Традиционална смотра ојкачке пјесме и народног стваралаштва на тромеђи Босне, Лике и Далмације, већ годинама у назад постала је синоним за Стрмицу. Жамор ојкача, гуслара, диплара, преља, плетиља, фолклораша и играча балота саставни су дио програма који сваке године, на бини у порти храма посвећеног рођењу Пресвете Богородице, окупи на стотине тромеђаша и заљубљеника у најстарији начин изворног пјевања. Прво “Сијело“ организовано је далеке 1973. године, а након два прекида и дуготрајне паузе поново је обновљено 2006. године. Данас је то један од највећих културних сабора Срба у Хрватској и Босни, и готово да нема оних који се на помен Стрмице не сјете стихова пјесме „Волим Босну у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“ која је званично постала и химна свих тромеђаша.Након дуге паузе, прво обновитељско „Сијело“тешко је било организовати, увјерити људе да пјесму и обичаје свога народа без страха и устручавања морају вратити и задржати у мјесту њиховог настанка, а новчана средства у те сврхе није било тешко прибавити. Како врјеме пролази, ситуација се знатно измјенила, људи са нестрпљењем чекају дружење на тромеђи, извођачи сами нуде своје доласке како би учествовали на овој значајној манифестацији, али је финансијска средства и све оно што је потребно за организацију овог догађаја све теже издвојити, а то је велики притисак и терет за покретаче обновитељског „Сијела“ каже један од организатора Раде Матијаш
- Готово до прије мјесец дана ни сами нисмо знали да ли ћемо бити у могућности да и ове године одржимо ову свима нама значајну манифестацију. Тешка је ситуација, новчаних донација је све мање, средства која смо добијали из Србије знатно су смањена а ова која добијамо у Хрватској опет нису довољна да одржимо ниво који смо негдје годинама наметнули, обезбједимо најосновније услове боравка учесника који нам долазе из три државе. Ипак, оног момента када смо видјели да се датум одржавања примиче, а извођачи нас сами зову, нуде своје доласке само да би се представили овој публици на тромеђи, и дружили са земљацима који данас живе свуда по свјету, схватили смо то и као моралну обавезу према свим тим људима, према свима онима који данас живе овдје и којима је овај догађај од немјерљивог значаја.
„Сијело“ није само једна врста смотре народног стваралаштва, очување обичаја везаних за ове крајеве, богата традиција народа чији су корјени овдје дубоко „усађени“ већ је својеврсно прело које зна окупити на стотине људи из Србије, Босне и Хрватске, који овамо долазе како би нахранили душу, одржали спону са завичајем и сакупили емоције које их држе током цјеле године, колико год километара били удаљени. Једнака је то радост за оне који долазе и за оне који живе овдје и немају много прилике дружити се на овај начин, виђати своје рођаке и пријатеље које је рат разасуо на све стране свјета. Зато смо у последњи час активирали све оне који су нам могли помоћи да им то задовољство не ускратимо, и ја се овом приликом опет захваљујем: Републичком Комесеријату за избјеглице у Србији, Управи за дијаспору и Србе у региону Министарства спољних послова Србије, СНВ-у из Загреба, СКД-у „Просвјета“ из Загреба, граду Книну и Удружењу Стрмичана у дијаспори који су нам новчано помогли да се сви заједно дружимо овдје на Тромеђи, рекао нам је Матијаш.
Нема коментара:
Постави коментар