За повратнички хљеб се често каже да има седам кора, али онај који Бранка и Мирослав Арежина, млади пар повратника у Босанско Грахово, нуде купцима у својој пекари је свјеж, топао и има један посебан укус – укус наде у бољу будућност.
Сваког школског дана, након што звоно означи почетак великог одмора или крај наставе, испред пекаре Клас у Босанском Грахову се сјате ђаци из оближње основне школе. Раздрагани основци уз грају нагрну у пекару, да би убрзо са задовољним осмјехом на лицима изашли из пекаре, носећи топла пецива у рукама. Након ове свакодневне кратке инвазије, обично је вријеме да радници у пекари започну припрему новог тијеста за пецива којима ће попунити „опустошене“ полице.
Ма колико оваква сцена – дјеца која на великом одмору купују пециво у пекари – звучала уобичајено, то у Босанском Грахову донедавно није био случај, и то већ двадесетак година уназад. Наиме, у овом градићу углавном повратника, није било ниједне пекаре све док један млади повратнички пар прије неколико мјесеци није отворио пекару Клас.
Бранка и Мирослав Арежина су као избјеглице живјели у Приједору. Обоје су годинама радили у пекарству, међутим, како кажу, нису имали услове за изградњу стабилне егзистенције. Идући „трбухом за крухом“ на крају су се вратили у родни град, да би се бавили управо – производњом хљеба и пецива.
Прилика за то им се указала захваљујући донацији коју су добили кроз пројекат „Примјена концепта људске сигурности у циљу стабилизације заједница у Кантону 10“.
„Донација нам је омогућила набавку неопходне пекарске опреме - пећи, мјешалице, витрина и пулта, без којих не бисмо могли почети рад,“ каже Мирослав.
„На почетку је било тешко, али општина нам је доста помогла. Било за шта да смо се обратили, општина је била уз нас,“ додаје Бранка.И Богдан Рунић, асистент на пројекту ИОМ-а, УН агенције за миграције, наглашава активну улогу и значајан допринос локалних власти. Општина је прискочила у помоћ младим повратницима, обезбједивши простор у којем је данас смјештена пекара и његово реновирање. И не само то: како је Мирославова кућа у рату девастирана и још није реновирана, општина им је помогла у проналаску стана и подржала их плаћањем прве три станарине.
Грађани Босанског Грахова коначно у свом граду могу сваког дана купити свјеж хљеб, који је раније допреман из Дрвара и Ливна. Из пекаре се сваког дана шири мирис свјежег хљеба, кифли, сланаца, переца, бухтли, плетеница, разних пита, пецива са чоколадним и воћним прељевима, чему се највише радују дјеца.
У пекару са синчићем улази Александра Ерцег. Малишан се одмах „залијепио“ за пулт у којем стоје пецива са чоколадним прељевом. Александра, повратница у Дрвар која се удала у Босанско Грахово, каже: „Отварање ове пекаре је стварно од великог значаја за цијелу заједницу. Сад кад можемо доћи и купити свјеже, топло пециво, то стварно пуно значи, посебно за наше најмлађе, који су – могу слободно рећи – жељни и пице, и кифле, и кроасана, и свега осталог.“
Отварање пекаре значило је и отварање два нова радна мјеста: за Бранку и Мирослава ово представља прилику да зарађују за живот од свог рада и изграде достојанствену будућност у свом родном граду.
Свако ново радно мјесто у повратничким заједницама има посебан значај, а свака је јавна услуга за грађане драгоцјена. Нарочито је то случај у градовима као што је Босанско Грахово у Кантону 10, једном од најмање развијених подручја у Босни и Херцеговини.
Осигурање услова за бољи живот, унапређење пружања социјалних услуга и других облика подршке угроженим групама су само неки од циљева пројекта „Примјена концепта људске сигурности у циљу стабилизације заједница у Кантону 10“ који заједнички спроводе агенције УНДП, УНХЦР, УНИЦЕФ и ИОМ, у партнерству са Владом Кантона 10, општинским властима и организацијама цивилног друштва. Пројект финансира УН Фонд за људску сигурност (УН ТФХС).
