Разговор са собом
Отићи је немала ствар, љековита, слична као и нестати, претворити се, разићи се, склонити се у склониште и расточити се на молекуле. Отићи је љековита работа зато, јер се најбоље одлази онда када болест узнапредује толико да је немогуће пратити тај малигни галоп. То није умирање, то је спасење, сопствена и превентивна сецесија од ствари које су измакле контроли. Осјећам се као онај јунак из милеровог романа „Ракова обратница“ који пије, посматра и боли га глава или неки филмски заблудели син попут прекаљеног глумца мр Деепа у улози будалаша и новинара филма „ Тхе рум даирy“ који ствара сопствену хронику и истину и лаже све око себе. Осјећам се помало као ноторна лаж и волшебни писац, дидактичан и спретан, али несрећан. Осјећам се као дестилована вода без минерала у себи, али ми је драго што сам тако дестилован ипак успио да останем и без још нечега, без муља и прљавоштине о којој цијело вријеме узалудно пишем. Дестиловао сам стварност и нашао начин да хемијски одстраним штетне ствари. Ето мало и надобудности као у роману „Тхе греат Гатсбy“ гдје Сцот Фитзгералд покушава објаснити зашто је све досадно послије ратова и гдје су границе укуса једног друштва које није доживило катарзу, послије боја, већ заблудило у нирвану семирамидиних, висећих вртова гријеха. У мом случају као и у случајевима осталих отићи је лијек, а ево и зашто!
Можда је боље да се објасним сам са собом о томе како сам одлучио да не пијем муљ и не слушам приче ненормалних сањара. Ти, по мени и само мени дефинисани примјерци људске врсте које дефинисах као ненормалне сањаре, а уствари су саможљиве свиње, натјераше ме да ово по милионити пут кажем на другачији начин. Увијек другачије и потпуније да се обрачунам са њиховим тежњама.
Мали градић који сам оставио у свој његовој пустињи је полигон за ријетке звјерке које по својој анатомској структури једино могу живјети на том дијелу планете. Ту обитавају скакавци и слонови у симбиози са фауном разних других хијена које преживљавају на конто стрвинарења. Стрвине су различите, од државе као пуке форме и рекао бих формалности, до живих лешева који никако да оду на дно у талог времена, јер вријеме је увијек исто. Вријеме је мемљива бара коју су крокодили напустили, па жабе које дижу ноге могу да се поткивају старим, одбаченим потковицама. Другачије речено, вријеме није ни прошло, само су већи појели све, да би жгадија остала да се коље око остатака. Дефинисати се свакако може она стара англосаксонска, да је нешто труло у држави Данској. Ипак ни државе, а камоли Данске. Мрледина која пак највише смрди и коју баш нико не једе је системска животиња из лабораторије др Франкештајна, али не сада о томе и не више никада о томе. Систем Дејтона и тројице мускетара који потписаше пројекат ме не интересује више. Интересује ме сада хијена као феномен. Вратићу се на романсиране јунаке који ће имати идентично значење као и они које су писали велики умови свјетске литературе.
Гледам неке квази-опозиционе коментаре на фејсбуку, а фејсбук у малим градовима служи за пљување комшије, па и сам учествујући у тим сеансама нудим гомили многе своје мисли као библијску ману јер се најбоље говна једу кад се намажу са мармеладом на хљеб. Разлика је што моје комшије више не постоје. У том граду који сам, физички и психички, а чини ми се и метафизички виртуелно, напустио комшија постаје вук, како онај шумски тако и онај у, до јуче, људском облику. Дакле гледам и у виртуелном свијету клање очњака, мало се играм и ја с тим, јер гдје поникнеш врео ту ти крв носи врела зрнца. Једина разлика је што ја сваки пут морам бити ироничан, сатиричан и поткрепљен литературом, док остатак труле масе мора једноставно да каже „Јебем ти матер“ како би био прихваћен и схваћен и како би та врелина била сочнија, некако и истинитија, вјеродостојнија поднебљу. Они ни не схватају колико им ја сада јебем, уствари, матер, пошто не читају књиге, да би моје алегорије схватили, чак моје текстове прихватају као лијек, а ја сам само писао да да их више боли. Да боли и оне на које сам се окомио и оне који себе сматрају опозицијом. Тако читам волшебне и полтронске коментаторе који брбљају, а не кажу ништа осим насумично набацаних ријечи, оне који критикују а не знају граматичке основе и оне који ћуте и претварају се у шпијуне и шаптаче бирцуза. Све ја њих имам у шаци и на овом свом длану јутрос посматрам из даљине мрзећи их једнако колико је сваки писац мрзио јутро јер је јутро само доносило нове ликове из огледала прошлости. Али то је само брбљање брбљача са друштвених мережа.
Ја нисам отишао због једног гмаза који је вољом и невољом грађана, боље рећи сељчина, дошао на власт. Тај, који ми је у лице рекао да његова дужност није да препознаје таленте и стручности, већ је на мени да се борим за себе како знам и умијем. Нисам отишао због њега који не разумије то за шта су га поствили, већ сам отишао због оних који упорно ћуте на његове смрдљиве изјаве. Отишао сам због отрова који се шири ваздухом. Ја удисати то не могу, а можда сам требао да се борим против њега, а како, можда пушком, јер глупост и бахатост се није могла побједити другачије. Отишао сам да не прљам руке.
