Дрвар град који нестаје

Ливањски кантон по много чему је 'нај' у већем бх. ентитету. На жалост, то нај углавном нема позитиван предзнак. Ријеч је о просторно највећем кантону, заузима 20 посто површине Федерације БиХ, најслабије је насељен, у њему се налази највеће акумулацијско језеро у Европи, али је и кантон у којем  се налазе чак три од десет најнеразвијенијих општина у Федерацији. Уз Босанско Грахово и Гламоч с тим негативним предзнаком уз нај је и општина Дрвар. Некадашње нај повратничко чудо, а сада општина из које се повратници поново исељавају. Питали смо неколицину пролазника о квалитету живота у граду на обалама Унца.

„Ја живим лоше. Не видим. Тражио сам помоћ да идем на операцију. У социјалном кажу да немају пара, у болницу више не припадам. Од кога да тражим? Имам сина, 23 године, ништа не ради. Лоше. За мене лоше. Није могло бити горе. Да сам знао, не бих се вратио“, каже становник села Љесковица.

„Све је то пусто. Моје село, Љесковица, има преко петсто тридесет кућа. Добро, то су куће викендице, све је то ново. А нас је само тринаестеро у селу Љесковица“

„За младе генерације није добро. Има она пословица коју сте ви учили кроз школу – на младима свијет остаје. Је ли тако? А не мора бити само у Дрвару, него и у окружењу цијеломе, да се о младим генерацијама мало води рачуна. Нема посла, нема запослења. Млади су људи земљу изграђивали, ратове добијали, творнице правили, путеве, жељезнице, све, а о њима се данас мало води рачуна“

„Право да ти кажем, шта ћу, како ћу, тешко, кад нема посла, тешко се живи. Ова млада омладина нема посла, а ми стари, шта ћемо. Пензија“, разочарана је једна пензионерка.

„Ово је дошло да овако ничем не води. Мислим да је најгори Дрвар, Босанско Грахово и Гламоч. Не само по мени, по већини, најгора три града у Босни и Херцеговини. Свугдје се нешто дешава, међутим, овдје заиста ништа. Ово је град који, по мени, нестаје. За петнаест, двадесет година ово ће бити мртав град. Град који не постоји“, ријечи су једног Дрварчанина.

У Дрвару смо провели један дан и са радницима и волонтерима Црвеног крста који су, захваљујући потпори УН агенција, формирали мобилни тим који редовито обилази људе у потреби. С Горданом Миљевић, секретарицом Дрварског Црвеног крста нашли смо се пред једном трошном кућицом.

„Овдје се ради о породици Карановић. Они су наши корисници од раније. Међутим, ми смо их, у нашем редовном обиласку, затекли у јако тешком стању, социјалном, и онда смо све урадили за њих да им мало поправимо њихову социјалну слику. У први мах смо им купили извјесне количине хране и огрјева. Послије смо покренули хуманитарну акцију на нивоу града. Било је прикупљено поприлично хране, средстава за хигијену. Ево, данас, као што видите, мало им уређујемо кућу, имамо волонтере, кречимо, да им мало упристојимо, да им живот буде мало бољи“, рекла нам је Гордана Миљевић.

Породицу Карановић чине мајка и син који је био одличан математичар, вриједан ученик, но, по завршетку средњег образовања није могао наћи посао. Незапосленост је заправо највећи проблем опстанка повратника на властитом огњишту, казао нам је и начелник те општине Стевица Лукач.

„На подручју Дрварске општине има близо хиљаду запослених и евидентираних у пореској управи, и то је далеко мање од онога што би овдје заиста требало да ради и да остварује своја примања и приходе. Има више од 1.300 незапослених евидентираних на Заводу за запошљавање. То је сразмјер који говори о томе колики је степен тог економског незадовољства, колико је с економске стране ово подручје запостављено и занемарено“, каже Лукач.

Стога је помоћ хуманитарних организација и њихових волонтера немјерљива. Мобилни тим Црвеног крста евидентирао је укупно 1.190 корисника, међу којима је 50 расељених и 1.140 повратника. Услуге које им пружају доиста су разнолике, истиче Гордана Миљевић.

„Услуга је и разговор у свакој посјети, и то се рачуна као услуга, те посебне услуге типа превоза до Дома здравља, до болнице у Ливну, куповина лијекова, мјерење шећера, притиска, плаћање рачуна, цијепање дрва. Чак смо копали и баште“

Након ове приче јасно је зашто Дрварчани, али и остали становници  Ливањског кантона, као уосталом и цијеле Босне и Херцеговине, у све већем броју одлазе у неку од земаља Западне Европе, или преко Океана, надајући се да ће са својих десет прстију осигурати барем пристојан живот себи и својим породицама
.