У своје имање и бављење пољопривредом, уздао се и Јован Јово Рашковић (56), из книнског села Рашковићи. У Инђији (Р.Србија) се био добро снашао, али комад земље око рјеке Радљевац, каже, звао га је и у сну. Када се почетком јуна 1999. године, са супругом Даворком и ћеркама Ањом и Драганом, из избеглиштва у Инђији вратио, у кући га је, сећа се, дочекала уплакана мајка Ика. Остала је у Книну за врјеме "Олује".- Тражила је само да се прихватимо мотике и своје земље - прича Јован Рашковић. - Имао сам своје имање, а и супруга је од својих Мартића наслједила лјепу парцелу, па смо породично "заврнули рукаве". Од рјечице Радљевац, која протиче уз наше парцеле, направили смо мрежу каналића за наводњавање. Сада на три хектара гајимо парадајз, паприку, лубенице, купус... И све што произведем продам на пијаци у Книну. Надлежни су ми нудили кредите и подстицаје, али нисам прихватио. Не могу да се петљам са државом. Наше хектаре око Книна натапамо својим знојем, много радимо, али ником ништа нисмо дужни. Зарада варира, али никад нисмо у минусу.
Од пољопривредне производње, Рашковић, прије рата ауто-лимар у Книну, одшколовао је обе ћерке. На Универзитету у Загребу, Ања је већ магистрирала агрономију, а Драгана је завршила Вишу управну школу. И обе су се вратиле у Книн.
- Обе раде, али од плате се не живи. Свакодневно, од првих прољећних дана, долазе нам да обрађујемо земљу. Ања је инжењер пољопривреде, па нам њено знање много значи, јер готово 80 одсто производа узгајамо органски. Помажу нам и оба зета, а тако ћемо учити и унука, двогодишњег Уроша. У комаду земље, па макар и најмање, највећа је сигурност за врједног човјека. Ратови буду и прођу, али тапија на њиву вазда важи - прича Јован.
Нема коментара:
Постави коментар