кошуљу и поцијепао је цијелу”, присјећа се Петар мајчиних ријечи.Додаје да му је мајка рекла како је породица Принцип с изненађењем примила вијест о атентату на Франца Фердинанда и невјерицом да је такво нешто учинио њихов Гавро, а да су одмах након атентата жандари блокирали породичну кућу у Обљају.
Петар је био шумар и радио је у неколико шумских предузећа у БиХ и, како каже, никад у прошлости није имао проблема због свог презимена и свог поријекла, нити је имао било каквих неугодности.Данас живи у Бањалуци и члан је Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. (Солунаши) и члан Градског удружења заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бањалука, још од времена избјеглиштва из Босанског Грахова 1995. године.
Његов син Данило погинуо је у децембру 1994. године на граховсколивањском ратишту и сахрањен је у Босанском Грахову у породичној гробници заједно са Гавриловим и Петровим родитељима на гробљу “Мраморје”
Петар каже да често иде у Босанско Грахово, те се спрема да иде тамо и сљедећег мјесеца на 22. годишњицу синове погибије.
А за Гаврила има само ријечи хвале.
“Стриц Гаврило је био изузетна личност у српском народу, јер је његово дјело златним словима исписано у историји српског народа и слободарских народа широм свијета”, наглашава Петар, спомињући ријечи великог писца Владимира Дедијера који је описао Гаврилов потез “као убиство тиранина, што није терористички чин јер тиранин под плаштом изговора демократије чини веће злочине свијету, а што је видљиво и данас, али и у претходним временима”.
Петар с поносом истиче да му је Гаврило био стриц, а његов чин револуционарно дјело, те да је из његове лозе познат и Слободан Принцип Сељо, народни херој из Другог свјетског рата и један од организатора устанка на Романији заједно са Славишом Вајнером Чичом“Историчари су забиљежили и учешће дједова и стричева Гаврила Принципа у босанскохерцеговачком устанку Црнопоточка буна, који је трајао од 1875. до 1878. године, као и страдање мога сина у посљедњем рату”, прича Петар.
Додаје да носи једну посебну успомену из Обљаја.
“Никола Принцип, најмлађи Гаврилов брат, који је службовао као љекар у Чапљини, дошао је у Обљај 1939. године са пуним аутобусом да обиђе родитеље и родбину и да присуствује чину мог крштења”, испричао је Петар, којем је кумовао Божидар Томић, професор Гимназије у Београду, биограф Гаврилов и породице Принцип, и поклонио му дукат који још чува.
Додао је да су у комунистичком систему Гаврилови лик и дј
ело били доста присутнији у књигама, али и у причама наставника.
У данашње вријеме, каже, то је доста запостављено или се интерпретира на другачији начин.
И данданас у зиду поред родне куће Принципових налази се камен који треба рестаурирати и на коме је Гаврило уклесао иницијале Г.П. и свој лик.
Петар објашњава да је то био посљедни боравак Гаврила у родном Обљају 1909. године, иако су неки причали да су га виђали касније.
“Успомена на њега живјеће вјечно јер његови стихови из сарајевског затвора видљиви су и у ово вријеме на начин да описују наше околности које се нису много промијениле од времена у којем је живио Гаврило”, рекао је на крају потомак Гаврила Принципа.
Нема коментара:
Постави коментар