Сваког школског дана, након што звоно означи почетак великог одмора или крај наставе, испред пекаре Клас у Босанском Грахову се сјате ђаци из оближње основне школе. Раздрагани основци уз грају нагрну у пекару, да би убрзо са задовољним осмјехом на лицима изашли из пекаре, носећи топла пецива у рукама. Након ове свакодневне кратке инвазије, обично је вријеме да радници у пекари започну припрему новог тијеста за пецива којима ће попунити „опустошене“ полице.
Ма колико оваква сцена – дјеца која на великом одмору купују пециво у пекари – звучала уобичајено, то у Босанском Грахову донедавно није био случај, и то већ двадесетак година уназад. Наиме, у овом градићу углавном повратника, није било ниједне пекаре све док један млади повратнички пар прије неколико мјесеци није отворио пекару Клас.
Бранка и Мирослав Арежина су као избјеглице живјели у Приједору. Обоје су годинама радили у пекарству, међутим, како кажу, нису имали услове за изградњу стабилне егзистенције. Идући „трбухом за крухом“ на крају су се вратили у родни град, да би се бавили управо – производњом хљеба и пецива.
Прилика за то им се указала захваљујући донацији коју су добили кроз пројекат „Примјена концепта људске сигурности у циљу стабилизације заједница у Кантону 10“.
„Донација нам је омогућила набавку неопходне пекарске опреме - пећи, мјешалице, витрина и пулта, без којих не бисмо могли почети рад,“ каже Мирослав.
„На почетку је било тешко, али општина нам је доста помогла. Било за шта да смо се обратили, општина је била уз нас,“ додаје Бранка.И Богдан Рунић, асистент на пројекту ИОМ-а, УН агенције за миграције, наглашава активну улогу и значајан допринос локалних власти. Општина је прискочила у помоћ младим повратницима, обезбједивши простор у којем је данас смјештена пекара и његово реновирање. И не само то: како је Мирославова кућа у рату девастирана и још није реновирана, општина им је помогла у проналаску стана и подржала их плаћањем прве три станарине.
Грађани Босанског Грахова коначно у свом граду могу сваког дана купити свјеж хљеб, који је раније допреман из Дрвара и Ливна. Из пекаре се сваког дана шири мирис свјежег хљеба, кифли, сланаца, переца, бухтли, плетеница, разних пита, пецива са чоколадним и воћним прељевима, чему се највише радују дјеца.
У пекару са синчићем улази Александра Ерцег. Малишан се одмах „залијепио“ за пулт у којем стоје пецива са чоколадним прељевом. Александра, повратница у Дрвар која се удала у Босанско Грахово, каже: „Отварање ове пекаре је стварно од великог значаја за цијелу заједницу. Сад кад можемо доћи и купити свјеже, топло пециво, то стварно пуно значи, посебно за наше најмлађе, који су – могу слободно рећи – жељни и пице, и кифле, и кроасана, и свега осталог.“
Отварање пекаре значило је и отварање два нова радна мјеста: за Бранку и Мирослава ово представља прилику да зарађују за живот од свог рада и изграде достојанствену будућност у свом родном граду.
Свако ново радно мјесто у повратничким заједницама има посебан значај, а свака је јавна услуга за грађане драгоцјена. Нарочито је то случај у градовима као што је Босанско Грахово у Кантону 10, једном од најмање развијених подручја у Босни и Херцеговини.
Осигурање услова за бољи живот, унапређење пружања социјалних услуга и других облика подршке угроженим групама су само неки од циљева пројекта „Примјена концепта људске сигурности у циљу стабилизације заједница у Кантону 10“ који заједнички спроводе агенције УНДП, УНХЦР, УНИЦЕФ и ИОМ, у партнерству са Владом Кантона 10, општинским властима и организацијама цивилног друштва. Пројект финансира УН Фонд за људску сигурност (УН ТФХС).
Нема коментара:
Постави коментар