У петак 27. јануара, на празник Светог Саве а у оквиру обиљежавања Међународног дана сјећања на жртве Холокауста, у Лондону је отворена изложба ”Срби Ливањског поља – Трајање кроз векове”.
Ова изложба је отворена у просторијама Амбасаде Републике Србије, у организацији саме Амбасаде и Удружења Огњена Марија Ливањска.
Изложба, која је већ приказана јавности у Београду, Бања Луци и Новом Саду, бави се успоном српског становништва Ливањског поља од краја 18. вјека па све до почетка Другог свјетског рата. Успостављањем Независне Државе Хрватске, српски народ у овим крајевима доживљава велика страдања. Покољи усташа су почели почетком јуна 1941. године и достигла свој врхунац крајем јула и почетком августа месеца исте године, у данима око Огњене Марије. У овом периоду, побијено је преко 1600 ливањских Срба, како жена и мушкараца, тако и великог броја дјеце, од којих неки нису имали ни годину дана. Осим приче о страдању, изложба приказује и истрајност живота српске заједнице на овом пордучју након Другог свјетског рата.
Окупљене у Амбасади Републике Србије, њих 60-ак, међу којима неколико амбасадора и владика Британско-скандинавски Доситеј, поздравио је Амбасадор Огњен Прибићевић. Захваливши се свима који су дошли да посјете изложбу, истакао је важност његовања сјећања на све невине жртве Другог свјетског рата. Окупљенима је представио и Буду Симоновића, новинара и публицисту из Подгорице и аутора књиге Огњена Марија Ливањска.
У овој књизи, објављеној 1991. године, након чега је доживјела шест издања и преведена на енглески језик, представља свједочења оних који су преживјели тешка страдања у Ливањском пољу током 1941. године. У свом обраћању, г. Симоновић је окупљенима дочарао све страхоте и муке о којима су свједочили преживели. Прије свега, споменуо је јаму Равни Долац, у коју је живо бачено више од 200 жена и дјеце. Међу њима, било је и 14 њих који су након 45 дана живи извађени из ове јаме.
Симоновић није пропустио ни да истакне свјетле примјере у оваквим злим временима, спомињући причу о усташком жандару Винку Томашу, захваљујући коме је ових 14 страдалника извађено живо из јаме Равни Долац.
Осим приче о страшним страдањима, Симоновић је испричао и једну свјетлу причу о упорности и истрајности живота.
– Почетком Другог свјетског рата, у селу Рујани крај Ливна живио је Маркица Бошковић. Уочи усташких покоља, комшија Хрват га је упозорио да се зло спрема. Сматрајући да нико неће дирати жене и дјецу, Маркица се склонио у планину. Када се ситуација смирила, Маркица се вратио својој кући, коју је затекао пусту – усташе су му убиле жену и седморо дјеце. Видјевши празну кућу, Маркица је данима размишљао о освети. На крају је ипак схватио да му освета неће донјети добро, и да је највећа освета живот – поново се оженио и створио шесторо дјеце којој је дао имена своје страдале дј
еце.
Нема коментара:
Постави коментар