Живот у Стрмици: Старијих све мање, млади без будућности

На тромеђи Босне, Лике и Далмације, некадашњој територији Млетачке републике, Аустрије и Османског царства данас се налази село Стрмица. Топоним је овдје остао непромјењен, међа која спаја и раздваја исти народ са три краја, али је живот некадашњег становништва Стрмице са оним који данас живе повратници у овај крај, готово немогуће поредити.

По попису становништва из 1991. године, у Стрмици је живјело 1.334 становника, од чега су нешто више од 97% националног састава чинили Срби. Двадесет година након тога, по попису становништва из 2011. годнине, у Стрмици је живјело тек 268 некадашњих становника, док их је данас, свега пет година након последњег пописа, у Стрмици тек стотинак. Већином су то, као и у осталим крајевима Далмације, повратници старије старосне доби, они који живот нису могли, а и данас не могу да замисле нигдје другдје него у родном крају.

Дан у Стрмици почиње доласком покретне трговине, комбија у којем се налазе оне најосновније намирнице, за које је до прве трговине неопходно отићи чак до Книна. Предалек је то пут и превелики трошак за већину оних који живе од социјалне помоћи, па своје потребе за најосновнијим животним потребштинама успјевају да намире два пута недјељно када се кроз село огласи сирена локалног трговца. Након његовог одласка, селом завлада тишина, природа доминира а Стрмичани се враћају својој свакодневици. У једном таквом дану, затичемо супружнике Стеву и Илинку Миздрак, једно у осмој, а друго већ у деветој деценији живота. Док са Илинком пролазимо кроз породнични воћњак, гдје се на сваком кораку види богатство родне земље, Стево нас дочекује испред породичне куће сејдећи на столици која је неким чудом преживјела рат.

- Хајте овамо, сједните мало док баба донесе кафу, ракију, сок неки, позива нас Стево.

Домаћински расположен, са видном радошћу што ће овај дан имати прилику да поразговара са неким од рјетких путника намјерника.

- Баба и ја смо овдје сами. Ту у кући иза, живи један комшија са старом мајком, мало даље има још њих двоје у кући, и тако, негдје једно, негдје двоје, али све је то слабо. Нема више народа овдје, кроз уздах објашњава Стеван.

Ситуацију каква је сада најбоље можемо видјети на пустим сеоским улицама, зато Стеву питамо како се овдје некада живјело.

- Стрмица је прије рата било лјепо, велико и богато село. Људи су радили, дјеце је била пуна школска зграда, радила је циглана која је запошљавала већину локалног становништва. Имали смо Унску пругу, возови су пролазили свако мало, народ је стално циркулисао у свим правцима. Све до рата, а онда је рат за собом оставио пустош и природу која осваја терене погодне за размножавање животињских врста. Нас је из године у годину све мање. Старије становништво умире, млади се не враћају, посла нема, па је и онима који су се одлучили на живот овдје све теже да остану. А могло би се то некако поправити, није да не би, објашњава Стеван.НИШТА НИЈЕ ТЕШКО КАО САМОЋА

Показујући руком на све што нас окружује, схватамо поруку коју нам ћутке преноси. Богата је ово земља, и готово да нема воћа ни поврћа које овдје не успјева. Препуно двориште грожђа, нара, смокава, бресака, крушака и јабука, уз све поврће које се налази у њиховом малом врту, најбољи су показатељ његових рјечи. Од пољопривреде се некада овдје могло добро живјети, можда би и данас могло да има ко да ради, и да су млађе генерације, како Стево каже, навикле на овакву врсту посла.

- Стрмица је било село врједних и честитих људи, ведрог духа и поносних на своје корјене и своју традицију. Данас нам је од тога остало још „Сијело тромеђе“, манифестација која већ годинама успјева да окупи на стотине заљубљеника у стару изворну пјесму, доведе људе из свих крајева, врати оне наше расуте по свјету, и послије тога, све се опет сведе на ову тишину, самоћу која човјеку најтеже пада, каже Стево.

Готово једногласно, и Илинка се укључује у причу.

- Само самоћа која је са старошћу све тежа и тежа. Љети је мало другачије, али су зиме предуге, рјетко ко сврати. Дјеца су нам у Србији, имају своје послове тамо, па долазе у врјеме годишњих одмора. Ми смо све старији, мој дјед има здравствених проблема, па зими и ми морамо горе њима, у Београд. Шта ћемо овдје сами, ко ће нам прићи ако шта затреба“ тешко и помирљиво пита се Илинка.

Поносно истиче како су она и њен Стево у браку већ скоро шездесет година, како су се послије рата вратили, поново направили порушену кућу, а данас преживљавају захваљујући искључиво свом раду и Стевиној пензији, иако им, наглашава, ништа не недостаје.

