Босански Петровац: Град са богатим културним и природним богатствима

Окружен обронцима Грмеча, Осјеченице, Клековаче и непрегледним пољима Врточко-крњеушког, Бјелајског, Меденог, Петровачког и Бравског поља. Босански Петровац је мала лијепа чаршија у којој заједно живе Срби и Бошњаци.

Константин Порфирогенет спомиње ово подручје 950. године у свом дјелу “Де администрандо империо” под називом Песента. То је латинско име за старохрватску жупу Псет. Али темеље чаршије ударили су Аустроугари 1878 године. Тито је вршио смотре партизана у Петровцу, а њихова Прва пролетерска бригада НОВЈ-а је од Врховног заповједника НОВ-а Јосипа Броза Тита добила и пролетерску заставу.

Велика четворка

Био је то град антифашиста који су Југославији дали бројне генерале. Али и умјетнике, као што су писци Скендер Куленовић и Ахмет Хромаџић, те сликаре као што су Јован Бијелић и Мерсад Бербер.

Ова величанствена четворка дио су културне и туристичке традиције и атракције, имају музеје и књижевне награде од којих једна носи Скендерово име.

Упркос томе што баштини тако богату културну традицију, град не живи своје најбоље године. Нудеу пракси суживот, алису запостављени. Нема некадашње привреде, индустрије, нема много радних мјеста, нема значајнијег прилива у буџету.

Суживот у пракси

У Босанском Петровцу Бошњака и Срба живи подједнако. Суживот овдје није ствар реторике већ праксе. За разлику од једнонационалних средина комуникација међу грађанима је присебнија, толерантија и обзирнија. Заправо подсјећа на оно пријератно нормално градско опхођење са учтивошћу и пријатошчу. То је оно што ће се свакоме свидјети на прву у Босанском Петровцу.

Начелник Општине је господин Златко Хујић. Мајка му је Српкиња из угледне партизанске фамилије. Отац му је познати петровчанин Ехдем Хемко Хујић који је формирао успјешну текстилну фабрику “Новитет”. Њихов син Златко радио је у издавачком предузећу Борба Београд, а Затим у Чајевцу, Енергоинвесту, Боснапласту и Електрокрајини, увјек у сектору за развој.

Босна у малом

Млађе генерације Петровчана показују марљивост и апсолутну равнодушност. Нису у центру збивања и изгледа да уживају због тога. Босански Петровац се можда био изгубио у анонимности минулих година, није га било у неправедним подјелама њихових добара, али ево једне генерације која нема ораха у џеповима а уједињују се да свом родном мјесту омогуће боље услове. Босански Петровац са пола-пола двонационалним становништвом и узурпираним природним богатствима мора успјети, јер то би био најбољи примјер и за Босну и Хецеговину која као таква каква јесте треба и мора успјети.