ЧАПРАЗЛИЈЕ

Југоисточно од Прова су Чапразлије. По једном тумачењу, име села је формирано од старинске речи "чап", "чеп", те глагола "разлити". Наиме за време поводња (од октобра до краја марта) понори, који се налазе у непосредној близини села, бивају загаћени, те не могу да гутају сву приспјелу воду, па се вишак воде разлива по околном земљишту. До загаћености понора долази стога што вода на понорске пукотинама одлаже пруће, различито раслиње и друге предмете који зачепе поноре. Вода која би требало понорима да се губи у подземље, задржава се на површини и разлива по околном земљишту. Тако се, ето, по назначеној природној појави, карактеристичној за многа периодично Плављана крашка поља, ово село назвало Чапразлије. Село су често записивали као Сарумише што је раније име насеља по коме се називала и цијела нахија. Име на турском језику дословно значи "жути храст". По другом предању, име Чапразлије вероватно носе према бегу (или беговској породице) Чапразли, чији су, по предаји, нишани у старом муслиманском гробљу на бризини код села.

Чапразлијама као делови насеља, припадају села паљенице и Пећа.

Име села жртве паљенице посјећа на једу врсту освете коју житељи ливањских села (Доње поље) понекад и данас практикују. Раније, ако неко, за причињену му увреду или неправду, није могао од починиоца добити одређену сатисфакцију, најчешће је прибегавао спаљивању његове куће, појате или неке друге привредне просторије. Мјештане којима кућа на тај начин изгори зову "жртве паљенице".

Вјероватно ни на једном крашком пољу на свету, нема толико мноштво пећина као на Ливањском. Ове пећине, природне шупљине у кречњачким стенама, овдашње становништво зове "пећа". Ретко која пећа има име. Како се једна засебна група кућа код села Чапразлије налази у непосредној близини једне такве пеће, то се за њихово означавање и узео назив Пећа, село код Пећине.

У склопу Доњег Ливањског поља, Чапразлије се простиру на његовој југозападној страни, чинећи саставни део низа села, која праве вјенац са местимичним прекидима на рубу поља и подножја Динарских обронака Сокоца, Атлагића косе, цјепало, Самара и Повируше. Село је смештено између Прова на западу и Рујана на југу. Испред њега, гледано преко поља на удаљености од 5 километара, у правцу североистока налази се село Челебић. Чапразлије заузимају простор од Криваче (Јаруге), којом вода тече у мишју пећу и Хрговића кућа до доњих Маљковића. Овде границу села чини силан кућа.

На терену села налази се већа група лежећих стећака, без натписа и орнаментике, и то на локалитету машете и унутар сеоског православног гробља. Једно од већих, али до сада неиспитаних гробишта, налази се у дну Ђуран улице, на њиви Пере Ђурана и његових синова. Овај терен није до сада испитиван, нити регистрован. На путу Сајковић - Пролог, под Марчетиним кућама, налази се Муслимански гроб са добро очуваним нишанима. Сеоско предање говори да је овде сахрањен Чапразли-бег, којег су хајдуци убили из заседе, о чему пише фра Грга Лозић у својим различитим белешкама - Аднотатионес вариае (Стипо Манђерало, Лозићев илирски сан). Он тврди да се до тада насеље звало Скуцани.

До рата 1991 / 1995. године у селу су живели Срби и Хрвати.

Српски родови су:

БОШКОВИЋИ - Досељеници су из Далмације, не зна се поуздано из ког места. Знају да им даљње поријекло води из Црне Горе. Прво су дошли у Рујане, одакле су се раселили у Чапразлије и Голињево. Славе Светог Николаја Чудотворца - Никољдан.

Ђуран - Ђурана у Чапразлијама има на две локације. Једни су између Гранића и Марчета, које у селу још зову и горњи Ђуран, а други су између Радића и Маљковића, звани доњи Ђуран. Доњи Дјуран су код старијих генерација познати под надимком "Дражић". У ово село су досељени из Горњих казанацам, општина Босанско Грахово. Славе Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан.

КИСЕ - Досељеници су из Далмације, а старином воде поријекло из Херцеговине. По свему судећи, овај род је најстарији у Чапразлијама. Славе Светог Великомученика Георгија Победоносца - Ђурђевдан.

Коњик-Лунић - Лунић има у околини Дрниша, те се не искључује могућност, да воде порекло из овог краја, (села Кричке, код Дрниша). Славе Светог Великомученика Георгија Победоносца - Ђурђевдан.

Коњикушић - Њихови преци су Даничић, који воде поријекло из Црне Горе. Крећући са црногорског простора, прво су се населили у Герзово. Одатле су морали да побегну због сукоба са Турцима, због неке девојке из њихова рода. Током бежања стигли су у Гламочко поље, где мјењају презиме из Даничић у Ињац. Као Ињца долазе у Доње Ливањско поље, где долази до поделе и раздвајања фамилије у неколико огранака. Није поуздано утврђено када је и зашто дошло до овога, али се зна да од Ињац постају Коњихушићи. Коњикушић у Чапразлијама чувају предање да су презиме добили по узгоју добрих јахачких коња. Коњикушић у Бојмунте и ови у Чапразлијама воде исто поријекло и сматрају се родбином. Сви, славе Светог Василија Великог.

Маљковић - Код овог рода нема ништа спорног, ради се о досељеницима из Маовице код Врлике. Пут досељавања је ишао преко Уништа, за Чапразлије. Славе Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан.

Марц - Досељеници су из Кољана код Врлике, Далмација. Славе Светог Николаја Чудотворца - Никољдан.

Михаљица - Михаљице су досељеници у ово село из места Косоре код Врлике, Далмација. Неки од њихових потомака сећају се причања родитеља како су они даљом старином негде из Лике. Даљње поријекло им је из Црне Горе. Некад су имали презиме Миљанић. Славе Светог Николаја Чудотворца - Никољдан.

РАДИЋИ - Њихово пријашње презиме је Чулић. Овде су доселили из Јаруге, села на терену Босанско Граховске општине. Даљње поријекло воде из Далмације. Славе Часне вериге Светог апостола Петра.

Стојић - Ради се о досељеницима из Подосоје, код Врлике, Далмација. Славе Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан.

Бодрожић - Изумрли и раселили.

Шуњка - Изумрли и раселили.

Хрватски родови су: Буловић - из Бителића код Сиња. Били су православци до 1903. године; Ћурковић - из Билициц код Гламоча, год. 1879. доселили се из Бителића код Сиња; ГРАНИЦИ - из Муца код Сиња; Хрговић - 1741. године су у Рујанима; Ђапић - доселили из Бителића код Сиња 1912. године; Јуришића - раније Ђапић; Матковић - из Г. Бителића код Сиња 1879. године; перајицу - из Главица код Сиња 1879. године; СОЛДИЋ - из Засиок код Сиња 1850. године.