- Па погледајте мало около, нема чега нема. До прошле године кувала сам и по неколико врста сока, пекмеза, правила зимнице. Стево је пекао ракију од грожђа, шљива, јабука, ма какву све није. Ове године свега смо засадили, свега имамо више него што нам треба, али нема то ко да троши овдје, а ми више нисмо за велике послове. Ево стиже грожђе, мораћемо звати некога и платити да то бар побере, објашњава и показује Илинка.

Трагови радишних руку видљиви су на сваком кораку, и све је баш онако како ови људи кажу. Остављамо их у жељи да их бар добро здравље послужи, и да се не остваре Стевини страхови, да Стрмица за наредне двије деценије не остане сасвим пуста.





ШКОЛА ПРАЗНА, ДЈЕЦЕ НЕМА

Сеоска школа недалеко од Миздрака данас је затворена. Напустили су је, прије дви године, и преостале избјеглице које су ту годинама биле смјештене. Не чује се нигдје дјечији жамор, дјеце је у Стрмици тек неколико, па одлазимо у потрагу за најмлађим становницима села. У засеоку Видовићи живи шесточлана породица са троје мале дјеце. Бака Штефица са сином Предрагом, снахом Марином, и троје малишана, близнакињама Милицом и Маријом и најмлађим Стефаном. Јединих су то троје дјеце у Видовићима, па не чуди ни забринутост њихове баке која је већа од оне што ни син ни снаха немају посао.

- Мени је највећа брига то што ову дјецу нису примили у вртић у Книну, а сљедеће године њих дви требају кренути у школу. Кажу да за њих нема мјеста јер им родитељи не раде па их има ко чувати, али није проблем у чувању. Ова дјеца немају нормално дјетињство, не одрастају у друштву својих вршњака, немају друге дјеце да се са њима играју. Нама је жеља била да се мало укључе у друштво, да не дођу у школу ускраћени за све оно што имају друга дјеца у граду. Овдје нема ни игралишта, ни парка, ни школе, ништа што би њима пружило мало дјечије радости и зато смо сви незадовољни , што не можемо овој дјеци пружити оно што њима у овом узрасту недостаје, иако се трудимо да ни у чему другом не оскудјевају. Ни снаха ни син нису запослени, а вратили су се овдје прије петнаест година. Живимо захваљујући

мојој пензији и пољопривреди, нешто мало стоке које имамо. До града имамо једну аутобуску линију, аутомобил немамо, али са свим смо се помирили само са немогућношћу да нам дјеца одрастају као друга нисмо, помало љутито, али и разочарано каже Штефица.

Тридесетшестогодишњој Марини о томе је тешко и причати.

- Рођена сам у Прњавору, али сам се удала овдје у Стрмицу. Завољела сам овај крај и не могу рећи да ми није лјепо, али сада када се дјеци приближава школа све је теже. Као мајку највише ме боли то што су изоловани, што немају друштва и што не знају како је то играти се са другом дјецом. Ево, јутрос сам их аутобусом одвела до Книна, били смо мало у парку, и чекали аутобус да се вратимо кући, само да им мало приближим другу дјецу, да не буду одбачени кад крену у школу. Не могу њима бити друштво Мара, Ђука или нека трећа жена у осмој деценији живота, иако су они бистра дјеца и ни у чему што им треба не оскудјевају, каже Марина док јој глас подрхтава, а поглед скреће у страну да се не виде сузе које навиру.

И заиста, рјетко су то добра, васпитана и паметна дјеца. Неисцрпан извор радозналости, питања и благих погледа, несебичних осмјеха и дјечије радости. Можда не одрастају у парковима препуним справа за дјечије игре и несташлуке, али зато несебично дарују своју искрену радост, и вјешто баратају терминима попут „молим“, „хвала“, „изволи“, што се у неким већим срединама већ увелико заборавља. Они су навикли на живот у селу, међу старијима, и као да су пажљиво већ сами усвојили све предности таквог одрастања.

Путем од њихове куће, никога више нисмо срели, дан је већ одмицао а дјечије руке још неко врјеме су махале у знак поздрава. На самој државној граници, граници на којој се поносно вијори застава ЕУ, Стрмица остаје у својој изопштености. Пруге су одавно зарасле, напуштена циглана и даље стоји, земља зараста у коров, а они који желе ведрију и извјеснију будућност за свој крај, немоћни су да сами нешто мјењају. Можда они не могу, али вјерују да неко у догледно врјеме мора бар покушати, па бар због оне плаве заставе са звј
ездицама на самом улазу у село, ако не због Милице, Марије, Стефана...