Шест деценија љубави

Мало ко о љубави и заједништву више зна од од Драгице и Гојка Керкеза, који су 10. фебруара ове године обиљежили 64. годишњицу брака                                               Керкези данас живе у Челареву, месту поред Бачке Паланке у Војводини, из родних Пркоса, Села  

поред Босанског Петровца Отишли ​​Су Прије двадесет година, бјежећи пред "Олујом". Гојко, који има 90 година, пољубио је тада довратак куће у којој се родио и живео 70 година и рекао: "Никад више". Оставили су све што су имали и кренули у непознато.

Иако им је обома Сјећање на рат у БиХ теско и мучно, кажу да су срећни јер СУ извукли живу главу и они и четири њихова сина.

Питамо Драгицу како су се заљубили, она се мало осмјехује сам неодређено каже: "договорили нам да се упознамо". Таман кад помислимо да се сам није баш романтицан Почетак, додаје:

"Био је лијеп као слика! Свака га је цура хтјела за мужа! "

Из сусједног Врточа Драгица се у Пркосе доселила у фебруару 1952., већ у децембру родила је сина Првог. У наредних десетак година родила је још три. Најстарији је постао професор, аи остали су, како су стасавали за војску, одлазили свако својим путем . Родило им се шесторо унучади, који су им долазили љети и за празнике, и провели Би Керкези Један сасвим обицан и добар зивот да их није задесио пацова почетком деведесетих.

Своју кућу су напустили у журби, спаковали Су најпрече ситнице, Отворили Штале и подруме, распустили Стоку сам пјешачили двадесетак километара, док их војска није стигла сам повезла. Ја дан данас Драгица се Сјеча по имену сваке животиње коју су оставили.

"Остадоше км двије лијепе маце, и сад ми зао због њих".Гојку да није био први пацова. Он је учествовао и у ономе који је завршен 1945. Био је партизан, одликован споменицом, ја Учесник славне Битке на Сутјесци. Нерадо прича о идеологијама, бившим предсједницима и политици. За њега се да завршило када се вратио кући и 1945. волио би, каже, да више никад није ни чуо за реч "рат", а камоли доживела још један.

Док причамо, Драгица послује по Кухињици, па се врати на кауч да их усликамо.Гојко углавном ћути, навикнут да жена прича за њих обоје, аи дјелимично шта слабо чује. Свако мало, нуткају нас нечим: "Хоћете кафу? Би ли Сока? Хоћете сувог меса да пробате? Знате како су лијепе кобасице! Има и пасуља. "

Драгица нам се помало мобилне телефоне жали на "дједа"."Полудјећу више од смишљања шта бих му направила да једе. Шездесет година муку мучим с њим, шта год направим неће ", жали нам се, ја додаје:" Али зато и живи оволико дуго ... ".Гојко, наиме, не једе месо, али не из помодарства, него, како каже, због здравља.Синови кажу да је кључ његове дуговјечности - умјереност у свему.

"Никад се није на прејео, препио, нити претјерао у било чему. Чак ни у весељу, ни жалости. Одувек се добро Пазио, јео колико му треба да живи, али увек је био пробирљив. Господине, млеко, чај, мало хљеба, понекад нешто слатко и то је на ", прича нам један од синова, Сретко.

Чини се да је умјереност Чаробна формула за ископали живот, јер сем слабијег слуха и старости, Гојко нема већих здравствених проблема. Види се да сам по лијековима које дрзи у близини кауча - Биљни седатив, да лакше заспи, аспирина и витамини. Драгићина "Апотека" је нешто опремљенија, иако је она десетак година млађа, али на питање о здрављу, одмахује руком.

"Кад је човјек звезда, све га боли. Ја ноге, руке и, ја глава и душа. Али, шта би, Тако је како је, не може да доктор ни лекови старост излијечити ", каже.

Питамо је шта их је одржало заједно преко шест Деценија, је ли љубав најважнија, она се смије.

"Другачије је било У наше време. Нису жене ни тад жучне ни глупе, ни плашљиве.Свађали смо се и ми, како да нисмо, сто пута, посвађамо се и данас. Него, важније су биле друге ствари - било је посла од раног јутра док не падне ноц -. Стока, деца, муз, кућа, скувај, опери, сними, склони, па земља, па двориште, увек је нештодосади да човјеку, што ? пута сам рекла 'Куд се удадо' ја 'Сто Нисам побјегла чим сам дошла', али нисам ни имала где, аи ста би ми дјеца Тада " , прича Драгица и објашњава:

"Када се девојка уда, Важно је да схвати да је кућа у коју је дошла њена тужна Кућа и треба да да све од себе да се о њој тако саламури. Нема назад. Код мајке и оца се само у госте иде, Једном кад одеш од њих ".Иако у поодмаклим годинама, обоје су и данас бистога ума, брину се о једно другом, аи смисао за хумор им је жив. Дани пролазе полако им, у ишчекивању да им неко наврати, вецери уз телевизију. гледају дневник, "Зикину сареницу" , понеку музичку емисију. Деда избјегава политичке емисије, да се не нервира.

Прати нас учинити дворишне капије, иако споро Хода, инсистира да изадје са нама и "види Наша кола". Одлазимо, на Нам дуго Масе, па се враћа у кућу "својој баби".

Гојко и Драгица нису имали гламурозну Журку за "дијамантску" годишњице, нису посебно славили ни један пре. Није било торте, свијећа, шампањца. Није да њихов начин.

Они су 64 године провели заједно, у добру и злу. Преживјели су свашта - сиромаштво и изобиље, срећу и тугу, пацов, избјеглиштво, смрт једног од синова, старост, болест. Једино што никад нису доводили у питање је цињеница да имају једно друго. Ја ту, је, ваљда, сва мудрост.