САЈКОВИЋ

На путу за Босанско Грахово, посљедње село које припада ливањској општини јесте Сајковић. Ово име није првобитан назив насеља. Један докуменат из 1400. године забиљежио је ово насеље под именом Санковић. Овај најранији облик назива насеља сусрећемо у историјским изворима из почетка 17 вијека. Село се смјестило подно самог Троглава, гдје се налази мноштво планинских ливада чије ... траве мјештани од давнина користе као изванредну сточну храну. Сијено са ових пространих планинских пашњака сељани су догонили на саоницама које служе готово искључиво за те потребе, а зову их санке. По тим санкама, казивао ми је овдашњи професор Марко Пајчин: "наше се село назвало Санковић, како често и сада кажу старији становници села". Доцније је формиран назив Сајковић.

Сајковић као дјелови насеља припадају Лужани и Ведро поље. Куће села Лужани смјештене су у једној омањој ували, која је обрасла високим дрвећем храста лужњака. Од имена храста лужњака и шумице луга, изведено је и име насеља Лужани. Изнад Лужана, на једном овећем планинском пропланку, смјестило се тридесетак кућа села Ведро поље. Овај планински пропланак, због његове величине, зову поље. Уз то, он много подсјећа на "ведро", дрвени суд за воду, и отуд ведро поље, а по њему и име насеља.

Село се са краћим прекидом веже у Казанце. Насеље једним дјелом прати пут Грахово - Ливно и пут Сајковић - Пролог, а други дио је смјештен у самом подножју планине Троглав. Кад се погледа Троглав са Постопоља или од губинског бунара, испод Губина, овај дивовски масив у многоме подсјећа на Дурмитор, гледан са Црног језера.

Сајковић је у Версајској Југославији имао школу, амбуланту и моторни млин (Банића). Послије Другог свјетског рата остала је само школа, да би и она престала да ради, а дјеца су ишла у централну осмогодишњу школу код провског понора.

У Сајковић се на неколико мјеста налазе стећци, без писаног текста и орнамента. Других археолошких ископина није нађено, једино што би требало испитати локалитет Црквине, близу Ињчевих и Бобушићи кућа.

Приликом колонизације 1945. године, 9 фамилија из овог мјеста одселило је у Војводину. Село је и данас без асфалтног пута и водовода.

Топоними Сајковић и околине су: Агин греб, Агиница, Бешика, Бобушићи, Бојановка, Брезе, Бркуша, Буџак, Булин греб, Буљевац, Бунарић, Црквина, Чатрња, дајинице, Диздаруше, Дела, Доњи бунар, Дражица, Ђурићева њива, Фирдусов долац , Главица, Главичине, Град, Густе, Хладњевача, Иветића бунар, Јоша, Јошин Бријег, Кисачка Диздаруше, клениц, Кљаштине, Козице, Кратељ, Крч, Криводо, Крстача, Кулашић, Ластве, Лице пољаница, Лице, Локвине, Локвуша, Лушић , Љут, Мезов, Мраморје, Мудеризовке, Ограчић, Омеровац, песковиту бријег, Подградина, пољце, Попрекуша, Разбој, Рудуша, Савин брјег, Скакала, Студенац, Студењачке њиве, симати главица, Шобатовац, Таван, Улица, Ведро поље, Видин Брезику , Вучија јама, Зборовита главица.



У селу су живјеле српске породице:

БАРОШ - доселили су се из котлуше код Врлике. Славе Светог Николу;

БИКИЋ - доселили су се из Далмације;

БОГАВАЦ - доселили су се из Далмације;

Бобушићи - старо презиме им је било Ловрен, а доселили су се из Нуглашице. Славе Светог Ђурђа;

Бодрожић - доселили су се из Кољана код Врлике. Славе Светог Стефана;

БОГАВАЦ - доселили су се из Далмације;

ДАВИДОВИЋ - доселили су се из Далмације;

ДЕНИЋ - доселили су се из Кољана код Врлике. Славе Светог Николу;

ИЊАЦ - су најразгранатији род у Ливањском пољу, а порјеклом су из Црне Горе одакле су дошли у Герзово под презименом Даничић. Због убиства неког Турчина побјегли су у Гламочко поље и промјенили презиме у Ињац. У Доњем Ливањском пољу ова многобројна фамилија се дјели и расељава у друга села. Славе Светог Василија;

ИВЕТИЋ - доселили су се из Цивљана код Врлике. Славе Светог Стефана;

ЈОЛИЋ - старо презиме им је било Загорац, а променили су га у Јолић око 1880. године по имену претка Јоле. Доселили су се из Отишића код Врлике. Славе Светог Николу;

КОЗОМАРА - доселили су се из Богдашима. Славе Светог Јована;

МАРИЈАН - доселили су се из котлусе у Далмацији. Славе Светог Јована;

МИХАЈИЛО - старо презиме Стоисављевић, а потом Кукавица. Доселили су се из Отишића код Врлике. Познати су по надимку Крчмари. Приликом расељавања дио ове фамилије је промјенио презиме у Михајловић. Славе Светог Арханђела Михаила;

МИХАЉИЦА - порјеклом су из Црне Горе где су се презивали Миљанић. Одатле су дошли у Лику, ау Сајковић су се доселили из Косора код Врлике. Славе Светог Николу;

НИНКОВИЋ - порјеклом су из Херцеговине одакле су дошли у Далмацију, а потом у Сајковић. Славе Светог Јована;

ПАЈЧИН - ова фамилија је огранак Ињац. Славе Светог Василија;

ПЕТРОВИЋ - доселили су се из Отишића код Врлике, Далмација. Од њих су Црногорци. Славе Светог Арханђела Михаила;;

РОСИЋ - из Отишића код Врлике доселили су се у Сајковић, а одатле у Челебић. Славе Св. Јована;

САВИЋ - доселили су се из Горјак код Врлике. Славе Светог Стефана;

Шормаз - порјеклом су из Косова код Книна. Славе Светог Николу;

Шуњка - према породичном предању дошли су из Црне Горе у околину Задра и тамо су промјенили презиме, из Обад (овић) у Шуњка. Из задарског краја преселили су се у околину Врлике, а одатле у Ливањско поље. Њихови преци су славили Светог Јована, а касније, послије страдања током зиме када су ишли у набавку пића за славу, промјенили су славу и славе Светог Илију.

ВЈЕШТИЦА - порјеклом су из Лике (Зрмања). Славе Светог Ђурђа;

ЗАГОРАЦ - доселили су се из Отишића код Врлике. Старо презиме им је Обућина Славе Светог Николу.