Са доласком инвеститора у Босански Петровац ова општина је почела да се суочава са недостатком радника. Иако важи за слабо развијен градић у западној Крајини, у посљедње вријеме са појавом озбиљних послодавца почињу га насељавати радницима из других бх. градова.
Производња стакла за алуминијумска врата довела је Игора Шарића из Приједора у Босански Петровац. Добри услови словеначке фирме били су разлог да се из града на Сани пресели у шумске крајеве западне Крајине. Са још 80 запослених прави врата за европско, али и за јапанско и нигеријско тржиште.
“У Петровац сам дошао за послом зато што је фирма дошла из Словеније, у којој сам прије радио. Кад је пребачена овдје и ја сам дошао у Петровац”, казао је Шарић.
Из истих разлога и двојица Игорових колега су се преселили из Градишке.
Здравко Радошевић је Петровчанин. Од 2000. повратник у свој град. Тврди да се привредна слика Босанског Петровца посљедњих година знатно мијења.
“Од 2000. па на овамо пилане су биле те које су највише људи запошљавале јер Петровац има велики број пилана. Са отварањем пивнара словеначке фирме дошло је до потребе за још радника и отворила се потреба за квалитетнија радна мјеста”, наводи Радошевић.
Нових радних мјеста биће још, тврди начелник општине Златко Хујић. У Босанском Петровцу ће се отворити постројења фирме Алма Рас и тржин центар Бинго. Међутим, највеће наде се полажу у фарму норвешке говечади Арифагић која пресељава из Приједора.
“Он ће ту отворити фабрику сточне. То је једно подизање и села и града јер је то атрактиван послодавац. Фирма Арифагић је кренула у Приједору прије двије године и не одлази зато што тамо не може да ради већ зато што нема простора. Ми смо овдје доста брзо реаговали и у кантону и у општини”,открио је Хујић.
Предност треба дати економији, а не национализму, мишљења је овај начелник који није члан ниједне политичке странке.
Суживот у Босанском Петровцу постаје нормалан начин живота, сматрају и радници.
“Људи се међусобно друже и зајдно раде. Једино је политика та која помало мути бистру воду сада у овом предизборном периоду”, мишљења је Радошевић.
Овдје живот постаје сличан некадашњем, само недостају Петровчани. Из дијаспоре се ријетки враћају. Босански Петровац постаје град старих и суочава се са недостатком радно способних.
Највећи проблем ове општине је расељено становништво. Прије рата овдје је живјело око 12.000 људи, данас је тај број дупло мањи.
Производња стакла за алуминијумска врата довела је Игора Шарића из Приједора у Босански Петровац. Добри услови словеначке фирме били су разлог да се из града на Сани пресели у шумске крајеве западне Крајине. Са још 80 запослених прави врата за европско, али и за јапанско и нигеријско тржиште.
“У Петровац сам дошао за послом зато што је фирма дошла из Словеније, у којој сам прије радио. Кад је пребачена овдје и ја сам дошао у Петровац”, казао је Шарић.
Из истих разлога и двојица Игорових колега су се преселили из Градишке.
Здравко Радошевић је Петровчанин. Од 2000. повратник у свој град. Тврди да се привредна слика Босанског Петровца посљедњих година знатно мијења.
“Од 2000. па на овамо пилане су биле те које су највише људи запошљавале јер Петровац има велики број пилана. Са отварањем пивнара словеначке фирме дошло је до потребе за још радника и отворила се потреба за квалитетнија радна мјеста”, наводи Радошевић.
Нових радних мјеста биће још, тврди начелник општине Златко Хујић. У Босанском Петровцу ће се отворити постројења фирме Алма Рас и тржин центар Бинго. Међутим, највеће наде се полажу у фарму норвешке говечади Арифагић која пресељава из Приједора.
“Он ће ту отворити фабрику сточне. То је једно подизање и села и града јер је то атрактиван послодавац. Фирма Арифагић је кренула у Приједору прије двије године и не одлази зато што тамо не може да ради већ зато што нема простора. Ми смо овдје доста брзо реаговали и у кантону и у општини”,открио је Хујић.
Предност треба дати економији, а не национализму, мишљења је овај начелник који није члан ниједне политичке странке.
Суживот у Босанском Петровцу постаје нормалан начин живота, сматрају и радници.
“Људи се међусобно друже и зајдно раде. Једино је политика та која помало мути бистру воду сада у овом предизборном периоду”, мишљења је Радошевић.
Овдје живот постаје сличан некадашњем, само недостају Петровчани. Из дијаспоре се ријетки враћају. Босански Петровац постаје град старих и суочава се са недостатком радно способних.
Највећи проблем ове општине је расељено становништво. Прије рата овдје је живјело око 12.000 људи, данас је тај број дупло мањи.
Нема коментара:
Постави коментар