Становници Босанског Грахова, некада развијене општине у БиХ, буде се ујутро у седам сати и стају у ред за преглед код љекара који долази из Дрвара у 11 часова.“
У Босанском Грахову не постоји ни доктор, ни дом здравља, а становници се, пробуде ујутро у седам часова и стану у ред испред амбуланте како би дочекали доктора који у 11 долази из Дрвара на два сата. Ипак, то није једино што недостаје у Босанском Грахову. Нема ни вртића, ни средње школе, фабрика, воде током осам мјесеци те струје у појединим околним селима. Рачуни општине блокирани су већ три мјесеца, тако да ни комунална предузећа не раде, смеће се не одвози, нити се исплаћују социјална давања.
Од предратних 8.300 становника који су насељавали Босанско -Граховску општину данас живи око 2.000 становника што је живило прије 20-ак година у мјесној заједници Црни Луг.
Босанско Грахово је прије рата била једна од развијенијих општина у БиХ. Постојала је творница обуће Борац, сарајевски Унис имао је фабрику кугличних уређаја, радио је дрвни комбинат и пилане због обилате шуме која окружује ово подручје, прерађивао се тресет, а након рата угасила се и пилана.
Душко Купрешанин, предсједник Општинског вијећа, објашњава да и оне фирме и установе што раде, запошљавају људе из околних мјеста, а не Граховљане.
“Свако јутро долази пун аутобус Ливњака који раде у Шумарији. Људи из Бенковца, Книна, Задра, Шибеника, Ливна и Дрвара долазе радити у полицији и граничној полицији. И ми сада њима плаћамо трошкове превоза јер су то радници јавних установа. Боримо се да буде барем наша чистачица, јер су једном хтјели запослити чак жену из Бихаћа, поред толико наших људи који су незапослени.”
Купрешанин, који је био међу првим повратницима 1997. године, сматра да је за све то крива политика. Ова општина, у којој већином живе Срби, Дејтонским споразумом припала је Федерацији БиХ, односно Кантону 10.
“Нама би била најбоља опција да не постоји ни Република Српска ни Федерација, него да буде државна власт, јер док је тако било прије рата, били смо једна од најразвијенијих општина. Сада наше ресурсе покупи Кантон, па Федерација, док РС на нама купи политичке поене, а од њихових обећања нема ништа. Ми смо само послужили за поткусуривање територије у Даyтону.”
Како каже, Босанско Грахово се једино споменуло у свим регионалним медијима када је уведена иницијатива за склапањем брака између жена из Албаније и нежења са села у граховској општини, коју је подржало и Општинско вијеће, донијевши одлуку да ће сносити дијелове трошкова свадбе.
Међутим, такав потез је за сада пропао, јер, како каже, агенције које посредују у склапању бракова су подигле своје цијене након велике медијске пажње.
“Више је та иницијатива прихваћена да се скрене пажња на Грахово и да се промијени демографска слика, а онда је испало да Општинко вијеће тргује женама, тако да ћемо ми тај закључак измијенити да ћемо помагати младим брачним паровима који добију дијете.” Комунална предузећа не раде од 2009. Људи покушавају приватним камионима то да одвезу, али их полиција кажњава, јер нису регистровани. Није било ни механизације да рашчисти путеве до села која су била затрпана снијегом. А у већини тих села нема ни струје”.
Босанско Грахово нема ни уличне расвјете тако да по ноћи на улице излазе само мачке и пси, “ако имају шта појести из контејнера”.
У Босанском Грахову не постоји ни доктор, ни дом здравља, а становници се, пробуде ујутро у седам часова и стану у ред испред амбуланте како би дочекали доктора који у 11 долази из Дрвара на два сата. Ипак, то није једино што недостаје у Босанском Грахову. Нема ни вртића, ни средње школе, фабрика, воде током осам мјесеци те струје у појединим околним селима. Рачуни општине блокирани су већ три мјесеца, тако да ни комунална предузећа не раде, смеће се не одвози, нити се исплаћују социјална давања.
Од предратних 8.300 становника који су насељавали Босанско -Граховску општину данас живи око 2.000 становника што је живило прије 20-ак година у мјесној заједници Црни Луг.
Босанско Грахово је прије рата била једна од развијенијих општина у БиХ. Постојала је творница обуће Борац, сарајевски Унис имао је фабрику кугличних уређаја, радио је дрвни комбинат и пилане због обилате шуме која окружује ово подручје, прерађивао се тресет, а након рата угасила се и пилана.
Душко Купрешанин, предсједник Општинског вијећа, објашњава да и оне фирме и установе што раде, запошљавају људе из околних мјеста, а не Граховљане.
“Свако јутро долази пун аутобус Ливњака који раде у Шумарији. Људи из Бенковца, Книна, Задра, Шибеника, Ливна и Дрвара долазе радити у полицији и граничној полицији. И ми сада њима плаћамо трошкове превоза јер су то радници јавних установа. Боримо се да буде барем наша чистачица, јер су једном хтјели запослити чак жену из Бихаћа, поред толико наших људи који су незапослени.”
Купрешанин, који је био међу првим повратницима 1997. године, сматра да је за све то крива политика. Ова општина, у којој већином живе Срби, Дејтонским споразумом припала је Федерацији БиХ, односно Кантону 10.
“Нама би била најбоља опција да не постоји ни Република Српска ни Федерација, него да буде државна власт, јер док је тако било прије рата, били смо једна од најразвијенијих општина. Сада наше ресурсе покупи Кантон, па Федерација, док РС на нама купи политичке поене, а од њихових обећања нема ништа. Ми смо само послужили за поткусуривање територије у Даyтону.”
Како каже, Босанско Грахово се једино споменуло у свим регионалним медијима када је уведена иницијатива за склапањем брака између жена из Албаније и нежења са села у граховској општини, коју је подржало и Општинско вијеће, донијевши одлуку да ће сносити дијелове трошкова свадбе.
Међутим, такав потез је за сада пропао, јер, како каже, агенције које посредују у склапању бракова су подигле своје цијене након велике медијске пажње.
“Више је та иницијатива прихваћена да се скрене пажња на Грахово и да се промијени демографска слика, а онда је испало да Општинко вијеће тргује женама, тако да ћемо ми тај закључак измијенити да ћемо помагати младим брачним паровима који добију дијете.” Комунална предузећа не раде од 2009. Људи покушавају приватним камионима то да одвезу, али их полиција кажњава, јер нису регистровани. Није било ни механизације да рашчисти путеве до села која су била затрпана снијегом. А у већини тих села нема ни струје”.
Босанско Грахово нема ни уличне расвјете тако да по ноћи на улице излазе само мачке и пси, “ако имају шта појести из контејнера”.
Нема коментара:
Постави коментар