Ја нисам отишао због тога што нисам могао да гледам споменик Усташама који су нас трпли у логоре, док је споменик герилцима, ослободиоцима, нашим дједовима срушен и заборављен. Ја сам отишао од оних који су га заборавили, који су дозволили да се тај цивилизацијски парадокс догађа. Отишао сам због оних јадника који опет ћуте, ћуте и ћуте, због тих којима су људи попут мене терористи и завојевачи нестабилности. Отишао сам због оних полтрона који подржавају шутскорску власт, једино способну да зарад својих плата прећути све парадоксалности и једног дана због истих пара пређе у шизму како им нареде њихови финансијери. Отишао сам да не гледам пропаст. Знам да је то кукавички, отићи када треба да се бориш, али нисам хтио да будем жртва оних који се не осјећају више Србима. На овом плану смо изгубили битку, не признајем и рат.
Ја нисам отишао зато што се осјећам као неко ко не живи на својој земљи, већ насупрот томе, отишао сам зато што сам сваког дана био свједок како се наши „суверени општинари“ осјећају као странци на туђем атару. Молећи бога, не знам којега, да поживе на својим столицама дуго и да се дебело окористе. Отишао сам зато што сам видио да људи тамо преживљавају као да су странци у својим кућама, на својој земљи, немајући јасан циљ о себи и својим интересима народа. Због тога што лични интерес побјеђује национални па ти се чини да одбројаваш вријеме, чекајући да се чудо догоди, а од чуда једино се дешава да народ нестаје из дана у дан.
Ја нисам отишао због оних који су продали вјеру за вечеру и распродали за своје положаје фабрике, бацили под сртечај и тијела и душе и погоне, већ сам отишао због оних који су пристали да мањина бахатих распродје им гробове и тијела очева као и њихове судбине. Ја сам отишао јер нисам пристао да ме раскрчме иако ништа немам, душу не дам па како ми буде.
Ја нисам отишао због онога који је затворио сиротињи све услуге љечења, апотеке у нашим рукам, да би отворио своју у којој ће сиротан човјек црно да плаћа сваку таблету, већ сам отишао због оне већине која не смије да дигне глас против тог монопола. Отишао сам да себе спасим искушења која свакодневно имам тамо гдје се догађа недогодиво и гдје марифетлуци вабе човјека да поступи неурачунљиво. Отишо сам да их спасим од себе и гнијева који ми се у тијелу тићи, сакупља и који гутам својим одласком.
Ја нисам отишао због локалне, неписмене будале која ми је рекла да нисм у бубњу за срећне добитнике, већ сам отишао да ме не доживљавају као куглицу са бројем. Ја сматрам да сам човјек, а не број који се извлачи за срећке. Отишао сам да прекинем њихову лутрију и подсмјех иригтора моје интелигенције, да не слушам недојебе које су се пронашле у зајебавању народа и варању на картама, коцкајући се својом душом, а улагајући на зелени сто моје стрпљење. Ипак највише сам отишао због оних који све то виде , а немају храбрости да се супроставе говнарима који их јефтино губе на картама.
Ја нисам отишао због оних који су отишли прије мене, да траже своју срећу, посао, животне путе, да траже свој мир, већ отидох због оних који су остали да се не пронђу, да се ушушкају у биједу, да немају начин говора, ријеч и оних који су пристали на равнодушну тугу. Отишао сам због оних сподоба који осуђују принципе, интелигенцију, дијалоге, науку те због оних који су јадни и повиновани страху, осакаћени у размишљању. Отишао сам због оних који не умију себе да објасне, који имају само гомилу разлога зашто не може бити боље, а не предузимају ништа да промјене то безгранично кукумакање. Отишо сам због сљегача ранемима.
Ја нисам отишао због оних који су газили по мртвима да би себе и своју дјецу увалили на послове за које нису стручни, већ због оних који чекају ред да то исто ураде кад им се пружи прилика. Отишао сам због обећавача да ће бити промјене, а марљивих радника да то обећано боље осакате истом причом као претходници који нас доведоше до статуса „Град случај“. Отишао сам због пустиње која се види али не само на улици, иако је то јако битно, већ због пустиње у душама. Због пејсажа константне празнине у комуникацији и непроналаска одговора на горуће теме. Отидох ја због ћутања, јер ћутању нисам вичан, а немам с ким да се дерем на неправде.
Ја нисам отишао због болесних политичар који су у стању да сатима говоре, а да ништа не кажу. Који говоре да је све у реду и да боље не може, да је буџет општине социјални и довољан само за њихове плате. Нисам отишо због политике бескрупулозних смијача у лице, већ због неспособних малих јадника који су поклекли тим причама и оних који су до јуче мени у лице говорили о Христу и правди, а од данас ћуте и моле неког сопственог, измишљеног бога да им да тек толико да преживе. Отишао сам због оних који неће да се погледају у огледало, али веома добро гледају друге у лице и говоре им мане. Отишао сам да останем онакав какав сам био, да не дођем у искушење да запрљам руке о њихове мале смрдљиве животе. Отишао сам зато што их не могу гледати на улици. Отишао сам зато што смрде док ме поздрављају и што ми завиде, а не признају да је тако већ траже изговоре мог одласка. Отишао сам због оних који мисле да знају зашто сам отишао, ко сам ја, какав сам, али никада нису смјели у лице да ми одговоре питања која сам им постављао. Отишао сам због трачара и то најгорих, оних мушких жентурина. Због њих таквих и успјевају бескрупулозни политичари, јер лакше је наћи ману мени него онима због којих је све овако како јесте.
Нема коментара:
Постави коментар